„Dečak i pas“ priča je iz zbirke „Rani jadi“ jednog od najznačajnijih srpskih pisca, Danila Kiša. Ovu zbirku žanrovski određujemo kao autobiografsku zbirku kratkih priča za decu i mlade. U delu mogu da se uoče sličnosti između radnje dela i piščeva života. Autor prepričavanju nije pristupio kronološki niti određenim linearnim sledom, nego je događaje opisivao onim redom kojim su mu dolazili u sećanje. Glavni lik cele zbirke je Andreas Sam, koji je ujedno i nositelj radnje. Ne znamo njegovu tačnu dob, ali je jasno da je još posve mlad. Radi se o hiperosećajnom, osetljivom detetu koje zamjećuje stvari koje drugi ne primećuju (poput pojava u prirodi koje su dio ljudske svakodnevice, a za Andreasa su veliki predmet iščuđavanja i divljenja).
Andreasova porodica je siromašna, a njihova je neimaština dodatno pojačana ratnim stanjem u kojem su se zatekli. Porodica Sam je četveročlana, ali zastupljenost tih članova kao likova u delu je različita. Majka i sestra prisutne su u većini događaja koje Andreas prepričava, dok je očev lik pomalo u seni i čitaocu je nejasno što se s njime zapravo dogodilo. Pripovedač nam otkriva da je jednoga dana otac „otišao i da se ne vraća“, ali ne navodi tačno mesto njegova odlaska. Često se čini da je otac boemskog karaktera i da odlazi kako bi lutao. On je filozof i pesnik, što ćemo da vidimo i u nekim drugim delima ovog autora. Očev karakter donekle se oslikava i na Andreasu, odnosno samom autoru, koji su takođe umetnici i boemi.
U priči “Dečak i pas” pripoveda se iz vizure Andreasova psa Dinga. Ovo je pomalo neobična forma u odnosnu na ostatak zbirke, jer tamo se uglavnom pripoveda iz prvog lica, odnosno vizure dečaka Andreasa. Unatoč tome što je pripovedač ovde pas, priča govori o dečaku i njegovoj porodici, ali se o njoj sada može govoriti s odmakom, kritički, odnosno objektivno, što nije slučaj kada je pripovedač dečak, odnosno punopravni član porodice čiji je pogled na porodicu posve subjektivan.
U ovoj priči, kao i u ostatku zbirke, primećujemo da je Kiš izuzetno spretan pripovedač koji svoga čitaoca bogati i emocionalno, stoga raspon njegovih osećaja tokom čitanja seže od tuge (npr. u slučaju Andreasova rastanka od Dinga) do iskrenog smeha. Kiš je uspio u svojoj nameri i naveo čitaoce da prošetaju svaki svojom detinjstvom, našim najvećim simbolom uspomena. Ukoliko je čitaoc i sam još uvek dete, ova će priča u svakom slučaju da ga potakne da kroz to najlepše i najvažnije razdoblje života, korača hrabrije, bez obzira na okolnosti.
Vrsta dela: priča
Vremem radnje: Drugi svetski rat
Mesto radnje: selo
Tema dela: prijateljstvo između psa i dečaka
Ideja dela: neke veze su toliko jake da se bez drugoga umire od tuge
Kratak sadržaj prepričano
Pas koji govori
Ovu priču priča pas koji govori. Započinje svojim rođenjem. Pas kaže da je rođen nakon što je njegova majka imala jednu lakomislenu avanturu iz koje je proizašlo sedmero dece i mnogo bede. Dvoje su mu braće i jedna sestra umrli pri rođenju, a on je ostao da živi u kući gospođe Albine Kniper, seoske babice koja ga je kasnije, uz majku, i othranila. Majka ga je naučila kako je to biti pas, ali tek nakon što su ga od majke odvojili, započeo je njegov pravi „pasji“ život.
Našeg pripovjedača kupio je gospodin Berki. Pas je imao sreće jer su od svih u leglu ostali živi samo on i njegov brat kojeg je kupio neki lovac. Ostale pse je gospođa Kniper bacila u reku. Učinila je to teška srca i veoma žalosna, ali u teškim ratnim godinama, nije mogla da i njih hrani. Nakon toga je njegova majka obolela od velike tuge. Danima nije jela, samo je lutala po najpre po dvorištu, a onda i po selu, tražeći svoje štence. Gospođa Kepler je puna boli i krivnje priznala svojoj kujici šta je učinila, nakon čega je Lola, majka našeg pripovedača, pojurila prema obali i tamo pronašla svoje mrtve štence. Vratila se kući i tamo od tuge umrla pored svog jedinog preostalog sina.
Pas je tako ležao na verandi gospodina Berkija i razmišljao o sudbini svoje majke, kad se pojavio jedan dečak i počeo da ga miluje. Pozvao je i svoju sestru Anu, pa je i ona došla i stala ga milovati. Dečak počne da se smeje i kaže sestri da ga pas podseća na gospođu Kniper. Pas je tada počeo da sumnja u svoju sličnost sa starom gospođom, iako ne misli da imalo ne nalikuje na nju, osim što su oboje imali tužno lice. Ako na ikoga, pas je nalikovao na svoju majku – imali su iste oči i istu preosjetljivu, pokornu, vernu, nervoznu i lakomislenu narav; a od oca, mislio je, nasledio je vitkost.
Pas kaže da je nakon detinjstva imao vrlo srećnu mladost. Iako je ratno vreme teško za ljude, za pse je ono blagodat, jer u takvim vremenima ginu konji i crkava stoka koju nitko ne zakopava, pa psi imaju obilje hrane. Osim te prednosti, sudbina ovog psa bila je u najmanju ruku prosečna. Njegova jedina izuzetnost je ta šta je imao sposobnost da govori.
Gospodin Berki, gazda našeg psa, dopustio je dečaku da ga imenuje. Dečak je psa nazvao Dingo, što je bio naziv za australijskog divljeg psa. Gospodinu Berkiju se jako svidelo to ime. Pas je od tada, iako je zvanično pripadao gospodinu Berkiju, svojim telom i dušom više pripadao dečaku. S njim se najbolje slagao i sporazumevao jer oboje su bili lenji, razuzdani, odani i željni za avanturom. Osim toga, oboje su bili i usamljeni i tužni. Dečak je tugovao za svojim ocem, a pas za svojom porodicom te je to bila spona koja ih je vezala. Kako je pas rastao, tako se dečak uz njega osećao sve sigurnije i odvažnije, za uzvrat, dečak je psa naučio raznim korisnim veštinama – kako da dotera krave, otkriva lisičje jazbine i gnezda ptica, kako da lovi divlje patke, zmije i leptire.
A kada bi bili jako nesrećni, dečak i pas bi kovali planove kako će da pobegnu u beli svet. U poslednje vreme, pas je počeo da primećuje da je dečak često tužan. Počeo je da izbegava psa, a ovaj zna i zašto – obojicu ih lovi ona pseća tuga i dečak planira da ode, ovoga puta za stvarno. Zato ga i izbegava – da im obojici olakša rastanak. Ali od sve te tuge, pas se razbolio. Sve vreme provodio bi pred pragom dečakove kuće, kako ovaj ne bi otišao bez njega, jer ovaj rastanak, pas ne bi preživeo.
Pismo
Ovaj deo priče je pismo koje je dečak napisao gospodinu Berkiju nakon što je sa porodicom morao da ode iz svoje kuće. U pismu pozdravlja gospodina Berkija i kaže mu da mu nedostaje kuća, ali da se već privikava na novu školu. Ipak, najviše od svega nedostaje mu pas Dingo. Još uvek se seća njihova rastanka. Dečak je odveo psa na obalu reke i tamo se pozdravio s njim, pa ga vezao za drvo kako ga ovaj ne bi sledio. Ali kada su kola krenula, dečak je video da pas juri za njima. Dečak je plakao od tuge, a pas cvileo i trčao za njima. Dečak to više nije mogao da podnese, pa je zamolio kočijaša da otera psa bičem. Na kraju je morao i da ga tim bičem istuče jer pas nikako nije hteo da prestane da trči za njima, sve dok nije pao i ostao ležati na sred druma, iscrpljen i izudaran. Dečak je još dugo plakao, čak i nakon što je ušao u voz. Činilo mu se da i dalje može čuti psa kako cvili za njim.
Zato dečak sada piše gospodinu Berkiju i moli ga da mu kaže kako je Dingo. Moli ga i da Dingu pročita ovo pismo i kaže mu da on nije kriv što ga je ostavio, nego prosto nije mogao da ga povede sa sobom. I iako se više neće videti, on ga nikada neće zaboraviti.
Dečak je u pismu poslao i novac da gospodin kupi Dingu komad konjetine s dosta kosti, jer to je ono što on najviše voli.
Odgovor
Gospodin Berki napisao je odgovor dečaku. Rekao mi je da mu je drago što mu dobro ide u školi i što lepo piše. Rekao mu je da bi rado ispunio sve ono što je tražio od njega, ali na žalost, pas Dingo je uginuo. Nakon dečakova odlaska, pas je došao kući sav umoran i isprebijan. Nije hteo da jede, samo je halapljivo pio mnogo vode. Sutradan je uginuo pred ulaznim vratima.
Ali gospodin Berki ne želi da se dečak žalosti zbog toga. Život je pun teških trenutaka, puno težih od ovoga. Iako je Dingo bio divan pas, dečak će jednog dana da ga prežali. U pismu je gospodin Berki poslao i novac da dečak sebi kupi nalivpero kako bi o ovom događaju mogao da napiše neki sastav, pa mu ga pošalje.
Likovi: pas Dingo, dečak, Ana, gospodin Berki, gospođa Kniper, Lola
Analiza likova
Pas Dingo – pas je glavni lik ove priče, ujedno i pripovedač. Govori nam svoju životnu priču od rođenja. Sam kaže da je kopile proizašlo iz avanture njegove majke s nekim nepoznatim psom. Jedan je od retkih iz svojega legla koji je imao sreću da poživi. Samo on i njegov brat koji je prodan jednom lovcu, preživeli su detinjstvo. Troje iz legla umrli su pri okotu, a dvoje je bilo udavljeno jer se gospodarica nije mogla brinuti o njima. Pas je dugo bio tužan zbog toga što se dogodilo s njegovom porodicom, pogotovo majkom koja je zbog smrti svoje dece na kraju i sama umrla od tuge. Pas misli da je on u mnogočemu sličan svojoj majci, ne samo po velikim očima, sličnim ušima i boji, nego i po naravi. Oboje su preosetljivi, pokornoi, skloni trpljenju, verni, odani, nervozni, pomalo lenji i lakomisleni.
Pas je imao tu sreću da je poživio do mladosti, što mu je omogućilo da zadovoljno živi u to ratno vreme, kada za pse ima mnogo hrane od ubijenih i crknutih životinja. U mladosti je upoznao i dečaka kojeg je jako zavolio i s njim se pronašao. I sa dečakom je imao puno sličnosti, među kojima je bila i izvesna tuga. Oboje su voleli avanture i kada bi ih ulovila nesretnost, planirali bi bekstva. Pas je toliko voleo dečaka da je znao da će umreti ako se i od njega bude morao rastati. Upravo to se na kraju i desilo.
Dečak – iako je sporedni lik ove priče, za priču je vrlo važan. Jedan je od prvih koji je počeo da miluje psa. Jako ga je zavolio i uz njega se počeo osećati snažno i zaštićeno. Dečak je psa naučio raznim veštinama, kao što su čuvanje krava i lov. Volio je psa i s njime imao mnogo sličnosti. Bili su najbolji prijatelji. Dečak je i sam bio vrlo osjetljiv i tužan. Žalovao je za svojim ocem koji je jednom samo nestao. Verovali su da je umro ili odveden u logor. Dečaku je veoma teško pao rastanak od psa, pa je čak i naredio da se pas udari bičem samo da ne mora da sluša njegov cvilež dok je trčao za njim. OD tuge je mnogo plakao, a od grižnje savesti pisao vlasniku psa i molio ga da mu kaže kako je i da mu kupi omiljeni komad mesa. Ovo sve govori o dečakovoj osjetljivosti i ljubavi prema psu.
Beleške o autoru
Danilo Kiš bio je prevodilac i književnik. Njegovo ime značajno je u povijesti kako srpske tako i svetske književnosti. Rodio se 1935. godine.
Njegovi najpoznatiji romani su: „Mansarda“, Psalam 44″, „Bašta, pepeo“, „Peščanik“ te zbirke pripovedaka: „Rani jadi“, „Grobnica za Borisa Davidovića“, „Enciklopedija mrtvih“, knjige eseja: „Po-etika“, „Poetika, knjiga druga“, „Knjiga polemika Čas anatomije“.
Također, pisao je za pozorište i za televiziju, a radio je i kao prevodilac, prevodeći s mađarskog, francuskog i ruskog jezika.
Njegove knjige prevedene su na mnoge europske jezike i po mišljenju mnogih kritičarima, on pripada najvećim savremenim piscima.
1983. godine napisao je kratku autobiografiju „Izvod iz knjige rođenih“.
Umro je u Parizu, u oktobru 1989. godine.
Autor: V.B.
Ostavite odgovor