Čiča Gorio obrađena lektira književnika Onore de Balzaka. Lektira sadrži detaljan prepričani sadržaj, analizu dela, književne elemente, analizu likova i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.
Analiza dela
Onore de Balzak došao je na ideju da napiše seriju romana o vremenu i mestu u kojem je živeo i objavio ih pod zajedničkim imenom „Ljudska komedija“. Hteo je da pokrije sve važne teme francuskog društva kome je Balzak pripadao. Čiča Gorio je jedan od najpoznatijih romana u okviru „Ljudske komedije“. Deo je ciklusa pod nazivom „Prizori iz privatnog života“, pa je njegova tema upravo takve konceptualne sadržine. Ovo je roman koji govori o konceptu novca, a sa njim i ljubavi, uspehu, želji za isticanjem i aristokratiji.
Balzak je živeo u Francuskoj u vreme političkih promena i preklapanja životnih stilova društvenih slojeva. Bilo je to vreme kada je socijalna nepravda bila kao najveće zlo, protiv kojeg se ljudi nižih slojeva nisu mogli boriti. Tada su u većini zemlje vladali glad i duboko siromaštvo, dok su se u otmenim delovima grada odvijali aristokratski sastanci, okupljanja i igranke.
Balzak spaja sve ove kontradiktorne elemente tadašnjeg društva, smeštajući ga u mikro-okruženje, u pansion udovice Voker. Svi ljudi koji žive u njenom pansionu su tamo iz određenih razloga, ali pre svega zbog novca koji zarade ili imaju. Ovaj pansion je takođe socijalno struktuisan, pa svi dobijaju sobu prema iznosu koji mogu da plate. Na ovaj način Balzak simbolično predstavlja društvenu skalu – oni koji imaju više novca smešteni su u boljim sobama, a oni imaju manje novaca, moraju da se zadovolje lošijim smeštajem.
Književni elementi
Književni rod: epika
Književna vrsta: roman
Mesto radnje: Pariz
Vreme radnje: 1819. godina
Tema: borba za život, prožeta temama bezuslovne ljubavi roditelja, težnja za ugledom i uspehom, prevara i zabluda, razočaranja i laži
Ideja: prikaz stvarne svakodnevice pariškog života u 19. veku
Prepričano delo, citati
Roman započinje opisom naselja i pansiona koji se tamo nalazi. U početku pripovedač iznosi misli i retorička pitanja poput „Hoće li ovu priču razumeti svet izvan Pariza?“ i zaključke poput „Ovaj događaj mogu pravilno da procene oni koji žive između brda Montmartre i Montrog – u čuvenoj dolini, punoj ruševina sklonih padovima i rovovima pocrnjelim od blata; u dolini koja obiluje istinskim patnjama često i lažnim radostima, je samo nešto preterano može da vas učini više uzbuđenim.“ Ovaj citat u potpunosti opisuje način života u Nuv-Saint-Ženeviv, delu grada u kome se nalazi pansion gospođe Voker.
Pansion gospođe Voker posećuju oni koji tamo žive i oni koji su kod nje pretplaćeni samo na ručak. Za vreme ove priče u pansionu živi sedam ljudi. Na prvom spratu su bila dva najbolja apartmana. U lošijem je živela gospođa Voker, a drugi je pripadao gospođi Kutir, udovici republikanskog zvaničnika. Pored nje je živela, kao i pored majke, veoma mlada devojka po imenu Viktorina Tajfer.
Na drugom spratu su bila dva stana; u jednom je živeo starac po imenu Poaro, u drugom je živeo gospodin Votren, čovek od četrdeset godina, koji je nosio crnu periku i farbao preklopnike, i rekao da je bivši trgovac.
Treći sprat je imao četiri sobe, od kojih su dve iznajmljene: jedna devojci po imenu gospođica Mišono, a druga bivšem proizvođaču rezanaca, makarona i skroba, koji je pristao da se zove čiča Gorio. Druge dve sobe bile su namenjene pticama selicama, na primer siromašnim studentima. U jednoj od dve sobe u to vreme je živeo Ežen de Rastinjak, student prava. Iznad trećeg sprata bilo je potkrovlje za sušenje veša i dve sobe u potkrovlju u kojima je spavala Kristofova kućna pomoćnica i kuvarica, debela Silvija.
Svaki stanovnik pansiona je na neki način određen i prepoznatljiv, počev od nivoa siromaštva, starosti i nemoći, želje za životom, želje za obmanom i bogaćenjem, prošlosti i potencijala za budućnost, ali tamo se sve vrti oko jedne reči – novca. Iako je životni put svih ljudi u konaku bio sasvim logičan, život čiče Gorioa niko nije razumeo. Posebno je bilo upitno kako je došao do ovog nivoa siromaštva i bede. Svima je bio potpuna misterija i očigledno ga to nije mnogo mučilo. Mučilo ga je nešto sasvim drugo – potpuno sporedno za ostale.
Lik gospodina Votrena je suviše nejasan. S jedne strane, on je dobrotvor, a s druge strane potencijalni izdajnik i lukav čovek, ali u pansionu ionako vidimo zaljubljivanja i prevare. Na primer, gospođa Voker gajila je osećanja prema Goriou, koji je tada nije preterano doživljavao, a onda je odlučila da mu smanji pristup životnim potrebama; dakle, pristup hrani, vodi, grejanju itd. Stanovnici pansiona, a posebno gospođa Voker, čudili su se lepim i bogatim devojkama koje je Gorio često ispraćao do svojih vozila. Mislili su da su mu ljubavnice, ali tek posle su saznali da su mu dve ćerke. Svi su bili zapanjeni ovim i nisu mogli da veruju, s obzirom na njegov status i način života. Vremenom je čiča Gorio smanjio svoje troškove, preselio se na treći sprat i mesečno plaćao četrdeset i pet franaka za stan i hranu. Odrekao se i duvana, žileta i odavno prestao da praši kosu. Lice mu je počelo da se menja, kao i zdravlje. Gorio se znatno promenio i sada ga svi gledaju sa još većom nelagodom. Još uvek niko nije verovao da su to njegove ćerke i on se na sve načine borio da dođe do novca da ih obraduje i pomogne im.
Nakon detaljnijeg opisa pansiona, njegovih stanovnika, čiče Gorioa i njegovog načina života, neuzvraćene ljubavi udovice Voker, pogleda stanovnika pansiona kojima je Goriov život misterija, radnja se okreće drugom liku – Eženu de Rastinjaku. Naime, tokom prve godine boravka u Parizu imao je dovoljno vremena da uživa u svim užicima tog grada. Za to vreme sve mu je priraslo srcu. Divio se vozilima oko sebe, ženama, gradu i provinciji. Ali sada ga je obuzela želja da sve to poseduje. Primećuje koliki uticaj žene imaju na društveni život odlučuje da iznenada uđe u društveni svet aritokratije, kako bi stekao određenu zaštitu u njemu.
Rastinjak potiče iz siromašne porodice koja štedi sav prihod i šalje ga njemu kako bi živeo što prijatnije i lagodnije. Budući da je njegova tetka, madame de Markilje, imala poznanike u najvišim aristokratskim krugovima, mladić otkriva mogućnosti za uspeh u društvu. Tako je počeo da je ispituje o zajedničkom srodstvu koje je mogao obnoviti. Za druženje mu je preporučila gospođicu de Bozean, koja bi mu možda bila najpristupačnija. Bila je, i u svoje ime i u svom bogatstvu, jedna od najvećih plemkinja pariškog društva. Ubrzo je Rastinjak ušao u takvo društvo. Njegove želje za uspehom i bogatstvom počinju da se nižu jedna za drugom. Njegov svet je odjednom postao veoma lep i pun nade. Išao je na igranke, razgovarao sa ljudima iz više klase i planirao svoj uspeh. Onog dana kada je kroz ključaonicu video čiču Gorioa kako gneči i veže srebro koje je iznajmljivao, nije mogao da veruje kada mu je starac priznao da je gospođica Resto, Rastinjakova simpatija i požuda zapravo njegova ćerka. Svaka reč ili situacija, koje je Rastinjak ispričao jedne večeri po povratku sa igranke, rasplakala je čiču i izazvala emocije.
Jednog popodneva, Rastinjak se prijavi za posetu gospođi Bozean i tamo saznaje za sve moguće raskoši aristokratskog života. Kočijom su krenuli u pozorište i svi su ih gledali. Rastinjak je sanjao. To veče upoznao je i gospođu Delfine de Nisenžan, drugu ćerku čiče Gorioa. Gospođa Resto je do tada već ignorisala svaki poziv i dolazak Rastinjaka, jer je jednom nesvesno pomenuo ime njenog oca, kojeg se očigledno sramila. Ali gospođa de Nisenžan ostala je daleko iza svoje sestre; svoju sestru više ne smatra sestrom. Ove dve žene se odriču jedna druge, kao što se odriču i oca.
Rastinjak nije sakrivao svoju fascinaciju njome. Počeo je da flertuje sa gospođom de Nisenžan, za šta se ona držala veoma hladno i ozbiljno. Ipak joj se svidelo. Što je više i dublje Rastinjak ulazio u visoko društvo, to je više morao da se posveti sebi. Nije znao da mačuje, nije imao puno novca i nije imao mnogo elegantne odeće kojom bi se mogao predstaviti ovom sloju. Naime, gospođa de Bozean mu je poverila velike tajne o uspehu i kako da se obogati, što ga je još više motivisalo i ulepšalo mu nade. Tako je jednom sedeo za stolom i pisao duga i veoma osetljiva, emotivna pisma majci i sestrama, govoreći o svom planu za uspeh i velikoj želji da mu pozajme novac. Ubrzo nakon toga, vratile su pismo sa velikom ljubavlju, a majka je, kad je čula reči o uspehu i novom životu, obećala da će mu dati sav novac koji je imala. Takođe može da mu sašije košulju, maramicu i mnoge druge stvari. Rastinjak je bio spreman za ovakav način života, a njegove želje i nade za bogaćenjem su se povećavale.
Kada je ispričao Goriou sve te stvari, njih dvoje su postali veliki prijatelji. Student je Goriou poslužio kao fin čovek od koga je mogao da dobije informacije o svojim ćerkama. Gospođa Delfine pozvala je Rastinjaka k sebi. Rekla mu je u poverenju, jer mu je verovala, razlog svog očaja. Bila je duboko nesrećna, uprkos činjenici da je spolja izgledala tako divno i lepo. Rastinjak joj je priznao svoja osećanja, a ona mu je zauzvrat dala zadatak da ode u kazino i uzme svoju torbu u kojoj se nalazio sav novac koji je imala – 100 franaka.
„“Ili izgubite sve ili se vratite sa 6000 franaka.“ rekla mu je.“
U kazinu, ne znajući šta radi i kako da igra, Rastinjak je sav novac stavio na broj 21 (njegove godine) i dobio je. Ponovo je igrao i ponovo pobedio. Vratio se gospođi Delfine i ona se razveselila. Rekla mu je da ju je spaseo. Pričala mu je da joj je brak loš jer je sav novac u njega unela kao miraz, a sada je ostala bez ičega. Za svog muža je rekla: „Daje mi samo određenu sumu za moje lične troškove. Da se obratim ocu, ali smo ga sestra i ja upropastile. Zahvaljujući vama postala sam slobodna i radosna.“ Uzela je novac i ostatak ostavila njemu, a zatim mu obećala da će od sada večerati s njom i zajedno ići u pozorište. Uveče je Rastinjak ispričao Goriou sve što se dogodilo to veče i na kraju mu je ostavio novac koji mu je dala Delfine.
Rastinjak je mnogo kockao i mnogo gubio. Počeo je da se ponaša rastrošno, a sve to je video i Votren koji ga je lukavo posmatrao i pričao mu o svom stavu i načinu na koji trenutno živi. Davao mu je istovremeno savete i vređao ga. Delovao je kao velika pomoć, ali s druge strane, kao osoba koja bi mogla odmah da ga izda. Rastinjak ga se plašio. Kada je zapeo u dugovima, Votren je obećao da će mu pozajmiti novac koji je Rastinjaku bio preko potreban. Tako je i bilo, a Rastinjak mu je to vratio za nekoliko dana. Ubrzo su se u Rastinjaku počele buditi sumnje o Votrenu.
Jednog dana, gospođica Mišono i Poaro odmarali su se u parku i razgovarali. Odjednom im se pridružio policajac koji im je rekao pravu istinu o Votrenu. Naime, njegovo pravo ime bilo je Žak Kolin zvani „Laži Smrt“. Bio je osuđenik koji je primao novac od drugih osuđenika, čuvao ga i kasnije stavljao na raspolaganje beguncima ili njihovim porodicama. Gospođica Mišono pristala je na ponudu da u Votrenovo piće ulije otrov za 3.000 franaka, što bi prouzrokovalo prividnu smrt, i da mu napiše određena slova na koži.
Votren je nagovorio Rastinjaka da se oženi mladom Viktorinom, da bi se obogatio njenim mirazom. Ali on je voleo samo jednu devojku, mada su se i tu počele stvarati razne sumnje. Tih dana u pansionu je bila prava pobuna – Votren je popio piće, onesvestio se, slova su mu se pojavila na koži i istovremeno bila dokaz ko je on zapravo. Gospođica Viktorina se obogatila milionima jer je gospodin de Tajfer bio teško ranjen.
Gospođica Delfine poslala je pismo Rastinjaku da su ona i njen otac Gorio kupili novi stan u kojem mogu da žive. Nastala je velika zabuna. Policija je uhapsila Votrena; „“Ti si me izdala stara gaduro, ti si mi priredila onu navalu krvi, znatiželjnice!. Ja bih ti dao 6000 franaka da izbegnemo ovaj neugodni put. Oni mene gledaju sa strahom, a tebe s gađenjem. Van uhodo“ rekao je gospođici Mišono. Gospođa Voker nije mogla da veruje šta se desilo tog dana. Od 18 stanovnika u njenom pansionu, broj je iznenada pao na 10.
U međuvremenu, Ežen je saznao da je muž njegove voljene Delfine založio sav novac, uključujući i njen, mnogim preduzećima. Iz tog razloga morao je da ih pošalje u inostranstvo, a Delfine nije znala šta da radi jer je ostala bez svega. Rekla je ocu o najgorem mogućem slučaju. Ali slična situacija se desila i drugoj Goriovoj ćerki koja mu je došla u posetu i rekla da je propala. Njen muž Maksimo bio je u lošem stanju i da bi mu spasela život, založila je sve svoje dijamante. Gorio se rastužio i razbesneo jer je u ovoj situaciji očekivao pomoć svojih ćerki. Sada nema dovoljno novca za otplatu svih njihovih dugova. Ostalo mu je samo 1.200 franaka doživotne rente. Čuvši ovo, Ežen de Rastinjak je uzeo menicu koju je potpisao Votren i sačinio menicu za 12.000 franaka, ali u Goriovo ime. Ovo je bio dokaz koliko se zapravo zbližio sa ovom porodicom. Takođe je želeo da podigne Delfine u očima čiče. Dijamanti ćerke Gorioa koje je video na balu gospođe Bozean ražalostili su Ežena, jer je mogao da zamisli jadnog Gorioa kako pati u svom bednom krevetu, u pansionu gospođe Voker.
Čiča Gorio se užasno razboleo od svih ovih muka, od bednog života, briga i borbe sa životom. Lice mu se postepeno menjalo i pretvaralo se u sve gori izraz. Jedini koji je to primetio bio je student Rastinjak kojem je Gorio uputio reči i molbe da prenese njegovim ćerkama da ga posete.
„Otiđi još jednom do njih. Reci im da se ne osećam dobro. Kada bi one bile tu, ne bih se žalio.“
Na nesreću, svaka je imala „ozbiljnog“ posla; bile su prezauzete i prehlađene. Gorio je bio besan, nije mogao da veruje da je sve što je za njih učinio uzalud.
„“Ni jedna!“ – odgovori starac i uspravi se u postelji. „Imaju posla, spavaju, neće doći! Tek na samrti shvatamo šta su deca. Vi njima dajete život, a ona vas teraju u grob. Kada bih imao blaga da im ostavim, one bi me previjale i negovale. Obe imaju kameno srce. Sve je bilo radi novca, sve je bilo samo pretvaranje. Nisam znao ni o čemu razgovarati. Strpljivo sam podnosio sve uvrede, a one su mi prodavale neko sitno zadovoljstvo. I tako su me kćeri izbacile iz svojih domova. Ja sam za sve kriv, ja sam ih naučio da me vređaju. Hoću da vidim svoje kćeri! Ja sam ih stvorio! One su moje! Ako ne dođu? – ponovi starac jecajući – „ja ću umreti, umreću od besa! Ja izdišem, mene strašno boli! Osveta! Moji zetovi ne daju im doći! Smrt Restou, smrt Alzašaninu. Oni su moji ubice !“ Padne na zaglavlje kao da ga je malj udario. „Blagoslov im dajem” – reče naprežući se – „blagoslov“.“
Rastinjak je otišao do Delfine da joj kaže šta se zaista desilo sa njenim ocem, ali ona ga je odbila jer se nije osećala dobro. Delfine ga je pitala gde je njegov sat, a on joj je rekao da ga je založio jer Gorio nije imao ništa drugo. Gospođa Resto je i dalje odlučila da dođe, ali bilo je prekasno. Tek kada joj je otac umro, shvatila je koliko je bila nezahvalna i nemilosrdna. Pošto zetovi nisu poslali novac za sahranu, Rastinjak je i sam pokušao da se uveri da je svojim novcem Goriou pružio manje-više poštenu sahranu. Ali uspeo je samo da otplati bedni kovčeg kako bi ga mogli sahraniti u njemu, a na kraju se niko nije ni pojavio na njegovoj sahrani. Uzalud je student išao u posetu njegovim ćerkama; bile su previše razočarane, tužne i jadne da bi ga pustile u kuću.
Sahrana u crkvi urađena je za jedva 70 franaka. Ova smrt bila je, kao i ostatak Goriovog života – pratnja u drugi svet u siromaštvu i bedi, bez prijatelja, rođaka i voljenih. Rastinjak je grobarima morao da da napojnicu da pokriju sanduk zemljom. Ali nije imao svog novca, pa je pozajmio 20 centi od Kristoforovog sluge. Tužno se zagledao u grob. Pustio je suzu za čiču Gorioa. Obeležilo je njegov prelazak iz naivnog mladića u čoveka koji je bio spreman da uradi sve što je bilo potrebno za uspeh u društvu.
Analiza likova
Likovi: Gorio, Ežen Rastinjak i Votren
Rastinjak – dvadesetjednogodišnji student prava koji živi u pansionu gospođe Voker sa bednom i malom porodičnom ušteđevinom. Nakon što se udaljio od fakulteta zbog kojeg je došao u Pariz, posvetio se posmatranju života oko sebe. Ne trpi jad i siromaštvo koje ga okružuje, jer želi više od života. Njegov lik se postepeno razvija kroz delo, povećavajući stepen zrelosti, nadu u bolju budućnost i uspešniji život, želju za prestižem i uspehom.
Vođen svim tim željama, on ulazi u aristokratsko društvo i bori se da se što pre obogati i poboljša svoj način života. Nakon što je upoznao Gorioove ćerke i zaljubio se, počeo je da se ponaša sasvim drugačije. Zaradio je nešto novca, pa je počeo da se kocka i živi raskošno, što još uvek nije bilo u njegovom finansijskom standardu.
Votren ga je kao glas razuma i straha, kao najpoštenija osoba na svetu, uveravao da bi mu to moglo pomoći da poboljša svoj status u društvu, ali i finansijski status. Rastinjak nije znao da li bi ga se trebalo bojati ili ne. Na kraju dela, student ostaje najveći i najsnažniji lik, nakon što je založio sve što ima, kako bi svom prijatelju Goriou obezbedio manje-više dobar život, a nakon smrti i sahranu. Balzak je postepeno razvijao Ežinov lik kroz delo, uglavnom opisujući svoju mladost, rast razuma i kasnije zrelost.
Čiča Gorio – Gorio je simboličan prikaz roditeljske ljubavi u jednoj osobi. Balzak je savršeno ocrtao roditeljsku ljubav koja nikada ne prestaje, već samo raste. Opisuje kakav je osećaj imati svoju krv u drugim ljudskim bićima, koja svoju sreću izražavaju osmehom i stavovima, haljinama koje nose, frizurama koje zavode mnoge pariške mladiće. Sve je to plod ljubavi oca, koji je, na žalost, svoju brigu o njima mogao iskazati samo novcem. Ćerke ga nisu previše cenile, niti su mu bile zahvalne, kao što mu nisu ni pokazivale ljubav. Tek na kraju romana, kada Gorio umre i nakon što shvate koliko su muževi zli, zbog čega im je bio zabranjen pristup ocu, one počinju da gaje ljubav prema ocu. Tek tada su shvatile šta su izgubile i kako su se ophodile s njim. Gorio živi za svoje ćerke, i na kraju umire za njih, i tek nakon što izgubi čitavog sebe, finansijski, fizički i emocionalno. Ljubav je, kao i svaka druga, umrla od nepovratnosti. Gorio se razboleo od jednostrane ljubavi, muke i bede.
Votren – osoba koja ima najčudniji status u ovom delu. Takođe je najmisterioznija osoba, jer se ispostavlja da se samo pretvara da je Votren. Naime, njegovo pravo ime je Žak Kolin zvani „Laži Smrt“. Bio je osuđenik koji je od osuđenika dobijao novac, a zatim ga čuvao i stavljao na raspolaganje beguncima ili njihovim porodicama. „Znao je ili nagađao malo o poslovima oko sebe, sve dok niko nije mogao da prodre ni u njegove misli ni u njegove poslove.“
Otkriven je kada je gospođica Mišono sipala otrov u njegovo piće, zbog čega su se na njegovoj koži pojavila slova koja otkrivaju da je Kolin osuđenik. Votren je u početku sagledao celu priču o Eženu Rastinjaku iz jedne perspektive, dajući mu savete i istovremeno shvatajući mogućnost pozajmljivanja novca. Sve je to uradio veoma lukavo, lažno i nepažljivo.
„Iako je svoju očiglednu dobrodušnost, stalnu dobrotu i vedrinu postavljao kao prepreku između sebe i svih ostalih, često bi dopustio da iz njega proizilazi strašna dubina njenog značenja. Često je kakva doskočica, dostojna Žuvenala, kojom kao da je uživao izrugivati se zakonima, šibati visoko društvo, optuživati ga da je samo sebi nedosledno, morala izazvati pretpostavku da je taj čovjek besan na društveni poredak i da je u dubini njegova života pažljivo zakopana neka tajna.“
Beleške o piscu
Onore de Balzak rođen je 1799. godine. Bio je dramaturg, pripovedač i francuski romanopisac. Jedan je od autora koji su pisali realistične romane.
Rodio se u građanskoj porodici i planirao je advokatsku karijeru. No, pošto nije nikada dobijao dovoljno topline i ljubavi od svoje porodice, 1820. godine je raskinuo sve veze sa njom. Tada je odlučio da se preseli u Pariz te posveti život književnosti.
Pomalo se razočarao kada nije uspeo da ostvari književničku karijeru na brz i lak način te se posvećuje sumnjivim poslovima. Neuspeli poslovi i razne špekulacije dovode ga do velikih problema sa novcem. Nakon toga posvetio se književnosti i neumorno radio čitav život kako bi vratio tada nastale dugove.
1829. godine izdaje roman „Šuani“ i to je jedan deo koji je činio „Ljudsku komediju“. U „Ljudskoj komediji“ opisao je svoje viđenje francuskog društva početkom 19. veka. U vrlo kratkom razdoblju od samo dvadeset godina stvorio je više od stotinu dela. Njegovi najpoznatiji romani su: „Izgubljene iluzije“, „Čiča Gorio“, „Rođak Pons“, „Seljaci“, „Rođaka Bet“, „Luj Lamber“.
Umro je u Parizu, potpuno iscrpljen radom i vraćanjem dugova u 51. godini života, 1850. godine.
Ostavite odgovor