Daktil

Daktil je termin koji u antičkoj književnosti, versifikacii, označava trosložnu stopu koja se sastoji od jednog dugog i dva kratka sloga (_UU), odnosno od četiri more, ili od naglašenog i dva nenaglašena sloga u silabičko-tonskoj versifikaciji. Termin potiče od grčke reči daktilos što znači prst.

Daktil je često korišćen u antičkim stihovima, uključujući i heksametar i elegijski stih. Kada bi u daktilu spojili dva kratka sloga u jedan dug, dobili bismo spondej koji se sastoji od dva duga sloga (_ _). Daktil nije čest u modernim evropskim književnostima, osim kada su u pitanju prevodi i imitacije antičkih stihova.

U srpskoj poeziji jako su retki sastavljeni isključivo od daktila. Najčešće se on kombinuje sa drugim stopama i tako čini daktilotrohej i tada govorimo o nesimetričnom osmercu ili lirskom desetercu.

Na primer:

Prva tri stiha u Homerovoj „Odiseji“:

O junaku mi kazuj, o Muzo, o prometnom onom,
koji se mnogo naluto razorivši presvetu Troju,
gradove ljudi mnogih on vidje i ćud im spozna.

Ili stihovi iz Ovidijevih „Metamorfoza“:

S nadom ljubi čeg nema držeći za t’jelo sjenku.
Samome sebi se divi, nepomično motri i stoji
sličan istesanom iz parskoga mramora kipu.