Branko Radičević jedan je od trojice najznačajnijih sprskih pesnika iz epohe romantizma. Uz pesme Laze Kostića i Jovana Jovanovića Zmaja, Radičevićeve pesme, posebice elegije, slove kao najlepše romantičarske pesme srpske književnosti. Budući da je umro pre tridesetog rođendana, Radičević iza sebe nije ostavio veliki pesnički opus. Napisao je tek pedesetak lirskih pesama i sedam epskih, ali one su ostavile dubok trag u srpskoj književnosti.
Radičević je počeo da piše veoma rano, još za vreme studija u Beču. U svojim ranim pesmama nastojao je da ih dotera do savršenstva šta se tiče stila i jezika pesme. Njegova prva objavljena pesma, napisana 1843. bila je „Devojka na studencu“, koja je objavljena u njegovoj prvoj zbirci pesama, izdatoj 1847. godine. U toj zbirci našle su se njegove najbolje pesme, među kojima je i njegova najpoznatija poema „Đački rastanak“. Iako su Radičevićeve pesme u početku bile radosne, pevale o mladosti i lepoti, pisane lirskim motivima, stvarajući jednaku atmosferu, njegove najpoznatije pesme bile su elegije. Uz „Đački rastanak“, koji opisuje Frušku goru, odrastanje, nestašluke i igre, tu je i njegova najbolja elegija, koja se smatra jednom od najlepših u srpskoj književnosti. To je pesma „Kad mlidijah umreti“, objavljena posle pesnikove smrti. U njoj se oseća pesnikovo predosećanje nadolazećeg kraja njegova života.
Radičevićeve romantičarske pesme bile su pod uticanjem narodnog preporoda i reforme jezika, kojom je narodni jezik napokon mogao da se smatra dovoljno vrednim za književnost. Radičević je još u Beču bio dio omladinskog kruga koji je veličao srpski patriotizam. Radičević je lično poznavao Vuka Karadžića koji je u to vreme vršio reformu jezika. Po njegovim uticajem, Radičević je počeo da se interesuje za narodnu poeziju, koja je kasnije imala uticaja i na njegovo stvaralaštvo. Radičević je tada počeo da piše epske pesme, u duhu narodne poezije. Narodna poezija imala je uticaja na njegov izraz, motive, ideju pesama i gradnju stiha. Radičević je počeo da piše narodnim desetercima, a pesme su počele da nalikuju na Bajronove, iako nikada toliko umetnički vredne.
Dve takve epske pesme Radičević je objavio u svojoj drugoj zbirci pesama, izdatoj 1951. godine, ali te pesme nisu imale toliku umetničku vrednost kao njegove lirske pesme. Epiku je Radičević stvarao razumom, namerno i promišljeno, a lirika je bila odraz njegova umetničkog duha, trenutne inspiracije i emotivnosti, pa su upravo te pesme izrazite lepe i nemerljivo umetnički vrednije. Lirske pesme bile su mladenačke, sveže, osećajne. Odisale su optimizmom i hedonizmom. Njihova tematika bila je savremena, ticala se motiva koji su i inače bili karakteristični za romantizam: čoveka svesnog lepote, a okretnutog prirodi i životu. Kao veliki zagovornik Vukove reforme srpskog jezika, Radičeviće je svojim pesmama dokazao da poezija može da bude lepa i značajna čak i kada je napisana narodnim jezikom. Radičeviće je svojom poezijom otkrio sve lepote i mogućnosti srpskog jezika, pa iako nije bio jedini koji je pevao na narodnom jeziku, možemo da kažemo da je njegova poezija najbolje iskoristila taj jezik i otvorila puteve mnogim sledećim generacijama da učine isto.
Đački rastanak – analiza pesme
Pjesma „Đački rastanak“ Branka Radičevića njegova je najbolja, a i najpopularnija pesma. Pesma ima oko 550 stihova pa zbog njene dužne možemo da je zovemo i poemom. Kao i u ostalim svojim pesmama, Radičević i u njoj sjedinjuje stihove o lepoti i mladosti s motivima i atmosferom rastanka, pa je pesma celo vreme na granici između slavljenja života i osećaja nadolazećeg gubitka, što je ostvrt na onaj težak dio života. Pesma je nastala 1844. godine, godinu dana nakon odlaska Branka Radičevića iz Karlovca, gdje je proveo detinjstvo i gimnazijske, mladenačke dane, u Temišvar, a onda i u Beč na studije. Zato je pesma prisećanje na jednu bezbrižnost, na lepotu i jednostavnost koju je mladost nosila, a odraslost odnela.
Ujedno, pesma nije prisećanje samo na pesnikovu mladost, već i na mladost njegove zemlje, na slavne historijske dane, na prošlost opšte. Pesma zato iznosi snažne rodoljubive osećaje, pa je ona i jedna od najlepših rodoljubivih pesama ovog pesnika, ali i srpske poezije opšte. Dvojakost u pesmi nadzire se na mnogo razina – od motiva koji su i setni i radosni, o slikama koje predstavljaju najpre sreću života, ali onda i rastanak od te sreće, do celokupne ideje koja je jednako lična jer odražava subjektivna osećanja, ali i kolektivna jer iskazuje rodoljubiva osećanja, s kojima mnogi mogu da se poistovete.
Forma pesme je slobodna, stihovi su nejednaki, ali uvek kratki, ritmički, odeljeni zarezima, povicima i kratkim ritmičkim formama. Stoga je pesma vrckava, radosna, pevna, gotovo poput brojalice, ali opet i sa mestimičnim tužnim i setnim tonovima. Budući da je tema jednostavna, takvi su i njeni motivi, pa i pesničke slike, koje su mahom realističke i obojane stilskim figurama dovoljno da bi bile lepe, ali ne i romantičarske ili impresionističke. Ovakvim stilom i kompozicijom pesma se odmiče od dotadašnje klasične forme pesama, njihove krutosti i ozbiljnosti što u izričaju, što u kompoziciji. Ovo je jedna mladenačka pesma koja iznosi i takva osećanja – puna strasti i lepote, ali i sete i promene. Pesma je time slična i ostalim pemama iz prve zbirke Branka Radičevića, među kojima je bila i ona.
Kompozicija pesme odvija se na vremenskom i sadržinskom planu. Po vremenskom planu pesnik peva ili o sadašnjosti, koja je setna, pomalo tužna jer se u njoj odvija nostalgija i rastanak sa mladosti, ili o prošlosti koja je vesela, ponosna, puna pesme, zajedništva i slave. Na sadržinskom planu pesmu možemo da podelimo na sedam delova. Prvi govorio o brdu i groblju kao spomenu na slavu srpske istorije, drugi govori o Karlovcima, treći o Dunavu, četvrti o vinogradima, peti o tami, ali i svetlosti nove zore, šesti o Stažilovu, a sedmi i poslednji o đačkom životu koji je i glavna tema ove pesme.
Pesma započinje zazivom grada Karlovca, kao mesta na kojem je pesnik proveo detinjstvo i ranu mladost, i odakle počinje njegova životna priča. Karlovac je zazvan poput muze „Oj, Karlovci, mesto moje drago!“ te je tako najavljen ton pesme koji će da se održi do njenog kraja. Već u drugoj strofi pesnik iz sadašnjosti kreće u drugi vremenski plan, prisećajući se prošlosti i onda iz te pozicije kreće u razvoj tematike pesme.
Tematika počinje da se razvija iz vremena od kad je pesnik bio dete „K’o detence došao sam amo“. Tim stihom počinje prisećanje na detinjstvo, koje je kao i svako, bilo bezbrižno i puno igre. Opisano je s neobičnom razigranošću i nostalgijom, ali bez sete. Pesnik to dete koje je bio poređuje s motivom „‘tice“, koristeći jasnu simboliku i metaforu. Metaforom opisuje kako je on poput ptice skakao s drva na drvo, širio krila kao da će da poleti prema nebu. Metaforički opisuje da je sada odista poletio nebu „Al veseo nije k’o nekada“. Time poručuje da, iako je postigao šta je htio, to odrastanje platio je cenom promene i sreće.
Druga celina započinje obraćanjem vinogradima, gde su oni, baš poput Karlovca na početku prve celine, personifikovani. Ali ova celina počinje u nostalgičnom tonu. Pesnik se oprašta od vinograda i grozdja, poručujući „- neću te ja brati!“. Pozdravlja i berbu, a onda se opet priseća lepših vremena u kojima se pevalo i igralo za vreme berbe. Istovremeno se i radilo, ali je i taj rad bio zabava jer se odvijao u zajedništvu, u zabavi i mladosti. Ništa nije bilo teško i sve se radilo uz pesmu. Kako bi dočarao ritmičnost rada i pesme koja ga je pratila, pesnik koristi mnogo zvučnih i ritmičkih stilskih figura, tako gradeći auditivne slike, primerice:
„“Sitno, brate ijujuju!“
Momci cili podvikuju“
Stihovi u ovoj celini su kratki, ritmični, izrazito melodični kao da su deo igre ili poskočice. Reči su u njima često odvajane zarezima, pa je ritam u njima još i brži, veseliji, čime se podiže atmosfera i dovodi do vrhunca kojeg prate vesele, zaigrane pesničke slike. Kraj ove celine, poput početka, zaokruženo je opraštanjem od svega lepoga što se do sada nabrajalo i prikazivalo
„Zbogom pesme, zbogom kolo,
Zbogom momci naokolo,
Zbogom kito moma mladi’,
Zbogom grozdje, zbogom vinograd!“
Iako se čini da iz ovih stihova izvire tuga, oni su ipak nekako svečani zbog ponavljanja reči „Zbogom“ te zbog ritma pesme koji nije melanholičan.
Sledeća celina već u početku ima motiv noći koja je došla nakon sunca
„Sunce jarko zašlo već odavna;
Ot’s’o danak, došla nojca tavana.“
U ovim stihovima primećujemo da je za pesnika mladost za vreme đačkog doba bila poput dana, svetla i puna akcije, a onda je došlo vreme noći, tame. Noć mu je sve oduzela, a njega „u tamu zavila“. A onda, kao suprotnost motivu tame, pesnik uvodi motiv zore čiju svetlost dodatno naglašava opisujući ga epitetom „bela“. Ponovo uvodi motiv „‘tica“ koje su u početku bile metafora za samog pesnika kao dečaka. Ovde su one glasnice lepoga života i pesnikove retrospektive koja će da usledi u sledećim stihovima.
Pesnik se ovde priseća Stažilova, vremena kada je sa svojom „družinom“ išao na potok, gde bi se družili i zabavljali. Taj odlazak i mesto na kojem su bili opisani su prelepim slikama iz koji izvire mir, spokoj i radost. Pesnik je stvarno bio umetnik u predočavanju jednostavnih, ali neprocjenjivih životnih trenutaka. Iz njega u ovim opisima izvire ljubav. On primećuje i najmanje detalje koji ga okružuju, od vetra koji povija travke do ptica u letu. Svestan je sve lepote oko sebe, koja je u kontrastu s njegovim osećanjima i sada, kada je daleko od svega toga. I ovde se na kraju oprašta sa Stažilovom „Zbogom ostaj, krasno Stažilovo“ upućujući mu lepe i nežne reči na rastanku, kao da je drug kojeg više neće videti.
Poslednja celina kao da je rezime cele pesme. Ove se govori o prolaznosti („Danas nas ima, a sutra nema“), rastanku, lepoti i životu opšte. Sva ta osećanja čine život koji vredi preživeti, a lepe stvari, iako su prolazne, vredne su trenutka u kojem se dešavaju. Pesnik na motivu „kola“ koji simbolički označava život, prikazuje ga kao nešto
„Vilovito,
Plahovito,
Napleteno,
Navezeno,
Okićeno,
Začinjeno“
Nadalje, pesnik nabraje sve narode i delove zemlje koje smatra svojom domovinom. Svako može da se ponosi svojim krajem, njegovom lepotom, posebnošću i osebujnošću. Ovaj dio pesme ima najviše rodoljubivog sadržaja, jer podseća čitalaca u kako lepim i posebnim delovima sveta živi. Pesnik svima poručuje
„Hvatite se kola toga,
Od višnjeg je ono Boga!“
U poslednjim stihovima vidimo i ideju pesme. Pesnik kroz celu pesmu naglašava lepote života, izmenujući takve lepe osećaje s tugom prolaznosti, ali sve to čini život koji vredi živeti. Zato nam i poručuje da uđemo u to kolo i igramo dok možemo, dok ne bude prekasno.
Beleške o piscu
Branko Radičević jedan je od trojice najvećih i najboljih srpskih pesnika iz epohe romantizma. Rođen je u Slavonskom Brodu 1824. godine, dan uoči svetog Aleksija, po kome je dobio kršteno ime. 1830. preselio se s porodicom u Zemun te tamo završio pet razreda najpre srpske, a onda nemačke osnovne škole. Upisao je gimnaziju u Sremskim Karlovcima, a sedmi i osmi razred završio je Temišvaru, gde se opet preselio s porodicom.
Nakon gimnazije Radičević je upisao studij prava u Beču, ali je nakon tri godine od njega odustao. Ipak, Beč je bio ključno mesto za Radičevićev kasniji književni rad. Tamo je bio deo kružoka srpske omladine koja se zanosila narodnim preporodom i reformom jezika koju je započeo Radičevićev lični prijatelj Vuk Stefanović Karadžić. Upravo pod njegovim uticajem, Radičević je svoju prvu zbirku pesama napisao na narodnom jeziku. Zbirka je objavljena u Beču 1847. godine, a njene pesme i danas se smatraju jedne od najboljima koje je pesnik stvorio. Pre nego je objavio svoju prvu zbrku, Radičević je promenio svoje ime u Branko. Objava pesama na narodnom jeziku nije bila uobičajena za to vreme, ali je potpuno bila u duhu tadašnje romantičarske ideje.
U to vreme, u tadašnjoj Habsburškoj monarhiji događala se revolucija, pa je Radičević otišao uz Beča i živeo u Sremu, a onda i u Beogradu. Zbog njegovih revolucionarnih stavova, bio je poteran iz Beograda iz straha da ne počne da svojim idejama unosi nemir među beogradskom omladinom. Tada je Radičević obolio od tuberkuloze.
Iako se vratio na studij medicine, Radičević je počeo da se intenzivno bavi i poezijom. Inspirisan Vukovom reformom, počeo je piše epske pesme, pod uticajem narodnih pesama. Objavio je 1851. godine drugu zbirku pesama, ali epske pesme nisu bila toliko uspešne kao njegove lirske pesme. Radičević je pisao i elegije, pogotovo nakon što mu je porodicu pogodio niz smrtnih tragedija. Radičević je i sam već bio ozbiljno bolestan, pa su mu se poslednje pesme ticale njegova odlaska sa ovog sveta i pozdrava s životom.
Radičević je umro 1853. godine u Beču, u 29. godini života. Posthumno mu je 1862. godine objavljena još jedna zbirka pesama, onih koje je napisao pred samu smrt. Radičevićevo telo preneseo je u Stažilevo, mesto gdje je proveo dečaštvo i ranu mladost, a za koje je uvek želeo da mu bude poslednje počivalište.
U čast i spomen ovog velikog romatičarskog pesnika od polovice prošlog veka dodeljuje se Brankova nagrada, nagrada za najbolju debitantsku zbirku pesama na srpskom jeziku autoru do 30. godine života. Od 2006. godine dodeljuje se i Nagrada Branko Radičević stranom pesniku, za doprinos savremenoj poeziji.
Autor: V.B.
Ostavite odgovor