Aleksandrinac

Aleksandrinac je silabički stih od dvanaest slogova i cezurom posle šestog sloga. U ovakvom stihu se nalazi parna ili ukrštena rima. Silabički sistem versifikacije za ritmičku meru uzima broj slogova u jednom stihu.

Aleksandrinac se prvi put javlja u XII veku u junačkim pesmama i popularnom epu “Roman o Aleksandru Velikom” po kojem je i dobio ime.

Do XVI veka je pomalo bio zaboravljen, da bi se kasnije u klasicizmu još više usavršio. Vrhunac razvoja dostiže u poeziji simbolizma kada se koristi u nešto slobodnijoj formi.

Krajem XIX i početkom XX veka postaje popularan u srpskoj poeziji. Po broju stihova i cezuri iza šestog sloga odgovara srpskom dvanaestercu.  Koristili su ga dubrovački renesansni pesnici, obnovili modernisti (Jovan Dučić, Milan Rakić).

Srpski parnasovski pesnici (simbolisti) Jovan Dučić i Milan Rakić uvode klasičan aleksandrinac u srpsko pesništvo.

Jovan Dučić je suzio izbor siha u našoj modernoj književnosti uglavnom na dva stiha: simetrični dvanaesterac (aleksandrinac) i jedanaesterac, oba po poreklu francuska. Sužavanje se oseća u svemu – u izboru motiva, slika, boja – i može se desiti u vezi s težnjom da se sažimanjem spoljnog opisa pojača simbolično značenje. U pesmi se opis katkad daje u savršenim proporcijama, koje ga čine malim remek-delom. Njegov stihje umeren i zvučan.

Jovan Dučić “Pesma ženi”:

“Ti si moj trenutak, i moj sen, i sjajna
Moja reč u šumu; moj korak, i bludnja;
Samo si lepota koliko si tajna;
I samo istina koliko si žudnja.”

Milan Rakić od samog početka je prihvatio dvanaesterac i jedanaesterac, i uglavnom ih nije napuštao. Zato je ta dva stiha doveo do ritmičkog savršenstva. Manje raznolik, on je i manje plodan: objavio je svega dve sveske pesama u kratkom razmaku (Pesme, 1903, 1912). Rakić će do virtuoznosti dovesti umetnost rime i strofe, kao i ukrštanje stihovnih i sintaksičkih jedinica u raznolikim oblicima opkoračenja.

Milan Rakić “Iskrena pesma”:

“O sklopi usne, ne govori, ćuti,
Ostavi dušu, nek’ spokojno sneva
Dok kraj nas lišće na drvetu žuti,
I laste lete put toplih krajeva.

O sklopi usne, ne miči se, ćuti!
Ostavi misli, nek’ se bujno roje,
I reč nek’ tvoja ničim ne pomuti
Bezmerno silne osećaje moje.”