Dadaizam

Dadaizam je književni i umetnički pokret, osnovan u Cirihu 1916. godine. Termin dadaizam potiče od francuske reči dadaism, prema tepanju za reč konj, da-da-konjić. Dada je avangardni nihilistički pokret koji se razvijao u evropskim zemljama, Francuskoj, Nemačkoj i Švajcarskoj u periodu od 1916. do 1920. godine. Začetnici pokreta jesu Tristan Cara, Rihan Hilzenbek i Hans Arp. Reč dada  je izabrana nasumično jer su osnivači smatrali da je to prava reč koja bi mogla izraziti heterogenost i otvorenost pokreta koji neguje mnoštvo različitih umetničkih pokreta.

Pokret je nastao iz svesti o svetu u kome besni besmisleni rat i ne samo iz borbe protiv ratovanja već i protiv svih vrednosti ljudske civilizacije. Zasnivao se na principima odbacivanja načela lepog, kao i negiranja građanskih vrednosti i društvenih institucija. Dadaizam poriče sve vrednosti koje su postojale u ljudskoj civilizaciji. Sve pozitivne tekovine naziva budalaštinama.

Osnovno načelo dadaizma kao antiumetnosti glasi: „Mi smo protiv svih principa, umetnost je apotekarski produkt za budale. Sve što je besmislenije, utoliko bolje… Dada neće ništa, ništa, ništa. Dadaisti sami ne predstavljaju ništa, ništa, ništa i bez sumnje oni neće postići ništa, ništa, ništa.“ Ono što je pozitivno u pokretu jeste ta njegova težnja ka ismevanju i satanizovanju rata i ratnih okolnosti.

Kako je dada koncipirana kao antiumetnost koja odbacuje pojam umetnosti i umetničke autonomije, ono što je u centru pažnje jeste sam umetnik. Umetnikovo ponašanje, odnosno delovanje umetnika, je bitnije nego samo umetničko delo (slika, pesma, komad, skulptura i drugo), pa sada i samo to delovanje dobiva status svojevrsnog umetničkog dela. Dadaizam je pokret koji se zalagao za potpuno rušenje svih tradicionalnih vrednosti društva – od socijalnih pa sve do moralnih. Najpogodniji oblik otpora za dadaiste bio je crni humor, ironija, podrugivanje. Time što su ovakve postupke primenjivali i sami na sebe, dadaisti su porekli ozbiljnost samog pokreta, književnog pravca. Osnovni smisao njihovog delovanja bila je potpuna destrukcija, nihilistički revolt i bunt protiv svega što je u to vreme bilo logično, uobičajeno, svakodnevno i normalno.

Dadaisti su se prevashodno bavili organizovanjem scenskih, parascenskih i vanscenskih oblika (od kabarea i festivala pa sve do umetničkih akcija koje se smatraju pretečom performansa). Obeležja dadaizma jeste zabrana svake logike, jezične ili smisaone u svim vidovima umetničkog stvaralaštva. Teži se veličanju besmislica, naglašena je neozbiljnost u umetnosti, životnim postupcima, ponašanju, delovanju, i kod dadaista pronalazimo potrebu da se iznova izaziva mržnja i prezir ostalih građana.

U neke od glavnih odlika još se ubrajaju: zanemarivanje i prekoračivanje granica umetničkih disciplina, primer bi bio kada se verbalna poezija dopunjuje vizuelnim pesničkim eksperimentima; zatim upotreba novih masovnih medija, kao što su film i radio; upotreba štampanog materijala, plakati, časopisi kao sredstva umetničkog izraza koji kao i sam stvaralac u nekom umetničkom delu, postaje umetničko delo. Takođe se upotrebljavaju i manifesti, posebna upotreba jezika kojoj je cilj da sruši njegovu utilitarnu svrhu i pretoči ga u primarne nekomunikativne oblike izražavanja.

Što se tiče književnosti, najviše ih je zanimala forma koja je najpogodnija za izražavanje njihovog revolta i negacije sveta. Tako su se tokom književnih večeri stvarale pesme koje su pravljene po principu nasumično izvučenih reči, „verbalni kolaži“. Te pesme su sjedinjavane u nelogičnu celinu. Poezija dadaista je bila usmerena protiv tradicionalnih i ustaljenih formi, klasičnog pesničkog jezika i ustaljenih tema i motiva. Pesnici ovog pokreta su najčešće zbog toga koristili metaforu, ironiju, elemente apsurda koji su im bili najpogodniji za stvaranje alogične poezije.

Književne aktivnosti dadaista iznedrile su i manifeste „Sedam manifesta dade“ Tristana Cara 1924. godine kao i mnogobrojne dadaističke časopise. U Berlinu međutim dadaizam poprima više politički karakter i objavljuju se „Club dada“, „Der dada“, „Dada almanach“, da bi se 1919. preselila u Pariz gde je najznačajnija publikacija „Literature“ u kojoj objavljuju Andre Breton, Luj Aragaon, Pol Elijar. U SAD-u je vezana za njujoršku galeriju i više je likovni nego književni pokret.

U srpskoj književnosti dadaizam se vezuje za početak 20-tih godina. Najvažniji predstavnik jeste Dragan Aleksić koji objavljuje dva časopisa „Dada Tank“ i „Dada jazz“, oba iz 1922. godine i kratka veka. Poznat je i Boško Tokin. Smatra se da je delo Rastka Petrovića „Otkrovenje“ iz 1922. godine „paradigmatska knjiga srpskog dadaizma“.

Iako nije trajao dugo, dadaizam je uticao na razvoj moderne književnosti, što se najviše može uočiti u nadrealizmu koji uostalom i osnivaju mnogi koji su bili predstavnici dadaizma.