Čudesna sprava

Pripovetka „Čudesna sprava“ nalazi se u zbirci priča i pesama zvanoj „Bašta sljezove boje“. Ova zbirka simbolično je posleratno delo pisca Branka Ćopića, podeljeno u dve celine: „Jutra plavog sljeza“ i „Dani crvenog sljeza„, čije boje plava i crvena predstavljaju raspoloženje tih životnih perioda. Plava boja u likovnoj umetnosti sugeriše preplitanje sna i jave, što nam govori o nežnom i bezazlenom dobu, ispunjenom nadom i maštanjima. Crvena boja simboliše zrelost, plahovita dešavanja, a u ovoj zbirci i boju rata.

U delu „Jutra plavog sljeza“ pisac opisuje svoje detinjstvo i ljude koji su ga obeležili. Kao lik, uz glavni lik dečaka Branka, ističe se deda Rade, Brankov uzor, šta vidimo i u ovoj priči. Drugi deo knjige „Dani crvenog sljeza“, su predstavljeni kroz poglavlja i razne priče, koje opisuju život i ljude za vreme i posle rata. Interesantan je podatak da knjiga ima 54 poglavlja, koliko je i pisac imao godina kada je pisao knjigu.

Delo je posvećeno Ziji Dizdareviću, Brankovom dobrom prijatelju iz detinjstva, koji je nastradao u logoru Jasenovac. Poučen ratnim sukobima, Ćopić se u zrelom dobu svog književnog stvaralaštva povlači u najsigurniji kutak svoje duše i pronalazi utehu u uspomenama iz detinjstva, što saznajemo iz uvoda „Pismo Ziji“, veoma bitnom delu knjige. Čopić je jedan od retkih koji su uspeli sačuvati ljubav prema ljudima i ispoljiti pozitivan, zdrav humor kroz karakterne crte likova, u dijalozima. Po svom poreklu, tematskom opredeljenju, krajiškom seoskom svetu, antropološko-mentalitetskim svojstvima likova, opisu pejzaža i topografije, zaključujemo da je Ćopoć krajiški pisac.

Iako sastavljena od mnogobrojnih priča, ispunjenih različitim ličnostima, zbirka predstavlja celinu. Neke od najistaknutijih priča su: „Pohod na Mjesec“, „Dečak s tavana“, „Storuki seljak“, „Braća“, „Plavi lončići“, „Potopoljeno djetinjstvo“ i druge.

Moglo bi se reći da ovo delo, kao i mnoga druga, otkrivaju Brankovu biografiju, pošto je svako poglavlje inspirisano istinitim događajima. Ovo delo donelo mu je Njegoševu književnu nagradu, a pisca okarakterisalo kao „najboljeg, najvećeg lirskog pesnika koga je srpska književnost ikad imala“.

U priči „Čudesna sprava“ saznajemo nešto više o dedi Radi i njegovom strahopoštovanju prema satovima. Dok se deda bojao svih naprava, pogotovo onih novijih, satove je posebno volio iako nije znao iz njih vidjeti koliko je sati. Jedan takav sat mu je poklonjen, pa ga je dobro čuvao. Deda je imao i jednu sujevjerje – mislio je da je čovjekov život povezan sa satom, pa dokle god sat kuca, kuca i srce njegova vlasnika.

Vrsta dela: pripovetka

Vreme radnje: pripovedačevo detinjstvo

Mesto radnje: selo

Tema dela: deda i sat

Ideja dela: prikaz dedine opčinjenosti satom

Kratak sadržaj prepričano

Pripovedač govori kako se njegov deda Rade bojao raznih životinja i zazirao od mnogih sprava, kao što su puške, termometri, vaser-vage i slično. Jedino strahopoštovanje imao je prema satu. Prema satovima se odnosio kao da su neka mistična bića ili mudraci. I baš zbog toga nije volio ni da uzme sat u ruke kako ga svojim prstima ne bi okaljao. Dedin rođak Sava, lopov i nevernik, često mu se zbog toga rugao. Nije mu jasno zašto se ovaj ponaša prema satu kao da je živ, a Rade bi mu odgovarao da i jest živ i mudriji od svih njih. Objasnio je da mogu da ga otvore bilo kada, u sred dana ili noći i on će raditi i reći točno koliko je sati, Sava, s druge strane, obična je bena.

Pripovedač se seća da u njihovoj kući, otkako pamti, nikada nitko nije imao sat niti je znao da iz njega čita vreme. Stric Nidžo se, nakon povratka sa solunskog fronta, pravio da zna na sat, ali je zapravo znao čitati samo malu kazaljku, pa bi govorio da je, na primer „jedan nokat do podne“. I dedi Radi je gledanje na sad bilo čudnovato, kao da je gatanje ili nešto što urođeno znamo i nikada se ne može naučiti.

I tako je jedne godine sat stigao i u njihovu kuću. Deda je naime poznavao jednog samardžiju Petraka, čoveka koji je po cele danu lutao od sela do sela i popravljao ljudima šta je trebalo, pa na licu mesta zarađivao novac. Na Miholjdan je došao kod njihove kuće, napio se i ostao celi dan. Jedno jutro nakon toga, došao je sav sređen i rastao se s dedom, govoreći da će već jednom da se ponovo vide. Došao je i naredne godine i tada je, rastajući se, dedi dao jedan veliki, izlizan, džepni sat. Rekao mu je neka ga čuva za dogodine.

Deda je zaključao sati i već su bili zaboravili na njega, dok jednog dana sam pripovedač, dok je bio dete, nije došao i škole i pohvalio se da on sada zna gledati na sat, jer su ih učili u školi. Deda nije poverovao i nije mu niti dopustio da uzme sat i pokaže svoje znanje.

Dogodine na Miholjdan, Petrak se nije pojavio na slavi i deda se zabrinuo da nije bolestan. Raspitivao se za njega, ali nitko ga nije video. Jednog popodneva, kada je pripovedač došao iz škole, deda ga je pozvao u sobu i stavio mu sat u ruke. Trebalo ga je naviti i jedino je on to znao. Ubrzo je sat lepo zakucao. Deda se obradovao i rekao da je to znak da je Petrak živ, jer da je umro i njegov sat bi prestao da kuca. Bio je toliko sretan da je unuka poveo sa sobom u mlin.

Likovi: pripovedač, deda Rade, rođak Sava, samardžija Petrak

Analiza likova

Deda Rade – iako nije pripovedač ovog dela, deda je ipak centralna figura priče. Kroz odnos dede prema satu, možemo puno da saznamo o njegovoj prirodi. Deda je ozbiljan čovek koji za sebe zna da nije učen niti najpametniji. To vidimo iz straha prema svim inovacijama, pogotovo strojevima na koje nije naučio. Boji se i raznih životinja, iako je odrastao i čvrst muškarac. Ipak, veliko strahopoštovanje ima prema satu. Misli da je sat pametniji od njih ljudi i zbog toga misli da treba biti posebna vrsta čoveka da bi uopšte znali gledati vreme. Zato ne veruje svome unuku kada je rekao da je u školi naučio na sat, kao da je to neka posebna veština koja se ne da savladati ako za nju nisi predodređen. Takođe, smatra da žene neupitno ne znaju čitati vreme iz sata, jer tada se smatralo da one ne mogu biti pametne koliko i muškarci. Deda veruje da je sat povezan sa dušom onoga čiji je, pa veruje da je njegov drug živ dokle god njegov sat kuca.

Pripovedač – pratimo pripovedača dok je bio dete i živio sa svojim dedom, ali većinu pripovedanja vrši kao odrastao čovek koji se priseća vremena sa svojom porodicom. O dedi priča sa velikim strahopoštovanjem, iako je svestan da je bio pomalo čudnovat, neuk čovek, a k tomu i veoma tvrdoglav. Kao dečak, pripovedač je volio dedu i poštivao ga je. Njegova reč bila je svetinja i nije smeo da joj se usprotivi. Zato i nije navaljivao kada je naučio govoriti vreme iz sata, nego je pustio dedi da mu ne veruje. Vidimo da je ljubav prema njemu bila velika, jer je volio da odlazi s njim u mlin i tamo provodi vreme u njegovom društvu. To mu je bila nagrada. Detinjstvo pripovedača bilo je lepo, a to nam potvrđuje što se sa tolikim veseljem priseća dogodovština iz tog vremena.

Beleške o autoru

Branko Ćopić je književnik koji se rodio 1915. godine u podgrmečkom selu Hašani, malo dalje od Bosanske Krupe. Pošto je još u ranom detinjstvu ostao bez oca, za njegovo vaspitanje ključni su bili majka i deda.

Osnovnu školu završio je u svom rodnom mestu, a nižu gimnaziju pohađao je u Bihaću. Nakon toga krenuo je u učiteljsku školu u koju je išao u Banja Luci, Karlovcu i Sarajevu. Filozofski fakultet završio je u Beogradu.

Od 1936. godine sarađivao je s „Politikom“, beogradskim dnevnikom. Naime, još kao student pisao je za pomenuti dnevnik gdje je objavio mnogo svojih priča. U drugom svetskom ratu borio se na strani Partizana, a nakon rata počeo je da radi kao urednik „Pionira“. Od 1951. godine posvetio je svoj život književnom radu.

Njegov književni rad obuhvatio je tri žanra: roman, pripovetke i poeziju. Tematika u prvim zbirkama pripovedaka „Pod Grmečom“ i „Borci i begunci“ posvećena je njegovom zavičaju, a one opisuju i život jednog sasvim običnog čoveka. Njegova dela baziraju se na tematici njegova rodnog kraja, Bosne.

U svom prvom romanu opisao je rat kako ga je on vidio, a naslov romana je „Prolom“. Nakon tog prvog objavljenog romana napisao je celu seriju iste tematike, o Partizanima i ratu. Bio je prepoznatljiv po svojim humorističkim pripovetkama u kojima je humor varirao od ismevanja pa do ironije i satire.

Najveći broj dela posvetio je detinjstvu, a ona odišu vedrinom. To su pripovetke „U carstvu leptira i medveda“, „Priče ispod zmajevih krila“, „Orlovi rano lete“.

Skoro ceo svoj život proveo je u Beogradu, a 1984. godine tragično je nastradao.

Autor: V.B.