Alhemičar

Roman Alhemičar Paula Koelja objavljen je 1988. godine. Koeljo se u svom romanu služi realistično-filozofskim stilom pisanja i simboličkim jezikom. Alhemičar je roman u kojem se vešto isprepliću nauka, religija, misticizam i magija.

Alhemičar donosi priču o andaluzijskom pastiru Santjagu koji je odlučio biti pustolov i upoznati svet kao pastir. Tokom putovanja sa svojim stadom usnuo je san o egipatskim piramidama i blagu koje one skrivaju. Putem je sreo Ciganku i kralja Šalema koji su ga ohrabrili da krene u potragu za zlatnicima. Santjago je teška srca napustio svoje stado i odustao od osvajanja trgovčeve kćerke u koju je bio zaljubljen te se uputio u nepoznatu zemlju.

Prvoga dana je opljačkan i činilo mu se da je taj put uzaludan. Nakon što je kod Trgovca kristalom zaradio dovoljno novca da se vrati kući, Santjago se u poslednjem trenutku predomislio i odlučio ipak nastaviti svoj put prema egipatskim piramidama. U pustinji je upoznao Engleza koji ga je uveo u svet alhemije, a konačno je upoznao i pravog Alhemičara koji mu je pomogao doći do blaga.

Na putovanju je Santjago postajao sve uvereniji da cilj njegova putovanja nije potraga za svetovnim dobrima. Uprkos svim preprekama s kojima se susreo, konačno je pronašao blago – kovčeg pun zlatnika. Kovčeg se nije nalazio u egipatskim piramidama, već u napuštenoj španskoj crkvici u kojoj je usnuo san. Alhemičar mu je objasnio da mu je mogao reći gde se nalazi njegovo blago, ali tako ne bi video lepotu egipatskih piramida niti bi upoznao ženu svoga života. Osim toga, na tom je putovanju Santjago otkrio svoju hrabrost da ostvari vlastitu Osobnu Legendu.

Tajne alhemije na interesantan su način prikazane u romanu. Alhemija tako predstavlja sredstvo za ostvarivanje cilja – postizanje bogatstva. Međutim, Koeljov roman pod krinkom priče o putovanju pastira Santjaga u Egipat u potrazi za blagom zapravo alegorijski prikazuje mladićev duhovni put prema spoznaji sopstvenog smisla i sreće u kontekstu alhemije.

Alhemija je nastala kao rezultat čovekove težnje za spoznajom zakonitosti sveta, a cilj putovanja mladića Santjaga osnova je alhemije – spoznaja o sopstvenoj ulozi u svetu i shvatanje da je promena samoga sebe temelj velikih promena u svetu. S jedne strane, Alhemičar tematizuje pokušaje istraživanja alhemije. Pritom Koeljo prikazuje alhemiju kao temelj svih religija, ali naglašava da ona istovremeno nadilazi sve religije.

Istovremeno se u romanu Alhemičar isprepliću elementi dve religije – islamske i hrišćanske. S druge strane, Koeljov roman tematizuje ciljeve alhemije – dostizanje Velikoga Dela, otkrivanje Duše Sveta te pronalaženje Smaragdne ploče. Koeljova povezanost s magijskom tradicijom očituje se u popularizaciji kulta vračara. Tako Santjago odlazi kod starice koja tumači snove. Simbolika smera putovanja takođe ističe tendenciju prikazivanja magijske tradicije. Santjagovo se blago nalazi u blizini egipatskih piramida iz kojih su proizašle razne ideologije i mistični pokreti.

Santjagovo putovanje naizgled je utemeljeno na želji za pustolovinom, zabavom i potrazi za svetovnim dobrima, ali spletom okolnosti na tom putovanju, Santjago otkriva stvarni cilj svoga putovanja, a to je potraga za sopstvenom Osobnom Legendom, odnosno srećom, spoznajom sebe i svoje uloge u svetu. Alhemičar tako uči da je put do ostvarivanja snova težak, ali ne i uzaludan.

Vrsta dela: roman

Mesto radnje: Španija, Tarifa, Sahara, Egipat

Vreme radnje: 20. vek

Tema dela: priča o mladom andaluzijskom pastiru Santjagu koji odlazi u egipatsku pustinju u potragu za skrivenim blagom

Ideja dela: U životu je važno osluškivati svoje srce i ustrajati u ostvarenju svojih snova.

Kratak sadržaj prepričano

U prologu se opisuje kako Alhemičar čita knjigu Oskara Vajlda u kojoj se nalazi pripovest o Narcisu. Prema legendi, Narcis je svakoga dana u jezeru promatrao svoju lepotu. Jednog je dana pao u jezero i utopio se. Na mestu na kojem je pao izniknuo je cvet narcis. U verziji Oskara Vajlda govori se da su gorske vile nakon Narcisove smrti videle da se slatkovodno jezero pretvorilo u vrč suza. Jezero im je reklo da oplakuje Narcisa. Vile su to razumele jer je jezero imalo priliku da svakog dana gleda Narcisovu lepotu. Jezero im je reklo da ne plače jer mu nedostaje Narcisova lepota, već zbog toga što je u njegovim očima svakoga dana moglo videti vlastitu lepotu.

Mladić Santjago pred sumrak je sa stadom stigao pred staru napuštenu crkvu u kojoj je planirao da provede noć. Legao je na svoj kaputić i postavio pročitanu knjigu kao uzglavlje. Usnuo je isti san kao i prošle sedmice i probudio se pre kraja. Probudio je i svoje ovce.

Oduvek je verovao da su ovce u stanju razumeti ono što im je govorio. Stoga im je ponekad čitao ulomke iz knjiga koje su ga dojmile, ili govorio o samoći i o radostima pastira u polju, ili se osvrtao na poslednje novosti što ih je vidio u gradovima kojima je prolazio.

Poslednja dva dana pričao je ovcama o trgovcu tkaninama koji ima trgovinu u gradu u koji će mladić stići za dva dana. Kada je stigao, trgovac mu je rekao da mu je trgovina puna, stoga neka pričeka do predvečerja. Mladić je seo pred trgovinu i izvadio knjigu. Začuo je ženski glas. Bila je to trgovčeva kćerka.

Devojka je bila prava Andalužanka, glatke crne kose i očiju što su nejasno podsećale na daleke maurske osvajače. Devojka mu je pričala o životu u selu gde svi ljudi nalikuju jedni drugima, a mladić joj je pripovedao o andaluzijskim poljima i novostima iz gradova koje je posetio. Trgovčevu kćerku iznenadilo je što jedan pastir čita knjigu. Zanimalo ju je zašto je mladić odlučio biti pastir ako zna da čita. On nije hteo da joj oda pravi razlog, već je izmislio nekakvo opravdanje jer je verovao da ona ne bi shvatila. Ubrzo je shvatio da oseća nešto što nikada nije osetio. Poželeo je zauvek ostati na tom mestu s trgovčevom kćerkom.

Kako je vreme prolazilo, mladić je poželeo da taj dan nikada ne završi, da devojčin otac bude još dugo zauzet i da mu naredi neka čeka tri dana.

Prodavac je naredio da ostriže četiri ovce i zamolio ga da dođe sledeće godine. Sada su trebala proći još četiri dana do ponovnog dolaska u selo. Bio je uzbuđen, ali i nesiguran jer se bojao da ga je devojka možda već zaboravila. Putem je razmišljao o svojim ovcama, kojima su hrana i voda dovoljne da bi ostale uz njega, a zauzvrat mu daju vunu, društvo, te ponekad i meso.

Odlučio je ovog puta da objasni devojci zbog čega je odlučio biti pastirom. Njegovi su roditelji hteli da bude sveštenik, stoga su ga poslali u semenište. U semeništu je bio od svoje šesnaeste godine i onde je učio španski, latinski i teologiju. Mladić je duboko u sebi patio jer nije hteo da bude sveštenik, već je hteo da upozna svet. Kada je to priznao ocu, on je pokušao da mu objasni da nigde nije lepo kao u njihovom selu. Videvši da ga ne može odgovoriti od njegova nauma, otac mu je sledećeg dana doneo vreću s tri zlatnika koje je našao u polju. Rekao mu je da su zlatnici bili namenjeni kao mladićev dar crkvi, ali neka njima kupi stado i putuje sve dok ne shvati da su njihova tvrđava i žene u selu najlepše na svetu.

Mladić je uzeo svoj kaputić i knjigu pa krenuo sa stadom na put. Bio je srećan jer će ostvariti svoj san. Pogledavši u nebo, zaključio je da će stići u Tarifu pre ručka. Onde će se obrijati i ošišati pre susreta s trgovčevom kćerkom.

Prisetio se da je čuo kako u Tarifi živi starica koja tumači snove i posetio ju je. Starica je uzela njegove ruke i počela tiho da moli.

Bilo je to nalik ciganskoj molitvi. Mladić je već bio susreo mnoge Cigane na putu; oni su putovali, a ipak nisu čuvali ovce.

Dok je bio dete, bojao se da ga ne odnesu Cigani. Dok je starica držala njegove ruke, obuzeo ga je isti strah i naglo je povukao svoje ruke. Mladić joj je ispričao da je već dva puta sanjao da se nalazi na pašnjaku sa svojim ovcama, a onda se pojavi dete koje ga hvata za ruku i odvodi ga do egipatskih piramida te mu govori da se onde nalazi njegovo blago. Mladić se probudi iz sna svaki put kad mu dete želi pokazati tačno mesto na kojem se blago nalazi. Starica mu obeća da će mu protumačiti san ako obeća da će joj dati dio blaga kada ga pronađe. Mladić se zakune, a ona mu kaže da treba da ode do egipatskih piramida i da pronađe blago. Mladić se razljutio jer je to mogao i sam zaključiti, bez njene pomoći. Izašao je razočaran i odlučan da više neće verovati u snove.

Zamenio je svoju knjigu debljom kako bi mu bilo lakše spavati na njoj i seo na klupu na trgu da kuša vino koje je kupio. Ovce je ostavio u staji njegova druga. U tom je kraju poznavao mnoge ljude. Voleo je da putuje, između ostalog, i zbog drugova koje je sticao na svojim putovanjima.

Kada se stalno gledaju isti ljudi – kao što je to u semeništu – na kraju oni postaju delom naših života. A kad su postali delom naših života, požele takođe menjati naše živote. Ako nismo onakvi kakvima žele da budemo, naljute se. Jer svi ljudi točno znaju kako trebamo da živimo naš život.

Već na prvoj stranici knjige koju je nabavio govorilo se o pogrebu. Dok je listao knjigu, pored njega je seo nepoznati starac. Pitao ga je zna li šta rade ljudi na trgu. Mladić nije bio zainteresovan za razgovor sa starcem. Razmišljao je o trgovčevoj kćerki koju će uskoro videti.

Zapravo je mislio kako će ostrići ovce pred trgovčevom kćerkom, da bi se ona uverila kako on zna raditi interesantne stvari. Već je mnogo puta zamišljao taj prizor; u svakom od njih devojka je ostajala zapanjena kada bi joj počeo objašnjavati kako ovce moraju da se strižu od repa prema glavi.

Starac je bio uporan. Žalio se kako je gladan i žedan te je zatražio od mladića gutljaj vina. Mladić mu je pružio bocu vina, nadajući se da će ga starac ostaviti na miru, no on je svejedno pokušavao pokrenuti razgovor. Mladić pomisli da bude nepristojan i promeni klupu, ali otac ga je bio naučio da poštuje starije.

Umesto toga je pružio starcu knjigu. Prvi je razlog bio taj da mladić nije znao da izgovori naslov, a drugi jer se nadao da će starac da se osjeti posramljeno pa će sesti na drugu klupu ako ne bude znao da pročita naslov. Starac pogleda knjigu i reče mu da je ta ona važna, ali dosadna. On ju je već pročitao, stoga je rekao mladiću da govori o onome o čemu sve druge knjige govore – o nesposobnosti ljudi da izaberu vlastitu sudbinu, a završava tako da svi poveruju u najveću laž na svetu.

Mladića je zanimalo o kojoj je laži reč, a starac mu objasni da je laž ta da u određenom momentu ljudi izgube vlast nad svojom sudbinom, a onda njima počinje upravljati sudbina. Mladić je pitao starca iz kojeg mesta dolazi, a on mu odgovori da dolazi iz mnogih mesta.

Niko nije iz mnogih mesta – reče mladić. Ja sam pastir i prolazim mnogim mestima, ali sam iz jednog jedinog mesta – iz grada pored stare tvrđave. Tamo sam se rodio.

Starac se ipak odluči predstaviti. Kaže mladiću da je njegovo ime Melkisedek i da je kralj Šalema, a mladića ta izjava navede na misao kako ljudi često govore čudne stvari. Ponekad je bolje biti u društvu s ovcama, koje šute i samo traže vodu i hranu. Ili s knjigama koje pripovedaju neverojatne dogodovštine onda kada ih želimo čitati. Mladić zatraži od starca svoju knjigu, a starac od njega zatraži desetinu ovaca kako bi ga podučio kako da dođe do skrivenoga blaga. Mladić nije bio siguran u to govori li starac istinu.

Besciljno je lutao gradom i došao je do luke. Onde je bio prozorčić na kojem su ljudi kupovali karte. Odustao je od kupnje karte jer se setio svojega stada. Ovce bi patile ako bi otišao bez njih.

Napustio je oca, majku i tvrđavu i oni su se priviknuli na njegovu odsutnost, stoga će se i ovce priviknuti da ga nema. Sjedećeg se dana susreo sa starcem i donio mu šest ovaca. Starac mu je rekao da na putu do Egipta mora slediti znamenje kako bi došao do blaga. Dok je starac to govorio, mladić je promatrao leptira koji je obletao oko njih i prisetio se kako mu je u detinjstvu deda govorio da su leptiri, cvrčci, gušteri i detelina s četiri lista znamen sreće.

Bog je u svetu zapisao put koji svaki čovek mora da sledi. Treba samo čitati šta je zapisano tebi. Starac je rastvorio ogrtač i mladić je sada video da starac nosi prsnik od suhog zlata optočen draguljima. Tako je mladić shvatio da je starac zaista kralj. Starac mu je ponudio jedan beli i jedan crni dragulj. Rekao mu je da su njihova imena Urim i Turim. Beli znači „da“, a crni znači „ne“, stoga će mu poslužiti onda kada ne bude mogao da razabere znamenje. Starac ga je upozorio da ipak nastoji uvek sam donositi odluke.

Blago je kod piramida, a to si već znao; ali morao si da platiš sa šest ovaca zato što sam ti ja pomogao da doneseš odluku.

Starac mu je pre odlaska ispričao priču o trgovcu koji je poslao sina da nauči Tajnu Sreće kod najmudrijeg čoveka na svetu. Sin je četrdeset dana hodao pustinjom i napokon je stigao do dvorca u kojem je živeo Mudrac. Ušao je u dvoranu prepunu ljudi u kojoj se odvijala zabava. Dva je sata čekao da razgovara s Mudracem, a kada se to desilo, Mudrac ga je saslušao i rekao mu da u tom momentu nema vremena objašnjavati mu Tajnu Sreće.

Poslao ga je da šeta palatom dva sata sa kašičicom za čaj u koju je stavio dve kapi ulja. Objasnio mu je da je mora nositi sa sobom i paziti da se ulje ne prolije. Kad se trgovčev sin vratio, Mudrac ga je pitao da li je video njegove perzijske sagove u blagovaoni, vrt i pergamente u biblioteci. Mladić ništa od toga nije primetio u šetnji jer je bio usredotočen na to da ne prolije ulje.

Mudrac ga je ponovo poslao u šetnju i mladić je ovoga puta pozorno promatrao palatu. Kada se vratio, na kašičici nije bilo ulja. Mudrac mu je potom objasnio da se Tajna Sreće nalazi u promatranju svih divota sveta, a da pritom nikad ne zaboravi na dve kapi ulja u kašičici.

Mladić je shvatio da mu je starac ispričao tu priču s namerom da na svom putovanju ne zaboravi svoje ovce. Kada je stigao u Afriku, seo je najpre u jednu kavanu. Prišao mu je nepoznati čovek i obratio mu se na španskom. Mladić ga je ponudio vinom, ali pridošlica ga upozori da je vino u toj zemlji zabranjeno. Mladić mu je ispričao zašto je došao u Afriku i ponudio mu novac da bude njegov vodič. Vlasnik kafane činio se ljutitim, ali kako mladić nije razumeo arapski, pridošlica mu je rekao da moraju da napuste kafanu.

Mladić je hteo da plati račun, a vlasnik kafane ga je uhvatio i počeo da mu govori nešto na arapskom. Njegov ga je novi drug odgurnuo i izvukao iz kafane. Arapin mu je rekao da će već sutra da stignu do piramida, ali moraju da kupe dve deve jer moraju proći celu Saharu. Mladić mu je dao svoj novac i krenuli su prema tržnici.

Dok su hodali, mladić je primetio prekrasan mač i hteo je zamoliti Arapina da pita prodavca za cenu, ali Arapin je nestao. A sada, kada je sunce zalazilo, nalazio se u drugoj zemlji, gde čak nije mogao ni da razume jezik kojim su govorili. Nije više bio pastir, i nije imao ništa u životu, čak ni novaca da se vrati i počne sve ispočetka.

Mladić je zaplakao. Iz ruksaka je izvadio Urima i Turima. Hteo je da zna je li starčev blagoslov još uvek s njim. Zavukao je ruku i izvukao beli kamen. Zatim je postavio pitanje hoće li naći svoje blago, ali kada je zavukao ruku, oba su kamena skliznula kroz rupu u tkanini za koju nije ni znao da postoji.

Znamen. Mladić se nasmejao sam sebi. Potom je dohvatio dragulje s poda i ponovo ih stavio u ruksak. Nije nameravao zakrpati rupu – dragulji su onuda mogli pobeći kadgod bi to poželeli. Bio je shvatio da izvesne stvari ne treba pitati – da se ne bi pobeglo od vlastite sudbine.

Nije imao novaca, ali imao je veru u život jer je prošle noći odlučio biti pustolov, poput likova iz knjiga koje je čitao. Bilo je jutro i prodavači na tržnici pripremali su svoje štandove. Pomogao je slastičaru da podigne šator, a slastičar mu se nasmešio i ponudio mu kolač.

Mladić se našao pred izlogom prodavnice kristalom. Na vratima je stajao natpis koji je upućivao da se u prodavnici govore strani jezici. Mladić je ponudio Prodavcu da očisti vaze nitko neće kupiti prljave vaze, a zauzvrat je zatražio tanjur hrane. Prodavac nije ništa odgovorio, a mladić je izvadio svoj kaputić i očistio sve vaze. Kada je završio, Prodavac ga je pozvao na ručak u kafanu. Rekao mu je da nije morao da čisti vaze jer zakon u Kuranu nalaže da treba da nahrani svakog gladnog čoveka.

Mladić ga je pitao zašto ga je pustio da čisti, a on mu je rekao da je učinio to jer su kristali bili prljavi i jer su obojica trebali da očiste glave od zlih misli. Prodavac mu je ponudio posao, ali mladić mu je rekao da će raditi kod njega do kraja dana. Prodavac mu je objasnio da bi morao da radi celu godinu i opet ne bi imao dovoljno novca da stigne do Egipta. Uočio je mladićev prazni pogled. Ponudio mu je novac da se vrati u svoju zemlju, ali mladić je odlučio raditi kod njega kako bi mogao da kupi ovce. Prodavac je zaprepašteno pogledao mladića. Kao da je sva ona radost koju je tog jutra na njemu vidio, iznenada iščezla.

U početku mladić nije bio zadovoljan poslom jer je Prodavac neprestano prigovarao da mora paziti na kristal. Uskoro je prodaja krenula nabolje. Jednom ga je prilikom Prodavac pitao zašto želi videti piramide, a mladić mu je odgovorio da je uvek slušao o piramidama i sada ih želi videti. Prodavca je čudilo da neko ima hrabrosti proći celu pustinju samo kako bi video piramide, a mladić mu je na to rekao da Prodavac očito nikada nije sanjao o putovanju.

Prodavac mu je priznao kako ceo život sanja o putovanju u Meku. Objasnio mu je da peta zapoved Kurana nalaže da svaki vernik mora da jednom u životu poseti Meku. On to još nije uradio. Mladić ga je pitao zašto to ne uradi sada, a Prodavac mu objasni da se boji ostvariti svoj san, jer posle više neće imati razloga da živi.

Zbog njega uspevam da podnesem sve te jednolične dane, ove šutljive vaze na policama, ručkove i večere u onom groznom restoranu.

Mladić je predložio Prodavcu da ispred prodavnice postave police s kristalom kako bi privukli kupce. Prodavac se bojao svake promene, ali na kraju je pristao. Prodaja je privukla mnoge kupce. Mladić je izračunao da bi se za šest meseci mogao vratiti u svoju zemlju i kupiti 120 ovaca. S vremenom je mladić postao zadovoljan poslom i shvatio je da je njegovo blago bilo doći u tu nepoznatu zemlju, naići na lopova i udvostručiti svoje stado tako da ne potroši ni novčića.

Jednog je dana mladić ugledao čoveka na vrhu strme ulice, koji se žalio kako je nemoguće pronaći mesto gde bi mogao nešto da popije nakon uspinjanja. Predložio je Prodavcu da prodaju čaj u kristalnim čašama. Prodavac ne odgovori ništa. Uvečer je seo na kameni pod kraj mladića i rekao mu da je prodavnicu otvorio pre 30 godina. Ako počnu da poslužuju čaj, prodavnica će narasti, a on će morati da promijeni način života. Dok nije upoznao mladića, bio je tužan jer je mislio da je proveo mnogo vremena na istome mestu, a sada prodavnica ima onu veličinu koju je uvek priželjkivao. Prodavac je ipak odlučio da će prodavati čaj. Uskoro se gradom proširila novost o čaju od metvice u lepim kristalnim čašama.

Jednoga se jutra mladić probudio i seo na prag. Kad se Prodavac probudio, rekao mu je da danas odlazi. Ima dovoljno novca da kupi ovce, a Prodavac ima dovoljno novca da konačno ode u Meku. Prodavac nije ništa rekao, već je samo nastavio da priprema čaj. Nakon nekog vremena okrenuo se prema njemu i rekao mu da je ponosan na njega jer je unio dušu u njegovu prodavnicu, ali on neće otići u Meku, kao što ni mladić neće kupiti ovce. Mladić je bio iznenađen Prodavčevim rečima. Prodavac mu kaže da je tako zapisano i dade mu svoj blagoslov.

Dok je spremao stvari, naišao je na dragulje. Kada je silazio stepenicama, video je Prodavca kako poslužuje čaj kupcima i učini mu se da ga Prodavčeva kosa podseća na kosu staroga kralja. Prisetio se i osmeha slastičara koji mu se činio poznatim. Otišao je bez pozdrava. Nije hteo da plače, iako je znao da će mu to mesto nedostajati.

Mladić je bio nezadovoljan odlukom da se vrati u polja koja već poznaje. Želeo se vratiti svojim ovcama, ali ima dovoljno novca i vremena da dođe do pustinje. Ako onde i ne nađe blago, može se vratiti kući.

U jednom je skladištu sedeo Englez koji se zanimao za alhemiju. Tragao je za Kamenom Mudraca. U jednoj od knjiga koje je kupio pročitao je da je neki poznati arapski alhemičar posjetio Evropu te otkrio Kamen Mudraca i Eliksir Života. Drug mu je pri povratku s ekspedicije arheologa u pustinji pričao o Arapinu koji živi u oazi Al Fajum i ima natprirodne moći.

Vani se karavana pripremala za putovanje kroz Saharu. Mladić je prišao Englezu i pitao ga na arapskom jeziku gde putuje. Englez je odgovorio da putuje u pustinju i nastavio da čitati svoju knjigu o alhemiji. Mladić je potom izvadio svoju knjigu na španskom. Englez je tako shvatio da mladić nije Arapin i da će se bolje sporazumeti s njim na španskom, a i imat će društvo do Al Fajuma.

Mladić je izvadio dragulje iz torbe. Englez je bio oduševljen time jer je znao da su to dragulji Urim i Turim. Rekao mu je da dragulji ne vrede mnogo jer su to obični kristali iz stene i na Zemlji ih ima milion. Mladić mu je rekao da ih je dobio od kralja, a na to Englez izvadi svoja dva dragulja iz džepa. Englez mu ispriča da traži Alhemičara koji poznaje Jezik Sveta.

Vođa karavane upozorio je putnike da je pustinja opasna i da moraju da slušaju njegove upute. Dok su putovali, mladić je razmišljao o svojim ovcama, koje su ga sigurno već zaboravile, i trgovčevoj kćerki koja se sigurno već udala. Postao je drug s goničem deva kojem je pripovedao svoje pastirske pustolovine.

Noću su se karavane susretale i izmenjivale novosti. Katkad su ih posećivali beduini koji su potajno pratili putove kojima su se karavane kretale i obaveštavali ih o razbojnicima i barbarskim plemenima. Uskoro je karavana obaveštena o ratu među klanovima. Karavana je brže putovala, a vatra se uveče nije palila kako se ne bi privlačila pažnja.

Jedne noći Englez nije mogao da spava i pozvao je mladića u šetnju. Mladić je promatrao njegove knjige o soli, zmajevima i kraljevima i sve mu je to bilo nepoznato. Činilo mu se da je sasvim dovoljno promatrati znamenje kako bi se otkrio Jezik Sveta. Englez se rasrdio zbog mladićeva preterana pojednostavljivanja. Saznao je od Engleza da se tekući dio Velikog Dela naziva Eliksirom Života. On leči sve bolesti i sprečava alhemičarevo starenje. Kruti je dio sačinjavao sloj Kamena Mudraca, ali Englez nije znao kako otkriti Kamen Mudraca.

Mladić se tada prisjetio Prodavca kristalom koji mu je rekao kako je dobro da je očistio njegov kristal jer su se tako obojica očistili od zlih misli. Tako je bio sve uvereniji da se alhemija može naučiti iz svakodnevnog života. Englez mu je objasnio i da mala krhotina Kamena Mudraca može da pretvori velike količine kovine u zlato. Nakon te rečenice, mladićevo je zanimanje za alhemiju silno naraslo.

Pokušao je da iz njegovih knjiga nauči kako postići Veliko Delo, ali pred sobom je video samo crteže, šifrirane upute i nerazumljive tekstove. Englez mu je objasnio da alhemičari govore tim zamršenim jezikom kako bi ih razumeli samo oni koji su dovoljno savesni. Kada bi svi počeli pretvarati olovo u zlato, zlato bi vrlo brzo izgubilo svoju vrednost. On želi da pronađe pravog alhemičara koji će mu pomoći da odgonetne šifre.

Iz svega toga mladić je shvatio da svet ima Dušu, a onaj ko razume tu Dušu, razumet će i Jezik Stvari. Činilo mu se da su svi alhemičari živeli svoju Osobnu Legendu i konačno otkrili Dušu Sveta, Kamen Mudraca i Eliksir Života. Englez je bio razočaran jer je to bilo sve šta je naučio, ali mladić mu je rekao da svako uči na svoj način.

Dve noći posle toga karavana je stigla u oazu. Alhemičar je promatrao njihov dolazak. Znao je da s karavanom stiže čovek kojeg mora podučiti delu svojih tajni.

Gonič je objasnio mladiću da je oaza neutralno područje i predstavlja utočište ratnicima. Onde se nisu vodili ratovi i tu su uglavnom prebivale žene i deca. Onde je karavana trebala da ostane do kraja rata između klanova. Delili su šatore sa stanovnicima oaze, naređeno im je da oružje predaju ljudima koje su poglavari plemena za to odredili.

Što je bio bliže ostvarenju cilja, mladiću se činilo da put postaje sve teži. Do toga momenta mislio je da su znamenja svetovne stvari: hrana, počinak, težnja za ljubavlju ili uspeh u nalaženju posla. Nikada do tada nije pomislio da je to jezik kojim mu Bog pokazuje šta mora da radi.

U šatoru je spavao s petoricom mladića i pripovedao im je o svom pastirskom životu. Razgovor je prekinuo Englez. Pozvao ga je da mu pomogne potražiti Alhemičara jer nije znao arapski jezik. Mladić je pokušao doznati nešto od stanovnika oaze, ali niko nije čuo za Alhemičara. Englez je bio razočaran jer je njegov put bio uzaludan.

Tada je mladić primetio kraj bunara devojku koja ga je očarala. Kada je ugledao njen osmeh, shvatio je da je to Jezik Sveta. Znao je da je sreo ženu svoga života. Devojka se zvala Fatima i znala je da u njihovoj oazi postoji Alhemičar koji razgovara s dusima i poznaje sve tajne sveta. Napunila je vrč na bunaru i otišla. Englez je otišao potražiti Alhemičara, a mladić je ostao sedeti kraj bunara i razmišljao o Fatimi. Činilo mu se da ju je volio i pre nego što je saznao da postoji te da je ljubav prema njoj poput otkrića svih blaga sveta.

Sledećega dana vratio se na bunar i čekao Fatimu. Došao je Englez i rekao mu da je cele noći tražio Alhemičara. Kada je razgovarao s njim, Alhemičar ga je pitao je li pokušao da pretvori olovo u zlato, a Englez je odgovorio da je došao da bi ga on tome podučio. Alhemičar ga je uputio da pokuša sam to da učini i rekao mu da ode.

Fatima je došla po vrč vode, a mladić joj je izjavio ljubav. Rekao joj je da je došao u pustinju u potrazi za blagom i da je rat za njega bio prokletstvo, a sada je blagoslov jer ga je doveo do nje. Fatima mu odgovori da će rat jednom završiti i da svaki ratnik traži svoje blago, a žene u pustinji su ponosne na svoje ratnike. Mladić ju je od toga dana svakoga dana čekao kraj bunara i pripovedao joj o svom životu.

Prošlo je mesec dana od dolaska karavane u oazu, a vođa ih je obavestio da se ne zna kada će rat završiti, stoga ne mogu da nastave putovanje. Iste se večeri mladić sastao s Fatimom i preneo joj vest. Govorio joj je o Jeziku i Duši Sveta. Fatima mu je rekla da želi da on nastavi svoj put prema Osobnoj Legendi, a ona će ga čekati.

Otišao je u Englezov šator da mu ispriča sve o Fatimi. Primetio je kraj šatora malenu peć. Činilo mu se da u očima Engleza više nije bilo onoga sjaja kao onda kada je čitao knjige. Englez mu je objašnjavao da mora da odvoji nečisti sumpor. Pritom ne sme da dopusti da ga strah od neuspeha spreči da pokuša otkriti Veliko Delo.

Mladić je šetao pustinjom i promatrao let sokola. Jedan od sokola obrušio se na drugoga i mladiću se učinilo da se vojska približava. Nije znao je li to samo fatamorgana koja se često pojavljuje u pustinji ili je taj prizor bio stvaran. Ispričao je goniču deva o svom prikazanju, a on mu je rekao da mu je Bog pokazao budućnost jer želi da bude Njegov glasnik. Uputio ga je da potraži poglavare plemena i obavesti ih o približavanju ratnika.

Mladić je ušao u šator poglavara. Onde se nalazilo osam poglavara koji su sedeli u krugu, a u sredini je sedeo glavni Arapin obučen u belo-zlatnu odeću. Poglavari su se čudili zašto bi se pustinja obratila strancu. Mladić im je objasnio da se to desilo jer njegove oči nisu priviknute na pustinju, stoga uspeva videti ono što oni ne vide. Nastala je žustra rasprava poglavara. Starac koji nije sudelovao u raspravi ispričao je priču o Josipu kojega su u dalekoj zemlji bacili u bunar i prodali u roblje jer je verovao u snove. Njihovi su ga trgovci kupili i doveli u Egipat, a onde je Josip spasio ljude od gladi zbog snova o faraonu s mršavim i debelim kravama.

Poglavari su mu objasnili da moraju da slede Predaju koja kaže da je oaza neutralno područje, ali trebaju verovati i porukama pustinje. Odlučili su da će sutra da prekrše sporazum koji nalaže da niko u oazi ne sme da nosi oružje i da će čekati neprijatelja. Za svakih deset mrtvih neprijatelja mladić će dobiti zlatnik. Ako se neprijatelj ne pojavi, mladić će biti ubijen. Mladić je bio prestrašen, ali nije se kajao što je došao u šator poglavara.

Dok je hodao pustinjom, vetar ga obori na pod i pred njim se nađe nepoznati konjanik u crnom, sa sokolom na ramenu. Prislonio mu je sablju na čelo i pitao ga ko je taj koji se usudio da čita iz sokolova leta. Mladić je hrabro priznao da je to bio on. Konjanik ga je pitao zašto je to uradio, a mladić odgovori da ptice žele da spase oazu te da će njegova vojska umreti jer oaza ima više ljudi.

Konjanik je povukao sablju i upozorio ga da bude oprezan s proricanjem. Zanimalo ga je šta stranac radi u njihovoj zemlji, a mladić mu je rekao da traži svoju Osobnu Legendu. Konjanik mu je priznao da je morao da ispita njegovu hrabrost jer je ona najvažniji dar za onoga koji traži Jezik Sveta. Ako se ratnici pojave i ako mladić preživi, neka ga potraži nakon zalaska sunca. Prstom mu pokaže prema jugu. Mladić shvati da je to Alhemičar.

Ujutro je u oazu pristiglo dve hiljade naoružanih ratnika. U pola sata odigrala se bitka. Samo je jedan čovek bio pošteđen, a to je bio zapovednik vojske. Doveli su ga pred poglavare, a on mi je priznao da je prekršio Predaju jer su njegovi ljudi bili gladni, žedni i iscrpljeni višednevnim bitkama. Hteli su da zauzmu oazu kako bi mogli da odmore i nastave dalje borbu. Poglavar ga je osudio na smrt i pozvao mladića. Dao mu je pedeset zlatnika i zatražio od njega da bude Savetnikom Oaze.

Uveče je mladić krenuo prema jugu. Stigao je do šatora u kojem je stanovao Alhemičar. Alhemičar ga je ponudio čajem. Mladića je zanimalo zašto ga je Alhemičar hteo videti. Alhemičaru je vetar ispripovedao da će mladić doći u oazu i da će trebati njegovu pomoć. On mu je rekao da je mladić koji je pre tražio njegovu pomoć njegov drug Englez.

Alhemičar mu objasni da je Englez na pravom putu, ali još mora da pronađe mnogo toga da bi ga sreo. Alhemičar neće podučiti mladića jer već zna sve šta treba da zna. Samo će da mu pokaže put do njegova blaga. Mladića je bilo strah jer je rat još uvek trajao, ali Alhemičar ga je uvjeravao da dobro poznaje pustinju.

Mladić je rekao da je on već pronašao svoje blago jer je upoznao Fatimu, ali Alhemičar je rekao da je njegovo blago još uvek daleko. Uputio ga je da sutra proda devu i kupi konja. Sutradan je mladić došao s konjem. Alhemičar mu je dao zadatak da mu pokaže život u pustinji. Mladić nije bio siguran da dobro poznaje pustinju. Krenuo je kroz stene i pesak, a Alhemičar ga je pratio.

Stigli su do mesta koje je mladiću bilo nepoznato. Konj se zaustavio i to mu je bio znak da konj poznaje Jezik Života. Alhemičar je u pesku pronašao rupu i zavukao ruku. Pronašao je zmiju. Izvadio je sablju i nacrtao krug na tlu py stavio zmiju unutar kruga. Tada se zmija umirila. Alhemičar mu je potvrdio da je pronašao život u pustinji.

Mladić mu je ponovo rekao da ne želi da ide prema piramidama jer mu je Fatima važnija od blaga. Alhemičar mu je objasnio da ako ostane u oazi, postat će Savetnikom Oaze i oženit će Fatimu. Isprva će biti srećan i zadovoljan, ali kasnije će početi da žali što nikada nije pokušao da potraži blago. Tako će i Fatimu učiniti nesrećnom. Znamenje će da ga napusti jer ga nije sledio, plemenski poglavari će to da shvate i biće smenjen s mesta Savetnika. Mora da shvati da Ljubav ne sprečava čoveka u traganju za svojom Osobnom Legendom.

Cele noći mladić nije spavao. Probudio je mladića koji je spavao s njim u šatoru i zamolio ga da mu pokaže gde živi Fatima. Rekao joj je da odlazi, a Fatima mu je na to odgovorila da će ga čekati.

Krenuli su na put prema piramidama. Sedmicu dana putovali su u tišini, a nakon toga mu je Alhemičar čestitao što je sledio Osobnu Legendu. Mladiću nije bila jasna njegova šutnja, jer se nadao da će ga Alhemičar podučavati, no on mu je rekao da ga je putovanje dovoljno naučilo i da nedostaje samo još jedna stvar. Nacrtao mu je šifru koju mladić nije razumeo. Objasnio mu je da je to Smaragdna pločica i da se značenje može otkriti jedino razumom. Potrebno je da mladić osluškuje svoje srce.

Celim je putem mladić osećao čežnju i činilo mu se da ga srce izdaje i da ne želi da nastavi put. Alhemičar ga je uveravao da je sasvim prirodno da se boji ostaviti sve što ima kako bi ostvario san. Mladić je polako počeo da oseća kako ipak želi nastaviti put. Srce mu je pripovedalo o Duši Sveta i o tome da svaki čovek nosi u sebi Boga. Alhemičar ga je upozorio da će ga pre ostvarenja sna Duša Sveta ispitati o svemu šta je naučio. Mladić se prisetio poslovice iz svoje zemlje, koja kaže da je najtamniji sat onaj koji prethodi rađanju sunca.

Sutradan se pojavila opasnost. Približila su im se tri ratnika i pitala ih šta traže u pustinji. Alhemičar im je rekao da su pošli u lov sa sokolom. U mladićevoj su torbi pronašli zlatnike, a kad su pretražili Alhemičara, pronašli su Kamen Mudraca i Eliksir Života. On im objasni da je to Veliko Delo alhemičara. Ratnici su se samo nasmejali i pustili ih da nastave put.

Ko popije eliksir nikad neće da oboli, a krhotina ovog kamena može da pretvori bilo koju kovinu u zlato. Mladićevo srce pripovedalo mu je o njegovim osobinama – o hrabrosti da napusti ovce i živi svoju Legendu, oduševljenju u trgovini kristalima i opasnostima koje su kraj njih prošle, a da ih on nije ni zapazio. Alhemičar mu je objasnio da srce ne pomaže svima, već samo onima koji žive svoju Osobnu Legendu.

Došli su do logora jednog od klanova. Arapi su pušili nargile i nisu ni primetili dva konjanika. Mladiću je srce govorilo da nema opasnosti. Alhemičar ga je upozorio da treba da vjeruje srcu, ali ne sme da zaboravi da se nalazi u pustinji. Prišla su im dva konjanika i upozorila ih da ne smeju da budu onde jer se na tom području vode ratovi. Alhemičar prodornim pogledom odgovori ratniku da ne idu daleko i ratnici se slože da nastave put.

Dva su ih dana delila od dolaska do piramida. Mladić je hteo da ga Alhemičar poduči o alhemiji. Alhemičar mu je ispripovedao da je upoznao prave alhemičare koji su se zatvarali u laboratorije i tako su otkrili Kamen Mudraca. Drugi su slučajno otkrili Kamen Mudraca jer su posjedovali dar. Neki su samo tražili zlato i nikada nisu otkrili tajnu.

Sunce je počelo da zalazi. Mladićevo srce ukazalo je na opasnost. Pojavila su se dva konjanika i odvela ih u obližnji vojni logor. Uveli su ih u šator u kojem je bio zapovednik s glavnim stožerom. Zapovednik ih je optužio da su uhode, jer su viđeni u neprijateljskom logoru. Alhemičar im je rekao da su oni samo putnici. Zapovednik ga je pitao ko mu je drug, a Alhemičar mu odgovori da je njegov drug alhemičar koji poznaje moći prirode i želi zapovedniku pokazati svoje izvanredne sposobnosti.

Zapovednika je zanimalo i šta stranac radi u njihovoj zemlji, a Alhemičar mu odgovori da je mladić doneo novac koji želi da daruje njegovu klanu. Izvadio je iz mladićeve torbe zlatnike i predao ih. Arapin ih šutke prihvati. Zatražio je od Alhemičara da mu objasni šta je to alhemičar, a on mu odgovori da je to čovek koji poznaje prirodu i svet te je toliko moćan da bi mogao da uz snagu vetra uništi logor ako to želi.

Ljudi su se nasmejali. Bili su naučeni na snagu ratova, a vetar ne može da zada smrtonosni udarac. Ipak, srca su im se stisnula u grudima. Bili su ljudi pustinje i bojali su se čarobnjaka.

Zapovjednik je to hteo videti, ali Alhemičar mu kaže da su im potrebna tri dana. Drug će se pretvoriti u vetar, a ako ne uspe u tome, neka ih ubiju. Mladić je bio prestrašen, ali Alhemičar ga je upozorio da im ne sme pokazati svoj strah. Mladić nije znao kako se pretvoriti u vetar, ali Alhemičar mu je rekao da će morati naučiti.

Drugoga dana mladić je otišao na vrh stene u blizini logora. Promatrao je pustinju i osluškivao svoje srce. Sledećeg dana general se sastao s glavnim zapovednicima. Mladić ih je odveo do mesta na kojem je prethodnog dana bio i zamolio ih da sednu. Promatrao je obzor pred sobom. Pustinja ga je pitala zašto je ponovo promatra, a on joj odgovori da čini to jer ona čuva u sebi devojku koju voli. Želi joj se vratiti i treba njezinu pomoć. Pustinja ga je pitala šta je to Ljubav, a on joj odgovori da je Ljubav kad sokol kruži nad njezinim peskom.

„Jer za njega si ti zeleno polje s kojeg se on nikad ne vraća bez lovine. On poznaje tvoje stene, dine, planine, i ti si prema njemu velikodušna.“

Pustinja mu je rekla da je sokolov kljun uništava jer uzima divljač koju ona godinama uzgaja. Mladić joj objasni da je ona uzgojila divljač kako bi sokol nahranio čoveka i čovek će onda jednog dana nahraniti njezin pesak i ponovo će se pojaviti divljač. Pustinja ga uputi da se obrati vetru.

Vetar je čuo mladićev razgovor s pustinjom. Pitao je mladića ko ga je naučio govoriti jezikom pustinje i vetra, a on mu odgovori da ga je srce naučilo. Zamolio ga je da ga pretvori u vetar, ali vetar mu kaže da je to nemoguće jer su različite prirode. Mladić se s tim nije složio, jer je upoznao tajne alhemije i zna da ima u sebi vetrove, pustinje, okeane i zvezde jer ih je stvorila ista Ruka i poseduju istu Dušu.

Vetar je bio radoznao, a to je bilo nešto šta nije poznavao. Voleo bi razgovarati o tome, ali nije znao kako da pretvori ljude u vetar. Uputio ga je da se obrati Suncu, a onda zapuhao svom snagom i nebo se ispunilo peskom. Tako Sunce nije moglo zaslepiti mladića. Zapovednici su poznavali taj vetar. Zvao se samum i bio je gori od morske oluje. Molili su generala da zaustavi sve, ali general je hteo da vidi koliko je velik Alah.

Mladić se obratio Suncu i rekao da mu je vetar otkrio da Sunce poznaje Ljubav i Dušu Sveta. Sunce mu je odgovorilo da s mesta na kojem se nalazi može da promatra Dušu Sveta. Ona razgovara s dušom Sunca i tako pomažu biljkama da rastu i ovcama da traže hlad. Sunce mu je objasnilo da mu Duša Sveta govori da su do danas samo rude i biljke razumele da je sve samo jedno te da zato nije potrebno da zlato bude jednako bakru, jer sve ima svoju zadaću.

To se ne bi desilo da Ruka koja je sve stvorila nije zastala petog dana stvaranja. Mladić odgovori Suncu da mudro promatra iz daljine, ali ipak ne poznaje Ljubav. Da nije bilo šestog dana stvaranja, ne bi bilo čoveka i bakar bi uvek bio bakar, a olovo bi uvek bilo olovo.

Sunce se zamislilo i odlučilo jače zasjati. Vetar je jače zapuhao. Sunce ga je pitalo zašto misli da ne poznaje Ljubav, a mladić odgovori da Ljubav ne znači biti na jednom mestu kao pustinja, lutati svetom kao vetar ili gledati na sve iz daljine kao Sunce. Sunce ga je uputilo da se obrati nebu i razgovara s Rukom koja je sve stvorila. Mladić je počeo da moli bez reči. Razumeo je da ni pustinje ni vetrovi, ni sunca ni ljudi ne znaju zašto su stvoreni, ali ta je Ruka imala razloga da ih sve stvori i samo je ona mogla da čini čuda.

„Samum“ je toga dana puhao kao nikad pre. Kroz mnoge su naraštaje Arapi pripovedali legendu o mladiću koji se pretvorio u vetar, gotovo uništio vojni logor i suprotstavio se moći najjačeg generala pustinje.

Kada je samum prestao da puše, mladića više nije bilo. Nalazio se kraj stražara koji je stražario na drugom kraju logora.

Sutradan se general oprostio od njih i zatražio da ih pratnja otprati kamo god žele. Stigli su do koptskog samostana. Alhemičar je zamolio redovnika na vratima da ih puste da se Alhemičar posluži njihovom kuhinjom. Rekao je mladiću da ima još tri dana putovanja do piramida i da će nastaviti bez njega. Mladić mu zahvali jer ga je naučio Jeziku Sveta, ali Alhemičar mu odgovori da ga je samo podsetio na ono što je već znao.

U samostanskoj kuhinji Alhemičar je palio vatru, a redovnik je doneo olovo. Alhemičar je rastalio olovo u željeznoj posudi, a nakon toga je iz torbe izvadio neobično jaje žućkastog stakla – Kamen Mudraca – i ubacio ga u posudu s olovom. Kada se posuda ohladila, olovo se osušilo i pretvorilo u zlato. Mladić i redovnici su zadivljeno gledali. Mladić ga je pitao hoće li i on to naučiti jednoga dana, ali Alhemičar mu odgovori da to nije mladićeva Osobna Legenda.

Alhemičar je razdelio zlatni krug na četiri dela – jedan je dao redovniku, drugi mladiću da mu nadoknadi zlatnike koje je dao generalu, treći dio ostavio je za sebe jer se morao vratiti kroz logore klanova, a četvrti je dio ostavio redovniku i rekao mu da je to za mladića, jer je već dva puta izgubio novac koji je zaradio i to se opet može desiti.

Uzjahali su konje i nastavili put. Alhemičar mu je hteo za kraj ispričati priču o snovima. Pripovedao mu je o starcu koji je živeo u Rimu i imao je dva sina. Jedan sin bio je vojnik, a drugi pesnik. U snu mu se ukazao anđeo i rekao mu da će jedan od njegovih sinova postati slavan u Rimu. Dok je spašavao dete od kola koja su ga mogla pregaziti, starac je poginuo. U Kraljevstvu Nebeskom ponovno je sreo istog anđela. Anđeo mu je odlučio ispuniti želju da vidi slavu svoga sina jer je starac živeo dostojanstveno.

Odveo ga je do mesta na kojem su svi ljudi izgovarali reči njegova sina. Starac je bio uveren da je sin pesnik taj koji je postigao slavu, ali na to mu anđeo kaže da je njegov drugi sin izrekao reči koje sada svi izgovaraju. Otišao je kao vojnik u daleku zemlju i vratio se kao centurion. Njegov se sluga razbolio i sin je potražio rabina koji leči bolesti. Otkrio je da je rabin koji stoji pred njim Sin Božji. Kada je rabin došao u njegovu kuću, starčev je sin izrekao reči: Gospodine, nisam dostojan da uđeš u moju kuću, nego reci samo reč i moj će sluga ozdraviti. Alhemičar je za kraj poručio mladiću da svako na Zemlji igra glavnu ulogu Povesti Sveta.

Mladić je nastavio putovanje sam. Srce mu je pripovedalo o pastiru koji je ostavio ovce da bi sledio svoj san, o Osobnoj Legendi, putovanjima, otkrićima, knjigama i velikim promenama. Pri usponu na neku dinu šapnulo mu je da pazi na mesto na kojem će zaplakati, jer na tom mestu je njegovo srce i njegovo blago. Stigao je na vrh i napokon je pred sobom vidio egipatske piramide. Pogledao je u tlo i zaplakao. Suze su padale i na tom je mestu prolazio skarabej. Znao je da je to u Egiptu simbol boga. Mladić je cele noći kopao na tom mestu i nije odustajao. Ruke su mu se umorile i raskrvarile, no mladić je verovao svom srcu. A srce mu je bilo reklo da kopa gde mu suze padnu.

Začuo je nečije korake. Nepoznati ljudi rekli su mu da su oni izbeglice iz ratnoga područja i moraju znati šta skriva jer im treba novac. U njegovom džepu pronašli su grumen zlata i naterali ga da nastavi kopati. Mladić ništa nije iskopao i počeli su ga tući. Rekao im je da traži blago o kojem je sanjao, a onda su ga pustili. Vođa je pozvao ljude da krenu i poručio mladio da je i on usnuo isti san. Trebalo je da ode do polja u Španiji i potraži ruševinu u kojoj su pastiri spavali te da kopa podno smokve u sakristiji. Rekao mu je da on nije bio glup kao mladić da prelazi pustinju samo zato što je drugi put usnuo isti san.

Kada su otišli, mladić se ustane i uputi još jedan pogled prema piramidama. Piramide su mu se smešile, a on im uzvrati osmeh, srcem punim sreće. Našao je blago.

U epilogu se navodi da je mladić Santjago stigao u svoju zemlju do napuštene crkve. Kopao je u podnožju smokve i čuo je vetar. To je bio Alhemičar.

„Stari čarobnjače“, mislio je mladić. „Ti si sve znao. Čak si i malo zlata ostavio da bi se mogao vratiti do ove crkve.“
Mladić je pitao nije li ga mogao poštedeti svega toga, ali Alhemičar mu odgovori da tako ne bi video lepotu egipatskih piramida. Mladić se nasmešio i nastavio kopati. Našao je kovčeg pun španskih zlatnika.

Bilo je tu i dragulja, zlatnih maski s belim i crvenim perima te kamenih kipova ukrašenih briljantima. Bio je to plen nekog osvajačkog pothvata na koji je zemlja već odavno zaboravila, a i osvajač ga je bio zaboravio ispripovedati sinovima.

Mladić je pomislio kako je život darežljiv prema onima koji žive svoju Osobnu Legendu. Zapuhao je vetar i mladić je osetio dobro poznati miris i zvuk poljupca. Nasmešio se i odlučio otići svojoj Fatimi.

Likovi: mladić Santjago, Alhemičar, Fatima, Ciganka, kralj Melkisedek, Prodavac, Englez, gonič deva…

Analiza likova

Santjago – andaluzijski pastir koji nije uspeo da ispuni želju svojih roditelja da postane sveštenik. Njegova je želja bila upoznati svet i tako je postao pastirom. Činilo mu se da je srećan i ispunjen, no nakon što je usnuo san o egipatskim piramidama koje skrivaju njegovo blago, Santjago je počeo da sumnja u svoje zadovoljstvo životom. Pri susretu s kraljem Šalema, Santjago je shvatio da mora da krene na put prema egipatskim piramidama i da sledi svoju Osobnu Legendu. Konačno je upoznao Alhemičara i nadao se da će ga on podučiti tajnama alhemije. Kada je došao do egipatskih piramida, od izbjeglica je saznao da se njegovo blago nalazi u crkvici u Španiji, u kojoj je usnuo svoj san. Iako se njegov put činio uzaludnim, Santjago je razumeo da ostvarenje njegove Osobne Legende ne bi bilo moguće da se nije usudio proći sav taj put. Nakon dve godine koje je proveo na andaluzijskim ravnicama, znao je već napamet sve gradove u tom kraju, i to je bio najveći smisao njegova života – putovanje.

Alhemičar – živi u pustinji Sahari i odlikuje se izvanrednim moćima. Zahvaljujući svojoj mudrosti, otkrio je Kamen Mudrosti i Eliksir Života. Pri susretu sa Santjagom prepoznao je njegovu ustrajnost i hrabrost da sledi svoj san. Pomogao mu je da dođe do blaga. Santjago je uz njegovu pomoć otkrio da su svi ljudi koje je upoznao i događaji koje je doživeo imali svoju ulogu u ostvarenju njegove Osobne Legende. Alhemičar je živeo u pustinji, premda je razumeo Jezik Sveta. Znao je pretvarati olovo u zlato. Nikome nije morao da pokazuje svoj nauk i umeće. Dok je išao prema svojoj Osobnoj Legendi, naučio je sve šta mu treba i proživeo sve o čemu je sanjao.

Fatima – devojka koja živi u pustinji Sahari. Već pri prvom susretu Santjago se zaljubio u nju i shvatio da mu je Fatima važnija od blaga, stoga je hteo da odustane od daljnje potrage. Međutim, Fatima je shvatila da je i ona postala dio njegove Osobne Legende, stoga ga je ohrabrila da nastavi put i obećala mu da će željno iščekivati njegov povratak.

„Ako budeš morao čekati kraj rata, dobro je. Ali ako budeš morao krenuti ranije, pođi za svojom Legendom. Pješčane se dine mijenjaju s vjetrom, ali je pustinja uvijek ista. Tako će biti i s našom ljubavi.“

Englez – hodočasnik kojeg je Santjago upoznao tokom putovanja kroz Saharu. Bio je zanesen alhemijom i ustrajao je u želji da pronađe Alhemičara koji će mu pomoći otkriti Kamen Mudraca i Eliksir Života. Pri njihovu susretu Alhemičar je zaključio da on pripada onoj vrsti alhemičara čiji je cilj bio isključivo stvarno pretvaranje kovine u zlato. Za razliku od Santiaga, Englez nije razumeo da se ta transformacija simbolički odnosi na umeće čovekove duhovne transformacije.

„On mora da prođe još mnogo toga pre nego me sretne. No, na pravom je putu. Počeo je da promatra pustinju.“

Beleške o piscu

Paulo Koeljo je brazilski pisac i jedan od najprodavanijih autora na svetu. Rođen je 24. augusta 1947. godine u Rio de Žaneiru, a još kao tinejdžer je odlučio da će biti pisac. Bio buntovan i opirao se pravilima koje je nalagao tradicionalan način života pa ga je otac zatvorio u psihijatrijsku ustanovu pre nego je postao punoljetan, točnije sa 17 godina. Koeljo je bežao iz te ustanove tri puta, a na slobodu je pušten u dvadesetoj godini života.

Zbog pritiska koji je vršila njegova porodica, odustao je od svog sna da bude pisac i upisao se na studij prava. Međutim, tamo se zadržao samo godinu dana. Nakon toga je napustio studij i počeo da putuje. Boravio je u Južnoj Americi, Severnoj Africi i Evropi.

Kada se vratio u Brazil, Paulo Koeljo je počeo da radi kao tekstopisac i skladatelj. Sem toga, radio je i kao novinar, glumac i pozorišni reditelj, a na kraju se potpuno posvetio svojoj prvoj ljubavi – pisanju.

1986. godine uputio se na hodočašće na severoistok Španije i bilo je to putovanje koje mu je promenilo život.

Neka od njegovih najpoznatijih dela su Jedanaest minuta, Alhemičar, Veštica iz Portobela, Demon i gospođica Prim, Zahir, Hodočašće, Valkire, Pobednik ostaje sam, Brida i Priručnik za ratnika svetlosti.

Roman Alhemičar je objavljen 1988. godine, ali je popularan postao tek nakon 1990. godine. S vremenom je prodano 65 miliona primeraka ove knjige i ona je postala jedna od najprodavanijih u historiji. Prevedena je na 67 jezika i zabeležena je u Ginisovoj knjizi rekorda kao najprevođenija knjiga jednog živućeg autora.

Autor: B.D.