Činovnikova smrt

„Činovnikova smrt“kratka je priča slavnog ruskog pisca i dramatičara Antona Pavloviča Čehova. Ovo je jedna od njegovih prvih objavljenih priča. Napisao ju je još dok je studirao medicinu, a objavio 1883. godine u listu Iverje. Već se u ovom njegovom ranom uratku vidi jasna psihologizacija lika, koja će se kasnije od Čehova napraviti začetnika psihološkog realizma i to ne samo u drami, nego i u književnosti uopšte.

Lik i njegovo propadanje glavni je motiv cele priče. U početku priče iznesen je jedan stabilan karakter koji samo jednim ključnim događajem počinje da se raspada. Zanimljivo je to da taj karakter nije samo lik u priči, on je i simbol jednog društvenog sloja. Reč je o činovnicima u Rusiji 19. veka, ljudima koje danas možemo da nazovemo prosto radnicima, koji su uživali određeni status u društvu kao gospoda, ali su svejedno bili pod paskom viših slojeva, svojih nadređenih „starešina“, koji su ih vrlo lako mogli unazaditi, oterati s posla i osuditi na siromaštvo. Vidi se jasna klasna razlika i prevlast u moći, do te mere da se glavni lik plaši učiniti i najmanji propust kako se ne bi zamerio nadređenima ili društvu.

Upravo to dovodi ga do propasti, do same smrti, koja je opet simbol propadanja i uništenja činovništva. Čehov na ovaj način oštro kritikuje društveni poredak i status pojedinca u njemu. Ipak, cela ta ozbiljna priča napisana je na pomalo humorističan način, zbog čega možemo da je nazovemo satirom. Kako se priča razvija, tako ima sve više elemenata i apsurda, sve do samog vrhunca priče, ujedno i kraja, u kojem glavni lik umire.

Priča je ujedno i svedočanstvo jednog vremena, jer smeštena je u 19. vek u Rusiji, u jednu sasvim običnu situaciju koja je naglo eskalirala do propasti jednog čoveka. U početku je opisana idealna situacija – „fini“ činovnik uživa u operi i sve je poprilično idealno. A onda se dogodi neočekivani prevrat – on kine i time slučajno poprska čoveka pred sobom, koji baš za nesreću ima viši čin od njega. To bi mogla biti posve nebitna situacija, jer čovek se ispričao i drugi je prihvatio ispriku, ali onda situacija postaje sve apstraktnija, jer činovnik nikako ne može da prihvati oprost, nego stalno ima potrebu da se ispričava i nadređenome „pojašnjava“ kako ništa nije mogao da učini da izbegne situaciju, odnosno da se zbog nje ispriča. To dovodi do toga da on stvarno bude oteran, ali ne zato što je kinuo, nego zato što se ponaša poput luđaka.

Ovo glavnog lika stavlja u najgoru noćnu moru, upravo u ono čega se najviše bojao i što je pokušavao da izbegne – prezir nadređenoga. To u njemu izazove toliki nemir da od njega i umre. Ovakav kraj potpuno je groteskan i preteran, ali je vrhunac satire i nosi jaku poruku. Njime se autor ujedno ismejava društvu, ali ga i osuđuje, stoga je on za ovu priču idealan.

Vrsta dela: kratka priča

Vreme radnje: 19. vek

Mesto radnje: Rusija

Tema dela: neugoda Ivana Dimitriča Čerjakova

Ideja dela: prikaz oštre hijerarhije unutar ruskog društva

Kratak sadržaj prepričano

Ekonom Ivan Dimitrič Červjakov jedne je večeri bio u operi i gledao Korneviljska zvona. Odećao se vrlo srećno, kad odjednom, namršti se, sklopi oči i kine! Nema u tome ništa neobično, lepo se obrisao maramicom i pogledao oko sebe da se ispriča ako je nekoga uznemirio. Ali onda je video kako se starčić koji je sedeo ispred njega, rukavicom obrisao svoj vrat i ćelu. Červjakov je u njemu odmah prepoznao visokog činovnika Brižalova. Postalo mu je vrlo neprijatno. Brižalov mu nije bio starešina, ali svejedno je bilo nepristojno to što je uradio, pa se primakao napred i izvinio. Brižalov je rekao molim, ali kada se ovaj stao ponovo ispričavati, samo je odmahnuo rukom i rekao mu da ga pusti da sluša.

Ovakva reakcija zbuni Červjakova. Osmehnu se i dalje počne da gleda, ali postao je veoma nespokojan. Nije mogao da izdrži pa je za vreme pauze ponovo pronašao Brižalova i izvinio mu se. Brižalov mu kaže da je on to već zaboravio, neka se i on mani toga, ali Červjakov nije bio zadovoljan. Mislio je da mu u očima vidi zlobu i da mu zamera šta je kinuo na njega.

Kada je došao doma ženi, ispriča i njoj šta se desilo. Ona nije mislila da je to velika stvar, ali svejedno je bila malo uplašena. Umirila se kad je čula da Brižalov radi u drugoj ustanovi, ali je svejedno savetovala mužu da ode kod njega doma i izvini mu se. U suprotnom, čovek bi mogao pomisliti da ovaj ne zna da se ponaša.

Sutradan Čevrjakov obuče novu uniformu, sredi se i ponovo pođe Brižalovu. U generalovoj sobi bilo je još mnogo ljudi koji su hteli da popričaju s njime, pa kad ga je ovaj vidio među njima, pita ga šta želi. Čevrjakov mu se ponovo stade ispričavati za ono sinoć, a general opet odmahne rukom. Tek tada je činovnik mislio da se ovaj ljuti, mislio je da ne želi ni čuti njegove isprike od besa. Pričekao je dok general nije završio posao i s poslednjim čovekom, a onda mu ponovo prišao. General je sada mislio da mu se ovaj podsmehuje i na kraju ga je isterao napolje.

Čerjakovu se nešto prekide u utrobi, on ustuknu prema vratima i jedva dođe do kuće posrćući. Nije ni skinuo uniformu, samo je legao na divan i umro.

Likovi: Ivan Dimitrič Čerjakov, general Brižalov, Čerjakova supruga

Analiza likova

Ivan Dimitrič Čerjakov – glavni je lik ove priče. On je po zanimanju činovnik i svoj status u društvo shvaća veoma ozbiljno. To znači da zna gde mu je mesto i nikako ne želi da uvredi one koji su na višem položaju od njega. Njegova zabrinutost za položaj je tolika da od te brige i umire. Postaje opsesivno zabrinut da li je uvredio nekoga na višem položaju od sebe, ispao nevaspitan i nekulturan. Ovaj lik zapravo predstavlja sve činovnike u vremenu o kojem je Čehov pisao te njegovom pričom zapravo kritikuje taj hijerarhijski sustav. Iz današnje perspektive možemo da mislimo kako je lik Čerjakova posve psihički i emotivno nestabilan, jer ne može da se nosi s nečim takvim kao što pomak u uljudnosti ili blaža uvreda, čak i kada je ono slučajno. Njegova poniznost dovodi ga do smrti – kako stvarne tako i simbolične s obzirom na njegovu vrstu.

Beleška o autoru

Anton Pavlovič Čehov jedan je od najznačajnijih ruskih dramatičara. Smatra se začetnikom psihološkog realizma u drami, ali i književnosti. Pisao je i kratke humoreske o otuđenim ljudima koje je društvena realnost izobličila. Fabule njegovih dela jednostavne su i bez velikih junaka i velikih zbivanja. Pisao je drame od komičnih jednočinki, a kasnije i od više činova. Čehov je uvelike uticao na razvoj moderne dramske književnosti.

Čehov je rođen 1860. u Taganrogu u Rusiji, kao treće od šestero dece. U rodnom gradu završio je osnovnu školu i gimnaziju. Već je tada počeo da se zanima za pozorište i književnost. U gimnaziji je počeo da uređuje školske novine i objavljuje svoje radove.

Nakon očevog bankrota, Čehovljeva porodica preselila se u Moskvu, ali on je ostao u rodnom gradu. Tada je napisao svoju prvu dramu „Bez oca“. Na žalost, ona je izgubljeni i ni do danas nije pronađena. Nakon srednje škole i Čehov je otišao u Moskvu i upisao Medicinski fakultet. Nastavio je da objavljuje članke u studentskim časopisima, ali anonimno ili pod pseudonimom.

Za vreme studija napisao je dramu „Platonov“, izdanu tek 1923. godine, dakle više od dvadeset godina nakon Čehovljeve smrti. Čehov nije diplomirao medicinu, pa nije stekao titulu doktora, ali je svejedno radio kao kotarski doktor. Radio je u Čikinu i tada objavio zbirku priča „Melpomenine priče“. Tada je Čehov prvi put obolio od tuberkuloze. Napisao je dramu „Na glavnoj cesti“ i počeo da objavljuje tekstove u novinama.

1890. Čehov kreće na putovanja. Najpre je proputovao kroz Sibir, a onda krenuo na plovidbu Tihim i Indijskimokeanom. Sledeće godine zaputio se u zapadnu Evropu. Izdao je tada novele „Dvoboj“ i „Žena sa sela“.

Kada je izbila kolera 1892. Čehov je besplatno lečio i najsiromašnije seljake i sam se boreći s glađu. Tada je objavio priče „Moja žena“, „Skakavica“ i druge te dramu „Jubilej“. Nakon što mu se i samom pogoršalo zdravlje, otišao je u Italiju i Francusku, objavivši djela „Student“, „Na ladanju“ i druge. Opet je obolio od tuberkuloze od koje se najprelečio u Francuskoj. Tada je objavio nekoliko drama, među kojima je i poznata „Ujka Vanja“. Tuberkulozu je nastavio da lečio na Jalti. Njegova dela su već bila toliko obilna, da su sabrana činila 11 tomova.

1903. izdao je poslednja dela, među kojima je i njegov „Višnjik“. Kazališta su tada počela da izvode njegove drame, iako su bila niskobudžetna i uglavnom za radničku klasu, ali unatoč tome, bivaju zabranjena.

Do tada se Čehovu zdravlje značajno pogoršalo. Otišao je u Njemačku na lečenje i tamo umro 1904. godine.

Autor: V.B.