Antigona

Antigona obrađena lektira Sofokla. Lektira sadrži detaljan prepričani sadržaj, analizu dela, književne elemente, analizu likova i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.

Analiza dela

Pretpovest Antigone započinje u delu Kralj Edip. Proročište je savetovalo tebanskom kralju Laju, Edipovom ocu da nema dece, ali je on to zanemario. Njegov rod je iz tog razloga stigla kazna koja se proteže i na treće koleno. Laja je u neznanju ubio sin Edip koji se takođe u neznanju oženio sopstvenom majkom, Lajevom udovicom Jokastom. Jokasta je rodila četvero dece: Polinika, Eteokla, Ismenu i Antigonu koji su Lajevi praunuci.

Radnja tragedije započinje kada se dva brata, Eteoklo i Polinik nađu na suprotnim zaraćenim stranama. U međusobnom okršaju stradaju i umru obojica. Sofoklova drama Antigona podeljena je u sedam činova. Glavni protagonisti ovog dela su Antigona, koja je otelovljenje ljudske dobrote i Kreont, tebanski kralj. Kreont je zla ličnost puna mržnje, ogorčenosti, sebičnosti, nepravde i ružnih dela koje kod čitaoca podstiču osećaj gađenja. Njih dvoje su nosioci sukoba i sukobi su im nepomirljivi.

Antigona je znala da je cena neposlušnosti smrt, ali je ostala nepokolebljiva u svojoj odluci. Kreont se na kraju predomislio i doživeo preobraženje, ali onda je već bilo prekasno i za njegovog sina, ženu i samu Antigonu. Na promenu odluke ukazao mu je prorok Tiresija sa dečakom. Kraj tragedije ne označava njegov fizički kraj, ali za njega život gubi svaki smisao smrću njegove porodice.

U senci Antigone i Kreonta nalaze se i ostali likovi poput Antigonine sestre Ismene koja nije imala hrabrosti da se suprostavi Kreontu. Ona je jednostavno bila preslaba i plašna. Ali nakon što je shvatila da za Antigonu nema izlaza i da se nalazi u životnoj opasnosti, menja svoje mišljenje i želi da joj pomogne. Heman, Antigonin verenik nalazi se između dve strane. Ne zna da li da se prikloni ocu ili verenici. Ipak se odlučuje za Antigonu jer je vođen srcem kao i ona.

Poruka ovog dela je da uvek trebamo da poslušamo svoje srce, izborimo se za pravednost, budemo dosledni i nepokolebljivi u onom šta radimo. Pisac ovim delom navodi čitaoca na daljnje čitanje i intrigira ga spletom radnje i okolnosti koji izaziva napetost i dovodi čitaoca u neizvesnost pa se on pita šta će se desiti na kraju dela. Da li će pobediti dobro ili zlo? Ali na kraju vidimo da je ipak pobedilo dobro. Iako je Antigona umrla u cvetu mladosti, njena smrt nije prošla nekažnjeno. Najveća kazna za Kreonta je bila to šta on nije mogao sam sebi da bira kraj. Morao je da podnese svetlo s koga je proterao Antigonu, iako su mu duša, srce, um i glava bili u mraku.

Zapravo vidimo da što god da se desilo, na kraju uvek pobjeđuje dobro. Svaki problem ima rešenje i svako zlo dolazi za neko dobro. Trebalo bi da veličamo ljudsku dobrotu i da budemo veliki zbog svoje unutrašnje dobrote, plemenitosti i pravednosti, jer je u današnje vreme jako malo velikih ljudi.

Sofoklova Antigona je delo koje nam pokazuje koliko jedna porodica znači za čoveka i šta je u stanju da uradi za svoje najrođenije. Drama je isprepletena osećanjima kao što su gorčina, gnev, oholost i bes, ali i oni najčišći osećaji koji su Antigonu učinili primerom jedne prelepe devojke sa neiskvarenim i čistim srcem. Kreont ju je proterao sa sunca pa je umrla u mračnoj tamnici u cvetu mladosti, ali njegova kazna je ta da on ostaje na tom suncu sa svim grehovima i zlom koje je prouzrokovao.

Književni elementi

Književni rod: drama

Književna vrsta: tragedija

Mesto radnje: Teba (Na bini je prikazan kraljevski dvor u Tebi.)

Vreme radnje: vreme vladavine kralja Kreonta (Jokastin brat koji je vladao posle Edipa)

Tema dela: borba devojke Antigone za bratov pokop, pravednost, ljudsku dobrotu, poniznost i božanske zakone koji nam to sve takođe diktiraju

Ideja dela: moralni zakoni su važniji od svetskih zakona

Prepričano delo, citati

Tragedija je podeljena u 7 dela (činova), a  za potpuno shvatanje radnje preporučamo da pročitate prepričano delo Kralj Edip.

Prvi čin

Sviće. Antigona izlazi iz kraljevskog dvora, a onda i Ismena. Antigona govori sestri o događajima i vestima o ediktu koji je doneo kralj Kreont. Međutim, da bi se čitaoc upoznao sa dramom, fusnota opisuje događaje koji su doveli do početka tragedije da bi se razumela kasnija radnja (drama počinje in medias res).

Kad su braća Polinik i Eteoklo odrasli, odlučili su da preuzmu vlast od Kreonta i složili su se da zajedno, naizmence, vladaju Tebom. Prvi je vladao Eteoklo, iako je bio mlađi. Kad se završila godina njegove vladavine, nije želeo da se odrekne svog prestola, već je proterao Polinika iz grada.

Polinik je otišao u Arg i oženio se ćerkom kralja Adrasta, koga je kasnije nagovorio da krene u rat protiv Tebe. Argivci su opkolili Tebu, ali Tebanci su odbili prvi da napadnu. Na kraju je Eteoklo sugerisao da bi bilo najbolje da se sam suoči sa svojim bratom, jer je to stvar njihovog ličnog sukoba. U strašnoj borbi, obojica izginu.

IZMENA: „I treće, oba brata, nesretnika dva, u istom času ista zatekla je smrt, kad jedan protiv drugog podigoše mač.“

Između vojske dolazi do svađe oko toga ko je pobednik: Tebanci su sebi pripisali pobedu jer je Eteoklo prvi bratu zadao udarac. Argivci su sebe smatrali pobednicima jer je Eteoklo prvi izdahnuo. U ovoj svađi ponovo je došlo do bitke u kojoj je vojska Tebe pobedila, a Argivci su odustali od opsade.

Priča seže u sadašnjost kada Antigona govori o novoj zapovedi kojom je braći određena dušmanska kob. Kralj Kreont sahranio je samo jednog brata, Eteokla i zabranio je da se Polinika, kao izdajnika Tebe, sahranjuje i oplakuje. Ostavio je Polinika da ga jedu ptice, a ko prekrši njegovu zapovest, biće kažnjen kamenovanjem. Antigona je pozvala sestru na čast, da bi zajedno spasele brata. Odlučila je da sahrani brata mimo Kreontove naredbe, ali se Ismena nije usudila protivrečiti dobivenom naređenju. Podsetila je sestru Antigonu na porodično prokletstvo: kad je njen otac svojom voljom saznao za njegov greh, oduzet mu je vid, a majka se obesila. Stoga nije bilo potrebno ići protiv kraljeve odluke, jer su posle smrti braće, njih dve ostale jedine preživele. Takve žene loše rađaju i ne moraju ići protiv muškaraca i ulaziti u sukob s njima. Ženinom sudbinom uvek upravlja neko jači od nje i Antigona mora da se pomiriti s tim.

Ismena se mogla moliti podzemnom svetu, ali je ipak odlučila da se pokori zemaljskoj vlasti. Antigona je bila ljuta na nju i više nije želela njenu pomoć. Za sahranu svog brata, bila je spremna da umre. Podzemni svet je trebalo poštovati više od zemaljskog, a odbijanjem pomoći je samo pregazila Božju reč.

Ulaznu strofu peva hor, a u prvoj stropi peva o istoriji sukoba dvojice braće. Prva antistrofa govori o Kapaneju kao jednom od sedam vođa argivske vojske. Svojom bahatošću i pozivanjem Zevsove kazne pogodila ga je upravo Zevsova munja, tako da su svi delovi njegovog tela bili rasuti. Druga strofa govori o vratima Tebe, kojih je bilo sedam, a svaku je od njih napala neprijateljska četa. Eteoklo je trčao od vrata do vrata, boreći se, a kad su odavali počast, Zevsove braće više nije bilo među ratnicima. Druga antistrofa je o sadašnjem kralju Tebe Kreontu i njegovom sazivanju hora starešina. Postao je kralj jer nije bilo direktne kraljevske loze, ni muškog potomstva.

Drugi čin

Kreont stiže sa dva pratioca. Sazvao je sastanak starešina da bi odlučio šta da radi sa sudbinom Edipovih sinova. Znao je da su poštovali volju vladara pre njega, pa je sada odlučio da Eteoklo bude sahranjen i oda mu čast koju je zaslužio, pa da i on bude obožavan u podzemlju. Naredio je da mrtvo telo čuva straža da ne bi nikom palo na pamet da ga sahrani.

KREONT: „da nepokopan bude i neoplakan, da ostane bez groba i neožaljen, ptičurinama plen i psima zalogaj.“

U tom momentu stiže stražar koji izveštava Kreontu da je neko već izvršio svečani obred nad telom pre nego što ga je pokopao i prekrio čaršavom. Među stražarima je došlo do sukoba i međusobnog optuživanja, tako da su odlučili da je najbolje da sve jave Kreontu. Vođa hora je osetio prst Božji u svemu tome. Kreont je bio besan, sumnjao je na pobunjenike koji su radili protiv njega i njegove vladavine. Postaje nedosledan u odlukama: prvo je hteo da se pokorava rečima starih mudraca, a zatim ih ukorava i kaže da u tome nema božanskog prsta. Kreont sumnja na pobunjenike i optužuje ih da su podmićivali nekog novcem da izvrše ovu zabranjenu radnju. On smatra da nema goreg zla od novca, jer novac uništava gradove i mnogi ljudi zbog njega napuštaju svoje domove. Po Kreontu, novac je loš učitelj i ukazuje na slabo lukavstvo. Pretio je stražarima da će njih optužiti ako ne pronađu krivca. Stražar je uvređen optužbama i govori mu da je zastrašujuće kada sud donese pogrešnu presudu. Kreonta nije briga za njegove reči, ali želi krivca.

Na kraju drugog čina dolazi „Prva stajaća pesma“. U prvoj strofi hor peva o ljudskoj sili većoj od svega. Čovek vlada svim na Zemlji. On plovi brodovima morem i plugovima kopa po kopnu. U prvoj antistrofi govori o ljudskoj moći nad životinjama, pticama i bićima podvodnog sveta. Sve lovi pletenom mrežom jer je pametna osoba vešta u svemu. Svojom veštinom ukroti zver, konje i bikove. U drugoj strofi hor peva o smrti koju čovek ne može pobediti uprkos svim lekovima. U drugoj antrotrofi, hor peva o čovekovim manama i vrlinama. Dobio je izbor da se pokorava Božjoj reči i da bude stup svoje zemlje.

Treći čin

Čuvar dovodi Antigonu. Uhvatio ju je dok je plakala na Polinikovom grobu. Nakon što se vratio od Kreonta, maknuo je prah sa tela i otkrio polutruli leš. Seli su na liticu da do njih ne bi dolazio smrad. Zatim su čuli devojku kako plače zbog otkrivenog tela. Uhvatili su je kako ponovo stavlja puder na telo i izleva trostruki poklon (mleko, vino i med) iz vrča. Kad su ju uhvatili, devojka nije pokazivala strah. Ona im je priznala svoje grehe, a čuvar je saosećao s njom.

Stojeći pred Kreontom Antigona mu je priznala da je htela da pokopa svog brata. Znala je za njegov nalog, ali nije cenila zakon jer nije donesen od strane Zevsa i Pravde. Nije htela da navuče na sebe gnev božji i zbog toga joj nije bilo žao umreti.

ANTIGONA: „Da umreti moram, to dabome dobro znam, sve i bez tebe. Ali pre reda mreti za korist smatram svoju i za blagodat.“

Vođa hora je smatrao da se njena ćud javila od osornog oca. Kreont je odlučio da ju kazni zato što je terala inat i još se hvalila svojim prestupom. Ne može joj oprostiti taj prestup jer bi to onda značilo da je on žena, a ona muškarac. Smatra da nju i njenu sestru treba kazniti smrću.

Stražar je otišao po Ismenu koja je shvatila u kakvoj je Antigona nevolji i odlučila je da s njom prizna svoj greh. Posvađala se s Antiogonom, koja je svoju sestru smatrala osobom slabog duha jer se samo pokoravala vlasti. Ismenin život nije imao smisla bez sestre. Ismenu su zatim odveli stražari, a njena sudbina čitaocima ostaje nepoznata. Antigona je bila verena za Kreontova sina Hemona. Kreont nije hteo da se Hemon oženi lošom ženom.

Sledi druga stajaća pesma zbora koja se takođe sastoji od dve strofe i dve antistrofe. U prvoj strofi i antistrofi zbor peva o zlu koje donose jad i beda koja se svalila na Labdakov rod. U drugoj strofi i antistrofi govori se o Labdakovom rodu (potomci Labdaka koji je bio Lajev otac, a Edipov deda). Slab čovek ponekad ostane zaokupljen nadom što ga vodi u stranu zla, ali i prema jadnom životu.

Četvrti čin

Dolazi Hemon. Hemon se slagao s očevom odlukom jer mu je on bio smer u životu. Uvek je bio poslušan i odan svom ocu. Slušao je njegove savete i nije dozvoljavao da ga ljubavna strast odvede s puta. Kreont nije mogao da popusti Antigoni jer bi to značilo da je dozvolio ženi da vlada muškarcem, a ne priliči na taj način i zbog jedne žene izgubiti vlast. Svom narodu treba da bude uzor i dosledan u donošenju zakona, a ne da ih nedosledno menja, samo zato što su u krvnom srodstvu.

Sin Hemon odlazi među narod da čuje šta oni misle o odluci njegovog oca. Nakon što se vratio, predomislio se i molio je oca da sažalje Antigonu i oslobodi je. Svet je žalio devojku jer mora osramoćena umreti zbog pravednog čina. Vođa hora i Hemon molili su Kreonta da popusti i posluša glas naroda. Vladar ne vlada sam, a vladavinu ne čini samo njegov dvor. Zemlja se sastoji od ljudi i mladih, a kvalitet pravednog vladara je da oda čast onome ko je pun znanja.

HEMON: „Po strani stojeć ja, odasvud čujem glas, da devojku tu žali čitav narod naš, jer ona, od svih žena najčistiji cvet, za dičan mora osramoćena mret.“

Kreont je sina smatrao neiskusnim i optužio ga da je saveznik svoje žene. Naredio je stražarima da dovedu „skota“ (Antigonu) da umre odmah pred Hemonovim očima. Hemon je otišao pun besa, a Kreont je odlučio da zatvori Antigonu u tamnicu i daje joj tek toliko hrane da je održi na životu.

Sledi Treća stajaća pjesma koja se sastoji od dve strofe i antistrofe. Hor peva o Erosu i ljubavi zbog koje se očevi i sinovi međusobno zarate.

Peti čin

Dovode Antigonu. Vođa hora se sažalio nad njom gledajući je kako hoda prema svojoj tamnici govoreći joj da trpi zbog greha koje je uradio njen otac.

ZBOROVOĐA: „no nešto te, dete, survalo tad. Ne trpiš li možda za svog oca greh?“

Za vreme hoda, Antigona poziva sve ljude neka je prate u Had i plače nad svojom sudbinom. Uzvišeno je prolazila iznad svih ljudi, nesavladana zlim bolestima. Jedina je odlazila po svojoj volji u Had.

U ovom činu javljaju se dve antistrofe, epoda (završna pesma hora u drevnim grčkim dramama) i četvrta stajaća pesma. Antigona govori o tužnom Niobinom udesu koji je sada i nju čekao na kamenoj steni. Samu je sebe žalila što nevina, bez pratnje i plača svojih bližnjih, ide u mračnu tamnicu. U toj tamnici ona neće biti živa, ali ni mrtva. Vođa hora, dok nema Kreonta, prelazi na njenu stranu i teši je znajući da je napravila pravičan čin i popela se samoj Pravdi na prag.

Hodajući u svoju tamnicu Antigona se priseća oca i majke koji ju sada čekaju u Hadu. Hor je stao na na Antigoninu stranu jer je poštovala božji zakon. U epodi Antigona govori o svojoj nesreći koja ju je zadesila dok za Kreonta ona više nije bila među živima. Antigona se obratila svojim roditeljima i braći, njihovu ljubav je cenila više od bilo koje bračne ili majčinske ljubavi. Drugačije bi uradila da joj je na tom mjestu bio muž ili dete jer je drugog bračnog druga mogla naći i ponovno imati s njim dete, ali braću joj niko nije mogao roditi, zato što su joj otac i majka odavno bili mrtvi. Biće kažnjena jer je pravično postupila i poštovala božji zakon. Odvode je s pozornice.

U četvrtoj stajaćoj pjesmi hor peva o Danaji, ćerki argivskoga kralja Akrisija. Nju je zadesila slična sudbina kao i Antigonu. Hor dalje peva o Likurgu, Fineju, Kleopatri i Ideji. Svi su se oni ogrešili u onozemaljski zakon i nisu poštovali svoju porodicu, tako da su na kraju svi bili na neki način kažnjeni.

Šesti čin

Dolazi prorok Tiresija, a vodi ga dečak. Tiresija je govorio Kreontu da su mu ptice navestile lošu budućnost. Posmatrao je let ptica i čuo nepoznat i ljut graktaj. Obuzeo ga je strah pa je želeo da prinese žrtvu bogovima, ali oni su je odbili. Time su bogovi upozorili Tiresija da je Teba obešćašćena jer nisu hteli da sahrane Polinika. Dozvolili su da njegovo telo trune na suncu i da ga jedu životinje. Upozorava Kreonta da je zgrešio, ali da stigne da ispravi svoj greh zato što je sve to učinio u neznanju.

TIRESIJA: „a traga će se roda jedan mrtvi član mrtvacima pridružit kao uzvrat brz.“

Kreont optužuje da su svi vračevi ludi za novcem i neka ne budali jer on neće pokopati Polinika. Na to mu Tiresija proriče skoru smrt u njegovoj porodici zato što bogovi nisu hteli da imaju veze sa Polinikovim telom i poslali su mu boginje osvete i prokletstva.

Dečak vodi Tiresiju kući, a vođa hora upozorava Kreonta da Tiresija nikada nije pogrešio u proročanstvima i da treba brzo da promeni svoje mišljenje da ne bi došlo do tuge u njegovom domu. Kreont se predomislio i pozvao sluge da Poliniku iskopaju grob. On isto odlazi sa slugama. U petoj stajaćoj pjesmi hor peva radosnu pesmu zato što se Kreont predomislio i odlučio oprostiti Antigoni. Nadaju se srećnom ishodu situacije i moli za spas Tebe.

Sedmi čin

Dolazi glasnik. Sledi govor u nesrećnoj Kreontovoj vladavini od trenutka kad je zavladao Tebom. Imao je dva sina, Megareja i Hemona. Megarej je sebi probio vrat bodežom, da bi ratna pobeda bila na strani Tebanaca, kao što je Tiresija i prorekao da će se desiti.  Ali pronašli su i Hemona kako se ubio. U tom trenutku, iz dvora izlazi Euridika sa slugama kojoj glasnik opisuje nedavne događaje. Njen muž Kreont pošao je na visoravan da bi okupao Polinikov leš, spalio ga na zelenom granju, a zatim pokopao. Nakon toga krenuli su prema Antigoninoj tamnici da bi je oslobodili. Ali tada su čuli plač i krik. Videli su da se Antigona obesila, a Hemon je kraj njenih nogu plakao za njom. U Hemonovim očima videla se mržnja i gnev prema ocu. Pokušao je oca da napadne mačem, ali se on izmaknuo. Prepun besa i pomutnje u glavi Hemon se probode i umire.

GLASNIK: „Mi poslušasmo kralja prestravljenog reč i videsmo duboko u dnu groba tog Antigonu gde visi sapevši si vrat od usukanog vela omčom platnenom.“

Čuvši to, Euridika u tišini odlazi sa slugama u svoj dvor. Vođa hora postaje sumnjiv zbog tišine i šalje glasnika da je otprati u dvor. Dolazi Kreont držeći ruku na Hemonu koga nose sluge. Sledi tužaljka zbora sa jednom strofom i dve antistrofe. Kreont plače za svojim sinom i shvata da ga je sopstveno ludilo dovelo do te situacije. Vratio se glasnik iz dvora s lošim vestima. Kriveći Kreonta za udes koji ju je zadesio, Euridika se ubija u svome dvoru. Vrata dvora se otvaraju i prikazuju mrtvu Euridiku. Kreont govori slugama da ga maknu s tog nesrećnog mesta. Priziva sopstvenu smrt.

Vođa hora za kraj govori kako je prvi uvet sreće razborit um i potreba da se pokoravamo božjem zakonu. Oholog će čoveka sudbina oboriti, a tek kada pretrpi zlo kao Kreont, shvatiće da je bio u krivu.

Analiza likova

Likovi: Antigona, Kreont, Izmena, Hemon, Tiresija, Euridika

Antigona – devojka kojoj je božanski zakon iznad svega, porodica joj treba više nego muž i dete: „nema kad mi oca mog i majku krije grob, / od koga će biti drugi drugi rodit brat?“ Od početka do kraja tragedije mislimo da će rado umreti, samo da sahrani svog brata. Ni u jednom trenutku ona se nije predomislila zbog svojih odluka, iako je oplakivala svoju sudbinu. Ne može da prihvati Kreontovu nepravednu odluku. Ona živi po sopstvenom nahođenju, za nju su božja savetovanja najveća svetinja. Nije važno što će umreti bez sopstvenog venčanja ili bez dece jer zna da je u podzemlju sveta čeka porodica. Sestri zamera što nema hrabrosti suprotstaviti se protiv zemaljskog zakona i što svojim prosečnim delovanjem neće da uradi ništa da bi joj pomogla da zakopa brata. Ismena misli da sestrom vlada strast i ludilo i da je zbog toga nerazumna. Svojim samoubistvom u tamnici dokazuje Kreontu da nije bio vladar njene sudbine, već će ona i vlastitu smrt sama izabrati.

Ismena – Antigonina suprotnost koja postupa u skladu sa svojim strahovima. Nema snage boriti se protiv zemaljskog zakona zbog čega se Antigona s njom svađa. Tek kad shvati da joj sestri preti smrtna kazna, pokušava da joj pristupiti u pomoć, ali Antigona joj to ne dozvoljava. Govori joj kako je izabrala život, a ona svoju smrt. Ismena se činila suviše preslabom da bi se opirala volji čitavog grada. U tragediji se više od toga ne pominje, već se samo sugeriše kako njena sudbina dalje nije poznata. Pretpostavlja se da je umrla neudata, bez dece. Sa Antigonom i Ismenom izumire čitav Labdakov rod (potomci Labdaka, Lajeva oca i Edipovog dede).

Kreont – tvrdoglav, vodi se samo nad svojim zemaljskim i suverenim zakonima. Smatra da jedna žena ne sme da pokaže svoju volju i upravlja svojim odlukama. Zbog toga ni sina ne želi da posluša jer misli kako je Hemonu Antigona pomutila razum i da u svom neiskustvu ne može da donese odluke u ime svog oca. Uprkos svojoj tvrdoglavosti, sumanutosti i nepopustljivosti, u poslednjem trenutku Kreont se predomišlja, ali prekasno. Sve dok se ne pojavi prorok Tiresija sa strašnim proročanstvom, Kreont se oglušuje na sve molbe naroda i sina da menja svoje mišljenje. Počinje se predomišljati tek kad ga vođa hora upozorava da Tiresija nikada nije rekao laž, ali onda je već kasno. Svojom tvrdoglavošću prouzrokovao je smrt obojice sinova i žene Euridike koja ga je krivila za sve.

Hemon – Kreontov mlađi sin i Antigonin verenik, koji se pojavljuje u četvrtom činu. Na početku se javlja kao mladić koji ne sumnja u očeve postupke i dozvoljava ocu da mu usmeri put prema budućnosti. Smatra da otac zna šta je najbolje za njega, tako da ne dovodi u pitanje očevu odluku kada mu zabranjuje ženidbu sa Antigonom. Menja svoje mišljenje kad od naroda doznaje da se niko ne slaže s odlukom njegovog oca i da svi žale devojku Antigonu zato što će biti osramoćena iako je učinila pravedan čin. Posvađao se s ocem jer je odbio da ga posluša govoreći mu da je pomalo premlad da bi mogao da shvati Antigoninu kaznu. U sedmom činu našao se uz Antigonu u tamnici, uzeo je mač i pokušao da napadne svoga oca. Nakon što se otac izmaknuo, Hemon savladan mržnjom i besom uzima mač i ubija sebe.

Tiresija – Mudrac koji se javlja i u tragediji „Kralj Edip“. Znakovito je to šta je Tiresija već proročio loše udese koji su značajne ne samo za likove, već su bitni pokretači radnje unutar tragedije. U „Antigoni“ se pojavljuje u šestom činu. Budući da je bio slep i star, vodio ga je dečak. Za Kreonta je bio važan jer su njegova proricanja bila istinita. Došao je javiti Kreontu da bogovi nisu hteli da prime njegovu žrtvu jer se Teba ogrešila o onozemaljskom zakonu. Vreme u kojem su dozvolili da se Polinikovo telo potuca po zemlji i da ga jedu stvorovi, ogrešili su se o božji zakon i bogovi su na njih poslali boginje osvete. Kreont je zbog toga kao vladar, trebao da odgovara za zakone i bude kažnjen smrću svojih najbližih. Tiresija je pravedan i nastojao je vladara poštedeti govoreći mu istinu, ali mu je prepustio svu sudbinu, nakon što mu Kreont zbog tvrdoglavosti nije hteo da popusti i optužio ga je da sve radi samo zbog novca. Preplavljen gnevom i besom prema Kreontu, naredi dečaku da ga vodi iz Kreontova dvora.

Euridika – Kreontova žena i Hemonova majka. Kad je čula stražare da govore da joj je sin mrtav, potrčala je da vidi o čemu je reč. Nakon što je saznala šta se desilo, povukla se bez reči. Kada je Kreont sa stražarima nosio Hemonovo mrtvo telo, ugledao je i mrtvu ženu. Ona nije mogla da podnese gubitak svog deteta pa je odlučila da oduzme sebi život.

Beleške o piscu

Sofokle (495.-406. g. pr. Kr.) je bio jedan od najvećih grčkih pesnika i najveći pisac drame u antičkoj književnosti. Rođen je u Kolonu, gradu blizu Atine i potiče iz bogate porodice koja mu je omogućila dobro obrazovanje.

Sofokle se smatra predstavnikom Periklovog vremena. Radi se o periodu kada je Atina doživela procvat u kulturi i intelektualnom i političkom životu.

Bio je drevni grčki dramatičae. Takođe, jedan od trojice velikih tragičara, sa Eshilom i Euripidom. Iako je bio poznat pesnik, bavio se aktivno i državničkim poslovima. Napisao je 130 drama, a samo njih 114 je ostalo poznato.

Napisao je više od stotinu tragedija, ali sačuvano ih je samo sedam. Tako su poznate tragedije: „Antigona“, „Elektra“, „Kralj Edip“, „Trahinjanke“, „Ajant“, „Filoktet“, „Edip na Kolonu“. Sačuvan je i samo deo drame „Sledbenici“.

Uneo je neke novitete nakon Eshila. Tako on uvodi trećeg glumca, povećava broj ljudi u horu pa ih više nema 12 nego 15, ali hor sada samo sledi radnju. Čovek mu je u prvom planu, delovanje i životne strasti. Isto tako napustio je mitski, grčki svet.