Barok

Barok je stilski pravac koji je zahvatio sve umetnosti i gotovo celu Evropu. Obukvata period poslednje decenije 16. veka i gotovo celi 17. vek. Nastaje u periodu između renesanse i klasicizma.

Reč barok potiče od portugalske reči barocco što u prevodu znači nepravilne, iskrivljene perle. Pojam se dugo upotrebljavao u negativnom smislu i označavao je sve što je iskrivljeno i ružno. Sve do 19. veka je označavao sinonim za groteskno, apsurdno, da bi ga Robert James Burkhardt upotrebio u neutralnom, pozitivnom smislu, kao oznaku za određeni period u istoriji umetnosti.

Barok vezujemo za konkretne istorijske događaje, jer nastaje u vrlo burnim istorijskim i političkim okolnostima. Njegov pogled na svet se vezuje za pojavu protestantske crkve i protifreformaciju zbog čega ga ponekada i izjednačavaju sa pomenutim verskim događajima. Pojava baroka je dovela do književne evolucije, kao i do promene periodizacije umetnosti.

Stilske tendencije baroka vezale su se za pojedine zemlje i tako iznedrile najvažnije predstavnike: u Italiji marinizam Giambattista Marino, gongorizam u Španiji čiji je predstavnik Luis de Gongora, jufjuizam u Engleskoj i drugi. Najradikalnije ga je odredio Benedeto Kroče sa konstatacijom da je reč o „vrsti umetničke ružnoće“, da bi u kasnijem periodu barok označavao „emocionalne umetnosti preteranog obrađivanja i ukrašavanja stila“.

Osnovne odlike baroka bi bile: plahovitost i bujnost, naglašenost jarkih boja i osećanja, rasplinutost kompozicije i strukture, tragičan pogled na svet, napetost između čulnog i religijskog, upotreba apstraktnih pojmova. Forma u baroku je otvorena, a to je postignuto naglašenim kontrastima, kitnjastim stilom, glomaznim oblicima, uzvišenom i patetičnom retorikom.

Izražavanje u baroku je puno ukrasa. Svaka pojedinačna fraza se razvijala do najvišeg stepena dosetljivosti. Umetnost treba da začudi pa se zbog toga javljaju pesničke figure antiteza, antimetabola, oksimoron, paradoks, hiperbola, groteska, apsurd. Javljaju se figure ponavljanja i nabrajanja (asindenton, polisindenton, anafore, episfore, anadiploze).

U baroku se teži ka upečatljivom izražavanju posebnih duševnih stanja, zajedno sa nemirima koje nosi sama epoha. Dela odišu pesimizmom, verom u prirodnost neprirodnosti, naglašenim osećanjem čovekove prolaznosti, spiritualizmom, naturalizmom, iluzionizmom i drugim odlikama. Barok često pokazuje i nezdravu erotičnost (iz čega se kasnije razvija rokoko), smatrajući da je svet čula primamljiv, ali prividan, promenljiv i propadljiv.

Veoma je značajna upotreba jezika u baroku koji teži simbolizaciji izraza u cilju uspostavljanja veze između metafizičkog i materijalnog, mikrokosmosa i makrokosmosa. Pesnik pokušava da pronađe vezu  i međuodnose u svetu oko sebe, da spoji nespojive i nepovezane stvari. U govoru oseća namogućnost izražavanja njegove misli i potreba. Barok neguje gotovo sve književne vrste i žanrove, menjajući ih u svom stilu.

U Nemačkoj su najvažniji predstavnici Grimelšauc, Grifijus, Angelus Silecijus. U Španiji se barok naziva „zlatnim dobom“, a najvažniji predstavnici su Luis de Gonore, Kevedo, Kalderon, Lope de Vega, Miguel de Servantes. U Engleskoj odlike baroka nisu toliko izražene te se o njemu govori sa velikim ogradama.

U srpskoj tradiciji barok se pre svega prepoznaje u delima dubrovačke i dalmatinske književnosti, u delima Ivana Gundulića i Junija Palmotića.

Opšteprihvaćena je misao da je barok pre svega dao svoja najbolja dela u likovnoj i muzičkoj umetnosti (u slikarstvu Karavađo, Rembrant, Rubens, Berninije, El Greko, u muzici Bah, Hendl, Vivaldi i drugi).