Anahronizam

Anahronizam predstavlja namerno ili slučajno premeštanje ličnosti, događaja, običaja, predmeta u vreme koje mu ne pripada. Pojam se može premeštati u neko prošlo ili buduće vreme.

U književnosti namerna upotreba anahronizma ima za cilj da istakne opštost i vanvremenost određenih pojava. Takođe se koristi kako bi se sprečilo tačno datiranje trenutka u kom se dešava radnja dela, kao i distanciranja od određenih istorijskih dešavanja.

Anahronizam se koristi i kao sredstvo za postizanje humora i satire.

Razlikujemo dve vrste anahronizma, s obzirom na vreme u kojem se javlja, prohronizam i parahronizam.

Prohronizam ili prolepsa jeste premeštanje pre nekog vremena, kada se neki događaj odvija previše u prošlosti. Na primer, pominjanje časovnika i bilijara u Šekspirovim tragedijama „Julije Cezar“ i „Antonije i Kleopatra“.

Anahronizam ne mora biti vezan samo za ljude i pojave, to može biti i muzika, odeća, jezički izrazi, filozofske ideje ili bilo šta drugo za šta nam se čini da ne pripada vremenu u kom se nalazi. Kao stvar koja se nalazi u vremenu u kojem još nije bila izumljena i zbog toga je nemoguće da je tada postojala.

Primere ove vrste anahronizma možemo pronaći u filmovima čija se radnja događa u prošlosti, a ipak, likovi upotrebljavaju reči i izraze iz modernog jezika, često i slenga, koje se u to vrijeme nikako nisu mogle upotrebljavati.

Parahronizam predstavlja premeštanje posle vremena kojem neko ili nešto izvorno pripada. Na primer „Marko Kraljević ponovo među Srbima“ Radoja Domanovića.

U narodnoj epskoj poeziji anahronizmi potiču iz epske slobode vladanja vremenom iz perspektive „sveznajućeg“ pripovedača. Da bi se obuhvatio čitav vremenski period nekog događaja mora se upotrebiti anahronizam. Tako se, na primer, neki likovi grupišu po važnosti, a ne prema vremensko-istorijskoj tačnosti.