Buka i bes

Buka i bes obrađena lektira Vilijama Foknera. Lektira sadrži detaljan prepričani sadržaj, analizu dela, književne elemente, analizu likova i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.

Analiza dela

Svi Foknerovi romani sadrže do kraja razdvojene krajeve i nerazrešene porodične (obiteljske) odnose. U svakoj je knjizi Fokner stvorio poseban imaginarni svet koji se malo razlikuje od prethodnih i budućih. On nastoji da izrazi tamu ljudske podsvesti, što je pokušaj izražavanja psihičkih procesa i pojava te potrese sećanja, slike, neispunjene težnje, misli i osećanja izvan racionalne ljudske svesti.

Prihvatajući za književno opredeljenje praćenje „toka svesti“ ili ljudskih stanja podsvesti, Fokner pažljivo posmatra čoveka i nastoji da otkrije najvažnije stvari u njemu u tom momentu, kao i u njegovoj prošlosti. Grad Džeferson, mesto gde se odvija većina njegovih romana, odražava celo raspeće Juga, prouzrokovano razdvajanjem ljudi iz aparthejda, koji su okupirali njegovi stanovnici – i beli i crni. Ovu podelu ne treba shvatiti strogo ili doslovno.

Fokner ima čitav niz maglina i nejasnoća, jer obe rase sadrže skupove slojeva ili potklasa koji imaju posebne međusobne veze. Za položaj likova u društvu u Foknerovim romanima možemo reći da su izuzetno nijansirani, slično istoriji Juga, daleko od uobičajenog šematizovanog pogleda svih belca kao bogatih planinara i crnaca kao unajmljenih radnika.

Roman Buka i bes nema naročito optimističnu sadržinu, uprkos dvosmislenom kraju u kojem iracionalnost prevazilazi svaku logiku. Roman je slika intelektualnog, moralnog, emocionalnog i fizičkog raspada sveta u prekretnici, oslobođen ne samo većine njegovih bivših jakih tačaka, već i kapaciteta za ljubav. Roman je zapravo metaforička slika celog sveta s kraja treće decenije 20. veka.

Roman predstavlja priču iz četiri različite perspektive o raspadu južne porodice. Gradić Džeferson i američki Jug nisu prikazani na realistički način, već ih je Fokner koristio kao simbolično sredstvo u izražavanju sopstvene vizije sveta, složen mozaični portret modernog čoveka, njegovih otuđenja, padova, ali i trpljenje patnje, preovladavanje naizgled nepremostivih prepreka. Svrstavamo ga u modernistički roman, jer, tehnički, on nije tako transparentan samo zato što koristi stilističke elemente koji slede njegove komplikovane zakone koje treba prilagoditi. Roman čine dve smernice: – igranje sa svešću Bendžija, Kventin i Džejsona, i – ispričavanje i prepričavanje jedne određene priče sa redosledom dešavanja koji će vas provesti kroz tridesetogodišnju istoriju porodice Kompson.

Pored brata Bendžija, čitalac može pratiti i psihički poremećenog brata Kventina, koji zbog pada morala počini samoubistvo, komplikovan život sestre Kedi i brata Džejsona, hladnog i proračunatog, koji na kraju zadaje poslednji udarac čitavoj porodici. Postoji još jedan pripovedač, a to je sobarica Dilzi. Ona je racionalna osoba koja posmatra događaje sa strane i koja je opisana kao sveznajući pripovedač. U delu postoje četiri pripovedača: Bendži, Kventin, Džejson i Dilzi.

Književni elementi

Vrsta dela: roman

Vreme radnje: 20. vek

Mesto radnje: izmišljeni grad Džeferson, država Misisipi

Tema: propast porodice Kompson

Ideja: trebamo više pažnje da posvetimo psihičkom stanju ljudi koji nas okružuju. njihovim razmišljanjima i osećanjima

Prepričano delo

Roman započinje pričom o ocu porodice Kompson, Džejsonu III. advokatu koji, nakon što je upropastio svoj posed, umire od posledica hroničnog alkoholizma ostavljajući finansijski razorenu porodicu u povređenim odnosima. Majka Karolina je obuzeta samosažaljenjem i krajnje nesposobna da se brine o porodici i posedu. Odnosi u porodici nikada nisu bili idilični, pa Bendži i Kventin vole svoju sestru Kendis, dok između Džejsona i Kedi preovladava netolerancija.

Sledi opis događaja bez određenog redosleda, sa sećanjima na detinjstvo i trenutke provedene u igranju i neprijateljstvo između Džejsona i Kedi, koje se vremenom ne smiruje, ali postaje nepodnošljivo. Džejson je počeo da pokazuje prezir i prema drugim članovima porodice.

Došlo je vreme da Kventin kao najstariji od braće krene na univerzitet, zbog čega se porodica odlučila na prodaju livade koja je po nasledstvu pripadala gluhonemom bratu Bendžiju. On naprosto obožava svoju sestru Kedi i teško doživljava bilo kakav gubitak njene pažnje. Kedi, opisana kao površna osoba, ravnodušna prema kodeksu nametnutom od strane porodice i lišena majčinske ljubavi, već u ranoj fazi života počinje živeti problematično, nabacujući se mnogim mladićima.

Osramotila je porodicu kada se odlučila podati Daltonu Amesu, probisvetu, a zatim udajom iz interesa za primitivnog Sidnija Herberta Hida. Taj brak je trebao da joj posluži za skrivanje trudnoće. Njena ćerka Kventina postaje žrtvom majčinog načina života i zbog materijalizma majčinog brata Džejsona.

Nakon što je Kedi pokazala da nema puno veze s moralom, brat Kventin je izvršio samoubistvo. Utopio se u reci u Kembridžu gde je studirao. Celo vreme je bio opterećen moralom porodice kada je odlučio da preuzme na sebe greh sestre zbog incesta, iako on zapravo nije bio počinjen.

Brat Džejsonje najviše je ličio na majku, a opisan je kao materijalista, proračunata i loša ličnost koja mrzi sve članove svoje porodice. Nije voleo Kventin jer je umesto njega on otišao na univerzitet. Nije voleo ni Kedi jer je zbog njenog razvoda izgubio priliku za odličan posao u banci, a Bendžija jer je bio potpuno beskoristan. Posle Kventinove smrti Džejson dobiva posao u prodavnici i postaje glavni u porodici.

Svojim sledećim postupcima Džejson je do kraja uništio svoju porodicu. Kventin je odgajao u siromaštvu i uzimao novac koji joj je majka slala, da bi ona za Vaskrs ukrala novac i pobegla sa cirkusantom. Kada je majka Karolina umrla, Džejson se rešio i brata Bendžija koga je smestio u umobolnicu. Rešio se sluga, ostao je sam bez potomaka i tako okončao budućnost porodice Kompson. Fokner je Džejsona hteo prikazati poput pravog predstavnika „snopesizma“.

Analiza likova

Likovi: Bakitin, Bendži, Kedi, Herbert Hid, Dalton Ames, Kventin I, Džejson IV, majka Karolina i sluškinja Dizli

Bendži – gluhonemi 33 godišnji intelektualno zaostali član porodice Kompson. On je na razini trogodišnjeg deteta i ne može da donosi zaključke ili tražiti uzroke. Autor na početku romana iznosi radnju kroz njegov lik. Jako voli sestru Kedi.

Kventin I – jako senzibilan, toliko da graniči s bolešću. Najstariji od braće. Teško je prihvatio raspad porodice, a najteže od svega mu je pao pad morala njegove sestre Kedi. Po prirodi je hamletovski nastrojen i jakog morala pa oseća da mora da podnese žrtvu za porodicu. Na kraju je počinio samoubistvo jer nije mogao da podnese takav poraz porodične časti. Odlučio je da će se tako iskupiti za grehe svoje porodice, ponajpre svoje sestre Kedi.

Džejson IV – hladan i zao, pragmatičan i beskrupulozan. Mirno gleda propast svoje porodice i u najmanju ruku ignoriše. Brine ga samo borba za novac. Nimalo nije emotivan ili moralan. Takođe, između njega i njegove sestre Kedi postoji oštra netrpeljivost. Dokrajčio je čitavu porodicu i ostao je sam.

Kedi – površna i gluha prema moralnim obvezama porodice. Radi sve onako kako želi, po svojoj volji. Ima dobar odnos s bratom Bendžijem i Kventinom, dok je s Džejsonom u stalnom sukobu, od malena. Nikada nije imala šansu da uživa u majčinoj ljubavi i brizi pa vrlo brzo počinje da živi sama sa sobom i svojim problemima. Upušta se vrlo brzo u brojne ljubavne veze, uživajući u flertovanju s mladićima. Ulazi u vezu s probisvetom Daltonom Amesom, a nakon toga se iz koristi, da bi sakrila trudnoću, udaje za primitivnog Sidnija Herberta Hida.

Dilzi – crnkinja, sluškinja porodice Kompson. Ona je promatrač događaja čiju međusobnu vezu uviđa i daje svoj uvid u nju.

Beleške o piscu

Vilijam Fokner rodio se 25. septembra 1897. godine u meestašcu Albani u saveznoj državi Misisipi, kao praunuk Vilijama Katberta Foknera, trgovca koji je u istoriju književnosti ušao svojim romanom Bela ruža Memfisa.

Sa pet godina seli se sa porodicom u gradić Oksford, u istoj državi. Kratko je učestvovao u 1. svetskom ratu, kao pilot u Kanadskim dobrovoljcima. Posle rata seli se u Nju Orleans, gde se druži sa Šervudom Andersonom, koji je imao značajan uticaj na njegovo stvaralaštvo.

Za to vreme je napisao nekoliko pesama i crtica o Nju Orleansu, a sredinom 20-ih godina vraća se u Oksford, gde se ženi, kupuje farmu i ostatak život provodi kao farmer, kojem je pisanje hobi. Umro je 6. jula 1962. Prvi roman, „Vojnikova plata“, objavio je 1926., i tipično je delo predstavnika „izgubljene generacije“ (Hemingvej, Dos Pasos, Ficdžerald).

Pravi proboj napravio je tek sa romanom „Buka i bes“ (1929.), koji je bio revolucionaran u istoriji romana. Ostala poznatija dela su mu romani: „Dok sam ležao na samrti“, „Svetilište“, „Svetlo u avgustu“, „Abšalome, sine moj“; zbirka pripovedaka: „Ovih 13 drama“, „Rekvijem za opaticu“.

Godine 1950. Fokner je dobio Nobelovu nagradu – nakon brojnih američkih književnih nagrada, konačno priznanje njegove vrednosti.