Afrika je delo koje je napisao Rastko Petrović. Pročitajte originalnu celu knjigu online! Opis Afrike, viđen kroz oči jednog od začetnika nadrealizma, koju opisuje kao „paganski raj“.
Glava prva
Brod je lagano silazio niz Tropiku. Plovio je između arhipelaga i kraj šuma, s čijih obala pristupahu pevači
Polovinom decembra, po pučini, pristupasmo lagano tropima. Ptice su se menjale, nailazili smo na ribe koje izleću iz mirnog, zelenog ili azurnog mora, a pokoji brod, koji je prolazio horizontom, bio je za nas – događaj! Noću se za brodom vukla fosforna reka, svako veče, što smo bili dalje na jugu, sve svetlija. Čitava zvezdana kola odskakala su od broda, i gubila se u vodi. Velike svetle kugle, kao zapaljene buktinje i kao sunca, bežale su takođe od nas. Uzbudljivo je bilo gledati u taj mlečni put koji se vukao za brodom. Ostavljasmo sa strane nevidljiva Kanarska Ostrva. Velika Kola bila su sve bliže na horizontu; sa druge strane, pojavljivao se Južni Krst. To beše sasvim: drugo nebo.
Toga jutra sam bez šlema prešao preko sunčanog prostora, a već sam po podne imao i glavobolju i kijavicu; opomena da se treba čuvati tropske sunčanice. Divno sunce sa dalekim sumaglicama, na pučini beloj kao mleko, nepomičnoj. Odjednom svet, oporavljen, izlazi da se baci na jela sa larmom i veseljem dece. Jednodnevno proleće pretvorilo se u leto.
Vuije mi priča o kamenom dobu Afrike, o njenim plemenima, jeziku, biljkama, fauni i fosilima. Dok govori, osećam kako jesenašnje nazebe, i sve nazebe od rođenja do danas, ovo sunce izvlači iz mene. Zauzet tim osećanjem ja i ne čujem dobro sve njegove reči, ali ih potvrđujem glavom i smešim se. Koliko je za mene sreća da putujem sa njime! Sat-dva njegova razgovora za mene su kao jedinstveni seminari. On je pre trideset godina vodio jednu od najvažnijih misija po Sudanu, on je osnovao po Visokoj Volti čitave gradove, dao mnogim insektima i biljkama svoje ime, različito deformirano, sastavio zbirke preistorijskog oružja, nakita i dragog afričkog kamenja iz svih doba.
U Tulonu sam bio ostao između dva voza da uzmem od njega još poslednja uputstva za ukrcavanje u Marselju. Poznao sam ga odmah po liku, toliko sličnom liku njegovog brata, koji je moj veliki prijatelj. On je nekada bio u Africi generalni direktor agrikulture a sada vodi jedno veliko preduzeće za proizvodnju kafe. Mi ćemo samo do njegovih plantaža ići zajedno a onda ću ja produžiti sam. On o tim plantažama baš razmišlja određeni broj sati. Po njemu je to jedini način da čovek dođe do odluka, jer lenost misli sprečava više čovečji rad, no lenost pokreta. Kad završi razmišljanje, koje traje satima, on sprema uputstva za čije sastavljanje upotrebi nekoliko minuta, a koje za nekoliko trenutaka pređu prostore.
Zatim razvijamo geografsku kartu i on mi objašnjava kako ću ići, gde ću šta videti, ili gde je kakvu bubu našao. Kad mu nešto sasvim smešno saopštim, kao da sam toga dana najzapadnije što sam ikada bio, on besni: Kao da iza najzapadnijeg nema opet zapadnog, sve dok se ne stigne na istu tačku! Zatim je opet blag, i, pošto misli da više volim anegdotu od fakta, priča mi u kakvim je okolnostima našao koju tatuažu, a ne kakav je bio motiv na njoj i šta je značio. Zalud ga ubeđujem da me tu fakt zanima.
Pokatkad voda, kojom svakoga jutra peru brod, okvasi nam potpuno noge. Tada se seda Vuijevljeva kosa nakostreši od srdžbe i on larma, ko naljućena deca. Čitavi potopi vode slivaju se iz pumpi. Pred nama su neprestano mornari, koji rade ćutljivo i prilježno: Bretonci, Korzikanci i Crnci. Ja sam prijatelj sa jednim Bretoncem, koji se zove Robert L’Botr. Uveče, kad svrši posao, dolazi na kljun broda. To je savršen bretonski tip. Treba ga videti kako ceo dan riba lađu, bos, polunag, sav preplanuo, pa sa mukom poverovati da može da zna za toliku masu knjiga. Vio je na brodovima trgovačkim, ratnim, jahtama (tamo su ga uranili knjigama), i putničkim. Bio je apsolutno u svim krajevima sveta.
Ustvari je to krasan mladić, manje lukav no što sam zamišlja. U njegovoj priči kako je verenici, koja ga je na samrti pitala da li će je zaboraviti, obećao da neće nikada (razgovor koji citira na bretonskom je) i zbog čega se, kaže, u istinu neće nikada ni ženiti, i pored hvalisavosti, kitnjastosti, eventualne laži, ima mnogo iskrenosti i poezije. Veli: „Bila je švalja kod moje majke kad sam došao na otsustvo u Tre Kastele. Radilo se u polju, i ja sam rekao da se od mene ne očekuje velike pomoći, jer sam hteo samo da gledam, a prašinu od žita ne trpim. Mala je radila i, prolazeći pored mene, stalno me gledala. Upitao sam je gde spava; ona mi je rekla: „Nad kujnom!“ Onda sam joj rekao da ću spavati tu kod magacina. I kad su svi otišli na spavanje, ona je došla. Tako je prvo veče bila moja.“
Da bi došao da nam pravi društvo, on svoj uprljani triko, kaljave čakšire i duboke čizme preko kolena zamenjuje čistim plavim i belim trikoom, širokim belim čakširama i platnenim sandalama. A da bi nam pokazao da to nisu jedine bele čakšire koje ima, on seda odmah na već počađaveli pod. Kako mesečine još nema, njegovo preplanulo lice i ruke izgledaju sasvim crni prema odelu, da ga sa uživanjem slušam kako laže po dva sata. Gospođica N. dolazi nam u društvo. Pošto joj je glas vlažan i mutan, a reči nagle, nema sumnje da je zaljubljena. Ne usuđujem se proveriti, jednim prostim pokretom, u koga je. Sva čar neizvesnosti propala bi.
Najzad, ta daleka linija na horizontu obala je Zapadne francuske Afrike. Tamni galebi koji nas nadletaju prvi su vesnici od nje. Do Dakara je još uvek daleko. Čekamo da se najpre pojave „dojke“ Dakara, što su dva pupčasta brega iznad same varoši. Obale Senegala naglo se približiše; puste teške obale sa baobabima pogdegde. Baobab, drvo kratko, debelo, čvornovato, skoro sasvim bezlisno, sa velikim tamnim plodovima što se već i dogledom vide. To je drvo prelaznih stepa između pustinje i Savane.
Evo prve afričke piroge. Tanka i duga, išarana crvenim i plavim, sa niskim četvorouglastim jedrom razapetim na viljušci od tri štapa. Crnci uvijeni u prostrana plava platna, u crvene đerdane, dugih tankih ruku, veslaju. Prilazi Vuije da mi pokaže šta imam da gledam. Toranj koji se vidi iza dva brega toranj je guvernatorove palate. Dalje se produžava Dakar, kosmopolitsko pristanište na obalama Afrike. „Ne, ovo nije još vaš prvi dodir sa Afrikom. Dakar nije Afrika, zemlja oko Dakara nije zemlja Afrike. Još pre trideset godina tu je bilo samo dve-tri kuće. Pravo sedište Evropljana bilo je na onom ostrvcetu koje se zove Gorej, gde se i sad mogu videti Negrijeri, tamnice za crnce kojima se trgovalo. Celim Senegalom vladali su ustvari afrički sultani, koji su se tukli između sebe, a svi zajedno sa evropskim naseljenicima,“
Pojavljuje se ispred nas, pre ulaska u pristanište, divan greben: pust, nepristupačan, obrastao retkim biljem. Vuije tvrdi da su na njemu nađene čitave vrste potpuno nestale flote; to je jedan od vrhova Atlantide, spone između Afrike i Amerike. Greben koji zaokružuje pristanište skoro je od purpurnog bazalta. Nekoliko majušnih kućica obojenih zeleno na ovom purpuru, između plavila neba i indiga mora, raduju neobično. Tamne ptice, ogromne kao orlovi, toliko su smele da crnkinjama iz korpi sa pleća odnose hranu. Ostatak grada i obala udesno sasvim bez karaktera. Tu su svud u izobilju ostaci naseobina afričkog kamenog doba, strele i noževi. Možda je i ostrvo Gorej, na kome se još nalazi oružje, džinovsko, što pokazuje da su ga nosili džinovski ljudi, i dobilo ime koje je u vezi sa imenom Gorila. Vračare i druge crne trgovkinje, kad prodaju kremen za puške ili talismane, najčešće prodaju ovo kamenje koje nalaze svuda po obalama i obalskim pećinama.
Kameno doba zapadne Afrike, kao i Italije, izgleda da spada u vreme egipatske i feničanske kulture, čiji se sitni predmeti često nalaze u tim kamenim naseobinama. U đerdanima koje nose crnkinje gore u Sudanu, npr. u Kulikoru, i sad se može videti pokoje plavo feničansko zrno. Vuije ima kolekciju najčudnije izmešanih preistorijskih, feničanskih i crnačkih perla. On o svakome zrnu zna legende. Skupljanje je teško jer se crnkinje nerado odvajaju od nakita, kojim bi se odrekle i jednog dela svoje ličnosti.
Nove tri piroge četvrtastih jedara na nepomičnome indigo moru. Pristajemo. Pristanište, kao i sva svetska, sa bezbrojnim magazinima, vagonima, stovarištima, naslagama: vate, kafe, drva, vina i kože; dokovima; gvozdenim konstrukcijama za utovar i istovar; brodovima iz svih krajeva sveta i sa tmom crnaca odevenih najfantastičnije. Tu su Crni uvijeni u prostrane bubue, pošto je tu mnogo pomuslimanjenih plemena, koji onda svoje tradicije prkosno čuvaju. Smešno je da u Africi, između dva crnca koji se prihvate odevanja, mnogo je bliže primitivnosti i golotinji onaj koji nosi evropsku odeću, sastavljenu od najčudnijeg komađa, no onaj koji usvaja svoje tradicionalne plašteve, čuvane dotle samo za praznike.
„Dakar nije Afrika!“ ponavlja moj prijatelj, koji mi tako zabranjuje da se oduševljavam ovim urođenicima što su tu kao predstavnici skoro svih plemena ekvatorske i zapadne Afrike. Ima ih dugačkih i tankih, vitkih, kratkih, ugojenih, glavatih, sasvim sitnih glava na jakim vratovima, crnih kao abonos, crvenih, u svim tonovima skoro do ružičastog, plavičastih koža skoro do azurnog, tetoviranih dubokim zarezima, tetoviranih pravim crtežima. Na ponekome je, (doslovce) i po nekoliko kila gri-gria (talismana). Gri-gri protiv zmija, noža, kuršuma, zlog pogleda, zle misli, reči, za dobar put, dobar lov, udar i tako u beskraj. To su razni kamičci, kožice, prašine, koštice, drvca; ušivena u crvenu kožu, obešena o ogrlice, o mišice, o bose noge.
Tražim od Vuijea dozvolu da se oduševim jednom crnkinjom koja prolazi; u prostranim je širokim ogrtačima, indigo i plavičastim, pod prozirnim ogrtačem od onog brokatnog čipkanog tila od koga se kod nas prave zavese. Njene tanke crne ruke, obnažene do ramena, nakićene purpurnim i plavim kolajnama, drže na glavi sudove od džinovskih tikava, kalbasa, žutih kao sunce. Iznad kose, ogromne komplikovane frizure, crne, od sitnih vitica izmešanih perlama, marama od plave svile. Na prstima od nogu prstenje. Na njoj je sve novo i ona korača veselo, govoreći sama za sebe, kao da je u kakvome baletu. Vuije mi dopušta da se divim, pod uslovom da je indigo materiju žena sama tkala a ne kupila u evropskom dućanu. Na pristaništu škola crnih babica u belom, crnih bolničara u belom, devojke i mladići, čekaju direktora škole koji stiže našim brodom.
Iskrcavamo se. Žandari crni, vrlo elegantni, ponositi na svoje uniforme, blagi i uslužni. Varoš evropska, manje lepa od Kazablanke. Prašina. Hoteli ogromni, tamni, dugački, sa čardacima kao u Prištini. Pošta džinovska. Na post-restant samo jedan telegram. Stotine i stotine crnaca čekaju pred gišejima. Ko ih je naučio da se dopisuju? Smatraju za prirodno da belac čim stigne bude uslužen pre njih. Kazati crnac uvreda je, treba reći Crni; to manje pokazuje razliku u rasi. Na crnim tablicama ispisane vesti iz Evrope dobivene radiom. Štrezeman na Konferenciji udario pesnicom u sto. Uglavnom za Crne sve vesti iz tako konkretnih detalja.
Pijaca riba svih najnežnijih boja: onih koje gledamo da se prevrću po pučini, na radost beskrajne mlečne daljine mora i nebeskoga azura, u kome kao beli požar gori sunce, onih koje jatima izleću, sitne, i lete nad vodom, sve dok im se krila ne osuše, onih koje naše oči ne vide. Bregovi banana; gri-gri na sve strane. Park sa, stazama posutim školjkicama, sedefastim i rumenim. Pred glavnom kafanom jedan prijatelj sa broda obraća mi pažnju na crnca koji pokazuje ogromnog pitona. Što je zanimljivo, na ovoj džinovskoj zmiji, zbog anomalije ili slučajnog atavizma, vide se sa strane kao dva nokta ili kao ostaci nogu. Vrućina i pored belog odela i cipela platnenih. Glavobolja. Vraćam se na brod da se malo odmorim pa da ponovo iziđem.
Idem u crnačke ulice, čije su kuće kao u našoj Paliluli, jednospratne, okrečene i sa dubokim dvorištima po kojima gamiže svet crne dece i žena. Ne, Dakar nije još Afrika, nije sasvim, nije nikako za moga prijatelja, koji je poznaje divlju, kakvu mi je obećava, ali za mene ono je ipak ono što nisam nikada ranije video i što je blisko onome o čemu sam sanjao. Eno u dnu dvorišta žena gola, samo sa „panjom“ oko bedara da bi njim držala dete na plećima. Jednim drvenim maljem tuca proso u visokom drvenom avanu. Prva gola crnkinja. Kad vidi da ih gledam, ona zastaje, i naglo, mašući rasklimatano, udara ravnomerno rukom svoje dete po leđima, a onda bezbrižno nastavlja da radi. Treba dete sačuvati od pogleda koji mu može doneti zla.
Po ulici razgovaraju crne žene između sebe. Kako je Dakar vavilonska kula, to su, svaka drukčije očešljana i svaka drukčije odevena. Žene iz portugalskih kolonija, crnkinje zvane Portugalke; iz engleskih, crnkinje zvane Kreolke; iz Senegala, Volov i Cerere. Svima je zajedničko samo da svoje zube ne prestaju zašiljavati drvenim prutom. Njine komplikovane frizure čine ih grdno glavatim, ogrtači su im puni širokih nabora sa divnim osenčenjima, široke bluze završene čipkama, što sve pokazuje da otkako su se zaljubile u toalete žena prvih guvernera i komandanata, pa to izmešale sa svojim svečanim odećama, još nisu tu svoju ljubav napustile. Utoliko me više uzbuđuje susret sa ovim ženama ovnujskih očiju i debelih usana, što one odgovaraju tačno gravurama koje sam nalazio kao dečak u starim putopisima ili romanima u kojima se govori kako je crnkinja postala dadilja kod guvernera, kako je u kući svi zavoleli, pa kad je došao Božić, ovako je obukli. Inače, sve su ove žene strahovito brbljive, uočljive, goropadne. Moj prijatelj govori sa njima bambara, što je jezik sudanski, ali koji, kao Evropljani francuski, govore ovi trezveniji crnci u zapadnoj Africi. Vraćamo se na brod da večeramo i da nastavimo put na jug.
Sav ugalj nije još ni posle večere ukrcan. Nalazimo se i dalje blizu pristaništa, nepomični na pučini. Osvetljeni velikim lampama Crni ukrcavaju tamno kamenje iz šlepova. Dakar blista. Lađe se kreću po pristaništu, kao ogromne, mračne planine, osvetljene samo po vrhovima zaklanjajući pri prolazu svojim tamnim masama ozvezdani grad. Pokatkad je to kao crno anđeosko krilo koje pređe ispred obala. Jedan brod nas skoro dodiruje. Ime mu je Arhanđel. Momci nas sa broda oslovljavaju italijanski. Razgovaramo sa njima. Dolaze iz Liverpula i idu za Buenos Ajres. Slučajno pitam jednoga iz koga je kraja. „Iz Spalata!“ odgovara on na italijanskom. – Jesi li Hrvat? – pitam ga našim jezikom. – A šta bih bio? – odgovara on, uzbuđen, i ide, pošto se Arhanđel udaljuje, ivicom broda da bi mi bio što bliže.
Posle ručka akvarel. Na sredini lađe pod nebom imamo od Dakara nekoliko senegalskih porodica iz plemena Volov. Ljudi sa masom golišave dece, sa ženama koje celo vreme leže na asurama, dojeći četvoronožnu decu, kao zverčiće, ćutljive, sa divnim kosim mekim ovnujskim očima. Mladi Marabuti, Tenerilom i Ibraim, i trgovci, čitaju povazdan, pevajući svoje korane. Uveče uvijaju se goli, vitki i dugonogi u parče marame, pa onda tesno u bele ogrtače, čvrsto kao mumije, i spavaju pravo kao posečena stabla jedan kraj drugog. Sa njima su žene na asurama, likova okrenutih uvis i stegnutih pesnica. Reklo bi se: kakav egipatski crtež. Jedino deca, golišave mališe, sjajno-crne atlete, mazna i nasmejana, puze između njih, i zaspe često sa jednom nožicom zaboravljenom na licu jednog sveštenika i šačicom na ustima i nosu svoje matere: Kardiate, žene Volov.
Ceo dan horizont je pokriven teškom mlečnom zaparom kroz koju se sunce sliva kao rastopljeno olovo. More, koje je inače toliko precizno po svojim ivicama, meko je i gusto kao krem. Oko nas narodi i narodi delfina, koji se izbacuju iz vode, kratki, skoro beli. Gde god padne pogled, vidi se po dvadeset, po trideset njih u isti mah, a naslućuju se hiljade. Jata ptica, što lete precizno, pravo, kao strele iznad njih. S vremena na vreme ajkula seče ravnu pučinu svojim oštrim leđima.
Razgledamo brodski dnevnik. Evo kako u njemu izgleda naše plovljenje dr danas:
9 „
10 „ 11 „ 12 „ 13 „ 14 „ 15 „ 16 „ 17 „ |
41,10 S širine,
37,24 N „ 36,08 S „ Kazablanka. 32,10 S širine, 28,06 S „ 23,52 S „ 19,00 S „ Dakar. |
2,47 I dužine, 171 milja, oblačno, bura vetar SI
0,52 Z dužine, 293 milja. oblačno, bura vetar SZ 5,18 Z dužine, 236 milja, oblačno, bura, vetar Z
9,58 Z dužine, 160 milja, oblaci, veliki talasi, vetar JZ 13,19 Z dužine, 310 milja, oblaci, talasi, vetar SI 26,28 Z dužine, 311 milja, oblaci, mirno, vetarISI 17,51 Z dužine, 308 milja. vedro, talasi u noći, more mirno. |
Jedno veče puno uzbuđenja. Pred njim dan vreo koji upija svu plavu boju neba i mora. Sve je u belim isparenjima. Jasno se vide tela riba, koje lete ispred broda. Njina vrlo široka peraja, koja im u vazduhu služe kao duga krila, boje su zarđalo crvene dok je telo sivozeleno i skoro providno. Let im je najmanje od po sto metara. S vremena na vreme proplovi između njih pokoji snežno beli list. Jedan mornar mi kaže da je to od cveća koje cveta na obalama, četrdeset do pedeset kilometara odavde. Galebi sve tamnije boje.
Čitam istoriju Afrike, u toku svih doba. Kad čovek misli na urođeničke zemlje, zamišlja ih da su one upravljane samo geološkom i biološkom istorijom; ko bi sumnjao da su i ovi najdivljiji krajevi deljeni između raznih severnih faraona, sultana, krstaša i urođeničkih dinastija. Svaki komadić i tek otkrivene zemlje, one gde ljudi nisu našli ništa što pretstavlja civilizaciju, ima svoju herojsku prošlost, svoje pobede i poraze, svoje bitke i svoje junake. Svako pleme ima svoju epopeju od po deset i više hiljada stihova, što prelazi sa oca na sina, i koje svi ratnici znaju napamet.
Što je najzanimljivije, crnac zna napamet često i epopeje susednih plemena, reč po reč, bez pogreške, cele, iako nijednu njinu reč ne razume, utoliko pre što su te epopeje na arhaičnim jezicima. To pripoveda i Vuije, koji je zabeležio na licu mesta (pominjano svuda) najlepši crnački ep o borbi Sumangurija, Bambare, poglavice fetišista, sa Sundijatom, Melinkejom, poglavicom muslimana. Poznata je jedinstvena upečatljivost crnačkog mozga, koji inače nije sposoban ni za kakav analitički ili deduktivni napor. Stihove koje mi citira Vuije, i koji pretstavljaju šum vetra u zoru, uoči bitke, imaju neverovatnu igru aliteracije.
Gledajući akvarele na kojima sam zabeležio čudni indigo bubua ovih crnaca što su na brodu i druge boje njinog tela i odeće, pita me Vuije: „Šta čini da vi vidite ovako svetle boje dok bi romantičarski slikari ovde našli jednu mnogo tamniju gamu?“
Mi smo taman bili usred razgovora o slikarstvu, o Montičeliju i Sezanu, kad se arhipelag Los pojavi na horizontu u predvečerje, prevučen golubijim plavim velom, i približi nam se naglo kao iz sna. To behu duga niska ostrva u produženju jedno iza drugog. Ćutljiva voda bila je između njih kao zaspale reke. Bregovi ostrva, ogledajući se u vodi još obasjanoj suncem, koje samo što nije potpuno zašlo, behu obrasli travom i visokim žbunjem, ne sasvim čestim palmama u podnožju i češćim na vrhovima. Svi su se oni stapali sve više u opšte biserno i ugušeno plavilo ovdašnjih ptica, neba i dalje pučine. Čitava gama sve treperijeg, sve golubijeg plavila, sve bleđeg, nizala se na ovom arhipelagu, čija su se ostrva pružala jedno za drugim.
Ne mogu evocirati svečanu, skoro patetičnu, tišinu tropskoga mora uveče. To bi dalo svu veličanstvenost viziji arhipelaga na njemu. Sve bi bilo skoro irealno, i tako bi ostalo i u uspomeni, da jedno jedino ostrvo, najmanje, nije se odjednom sasvim približilo brodu, još zeleno, još konkretno u ovoj večeri, iako potpuno u skladu sa svojim pratiocima unazad. I ono beše spremno da i samo začas pređe u opšti san. Njegova zemlja, kao i zemlja ostalih, mora da je bila takođe purpurna. Ono beše tu kao jedini dokaz da taj arhipelag, tako blizak a zbog sutona tako daleko, divan je baš zato što je stvaran. Kao nekad u Napulju, na Kapriu, kad sam ručao u Kafe Panjoti, iznad pučine koju je plavilo uzdizalo do neba, ja sam i sad sebi govorio: „Gledaj, gledaj pažljivo ovo, jer ćeš, ne zna se zašto, docnije u životu govoriti: To je nešto zbog čega je vredelo živeti!“
Ostavili smo arhipelag Los, produžili kroz veče. I bila je već sasvim noć kad se približismo Konakriju, glavnom mestu francuske Gvineje. U noći brod se nije smeo približiti obali, i zaustavio se na dva-tri kilometra od nje. Velika gužva zbog crnaca koji se iskrcavaju u čađave petrolne šalupe, osvetljene samo lampama protiv vetra. Ne zna se koliko će trebati brodu da iskrca i ukrca robu. Gužva. Čim nam kažu da će brod ostati do ponoći, ja i još dva mlada poznanika sa broda silazimo u već prepunu šalupu koja polazi obali. Šalupa nije uopšte osvetljena, baca na nas oblake otrovnih gasova, i ide izgleda čitavu večnost kroz potpun mrak. Čak i u noći se oseća čađ pod rukom, gde god se ova spusti. Prilazimo nekoj vrsti ogromnog mola podignutog na koljima, osvetljenoga samo lampama što klate oni koji nam pomažu da se ispnemo. Preko keja se vidi drugo široko platno vode sabijano jedva mladim mesecom. Velike priče oko pitanja kad će se šalupa vraćati. Gazda šalupe, crnac, džandrlja dok odgovara da ne zna i, pošto žuri, svršava nuždu tu, sasvim međ nama. Ogroman smeh.
Kejovi nepopločani, neograđeni, zemlja zasađena drvima, svakako beskrajno blatnjava u vreme kiše. Kuće iza keja su drveni bengali: na dva sprata, sa čardacima, sa širokim prozorima i rešetkama, sa svetlošću koja probija iz njih na sve strane kroz tanke zidove. Gomila crnaca koja vuče pus-pus, opkoljava nas i nameće svoje usluge. Pus-pus su kolica na dva točka koja vuče po jedan urođenik. Sve ovo daje ovako u noći apsolutno utisak pola naših makedonskih varoši na jezerima, a pola kineskih varoši na filmovima. Prva velika zgrada u blizini, dalje od mora, je „Grand Hotel“, za čijim su stolovima iskupljeni svi belci Konakrija. Ima ih deset-petnaest za dvadeset do trideset stolova.
Lutamo širokim avenijama, zasađenim velikim gvinejskim drvetom, „fromažeom“, što uveče liči na naše lipe. Topli, prijatni miris crvenih cvetova pokriva ovaj zaspali grad širokih ulica, crvene utabane zemlje i drvenih krovinjara. Bengali kao igračke, čas su majušni a čas ogromni, kada su u njima sedišta banki ili preduzeća. I pored tropskoga u izgledu ovih zgrada, kroz čije se prozirne zidove jasno vidi sve što se u njima događa, Konakri je provinciski grad, pun granja, zasada i šorova. Uzvici noćnih ptica i majmuna imaju čar našeg laveža pasa.
Mladić-crnac koji nas vodi, boj, nudi, nam svoju gospodaricu koja je „skoro belica, grudi uzdignutih, kratke kose i nimalo stara: svega petnaest godina“. Ona je ljubav glavnog kuvara Madone a po krvi je iz plemena Pel, pastirka. Sam za sebe kaže da je „briljantan“ jer ume da „kozira“, što drugi, kaže, Crni, ne umeju. Hrišćanin je.
Uzimamo pus-pus, nas trojica tri pus-pusa, i polazimo u tražnju najlepše crne konakrajke. Poznato je koliko je jedrom crncu, kod koga ljubomora uopšte ne postoji u obliku u kome kod nas, čast da mu belac počasti ženu ili kćer svojom pažnjom. Stari trgovci slonovačom nisu mogli uspeti u pregovorima sa crnačkim kraljevima, sve dok se ne bi pokazali galantni prema njinim kćerima. Trgovci su često i samo forme radi uzimali kraljevsku kćer k sebi za sve vreme svoga bavljenja u plemenu. Razumljivo je dakle zašto, kad najpre uđe jedan od njinih crnih trkača da prvo izbaci muškarce iz poluzaspalih kuća, pa da onda nas uvede, to niko ne shvata čudnim ni neumesnim. Crni ljudi uvijaju se u plašteve, mašu nam rukama, smejući se odlaze u noć. Lepe uspavane devojačke oči gledaju nas predusretljivo. Najzad izabrasmo jednu kuću gde je devojka jedinstveno lepih obnaženih grudi, sanjalačkog, skoro nežnoga lika i dugih divnih ruku. Šaljemo još po dve-tri devojke iz kuća kroz koje smo prošli, i evo je puna mala prostorija, njih i dečaka kojih se u početku niko ne stidi. Devojke donose vino i kad mi odbijemo da ga pijemo, piju same, brbljajući između sebe, iz crnačke učtivosti, praveći se kao da nas više ne primećuju. Treba pokazati strancu da je on kao u svojoj kući i da nikome ne smeta. Ne žele da skinu svoje marame oko bedara dokle god ima više od jednog muškarca u sobi. Veliki pregovori, diskusije. Izbacujemo dečake napolje. Pažljive su, nasmešene, ali ravnodušne i uporne. Izlaze, ulaze, uistinu zaboravljaju da smo tu.
Onoj najlepšoj najzad vrućina i, kad smo već umorni od nagovaranja, bez ikakvih uvoda odbacuje svoj „panj“, i ostaje mirna i bestidna kao deran. Sva je jedan jedini muskul prevučen tamnom blistavom kožom: nigde opšte duge savršene linije ne prekida ni ugojenost ni jači mišić. Ona je izlivena u jednom jedinom mahu i uglačana čvrstim vazduhom i horizontima. To je živa bronza koja raste kao biljka i kao zver već četrnaest godina. Odlazi da spava; da bi nam pokazala da je bogata i da joj daju poklone, pokriva se kratkom žutom atlasnom maramom. Gledam taj skromni raskoš o kome je sanjao Bodler ili De la Kroa.
Ne čude se da ih nećemo. Znaju da mirišu „na voće“ i zato se parfimišu ambrom. Šminkaju se najdivnije, najneprimetnije i najnežnije što se da zamisliti. Šminka je kod crnaca isto tako opšta kao i čistoća. Mati ujutru šminka decu koja još puze; mladić budeći se za lov šminka svog druga ili brata. Lakim plavilom okružuju i produžuju oči, ljubičastim tonovima senče okruglinu obraza tako prozirno da se više primećuje kad nje nema, jer je lik bez voćnoga sjaja, no kad je tu. Ne govorim o šminci koju usvajaju od belaca. Crnkinja koja blizu obale stavlja beli puder udaje se za crnca koji nosi okovratnik od celulojda, i njihov porok sa zapada ostaje u porodici.
Ostavljamo devojkama pet franaka, na čemu su nam beskrajno zahvalne; polazeći upadamo pogrešno u jednu odaju gde nailazimo na nežnu scenu između jednoga mladoga bračnoga para, brata i snahe malopređašnje lepotice. Mladi čovek skače sa postelje i ljubazno nam pokazuje put. Mi mislimo još uvek da je to jedan od naših trkača pus-pusa, i hoćemo da ga silom upregnemo, da ne bi zadocnili. Međutim, pokazuje se da pravi trkači dremaju u senci. Vraćamo se na pristanište.
Šalupa je tek stigla, crnci klate lampama i istovaruju kamambere velike kao točkove. Gade se na miris: sve će to belac pojesti. Imamo pola sata do polaska broda. Na pola puta crni gazda šalupe naplaćuje karte u mraku. Polovina saputnika ima karte kupljene za povratak još na nekoj drugoj šalupi, ali na kojoj im je rečeno da će važiti i za sve ostale šalupe pošto pripadaju istome belcu, te odbijaju da plate nove. Crnac bez ikakvih uvoda pada u histeričan bes, muca, busa se u grudi, i viče kondukteru: „Vraćaj, vraćaj!“ Šalupa se okreće u suprotnom pravcu: zemlji.
Toliko je lud da neće uopšte da čuje za objašnjenje. Nešto ga je uvredilo, i on ispljuvava nerazumljiva mucanja, pola francuska, a pola bambara. Zabadava mu se nudi da mu plate i ostali, zabadava mu se objašnjava da mi koji smo platili imamo prava da idemo na svoj brod. „Vi pravo, vi pravo, ali sad ne može, sutra!“ I šalupa se sve više udaljuje od broda. Ostaje još deset minuta do polaska broda. Potpun mrak. Tu je i momak koji sprema moju kabinu. Moli me za dozvolu da baci crnca u vodu. Umirujem ga, jer u ovome slučaju to bi značilo baciti ga ajkulama. Crnac ipak srećom čuje našu prepirku. Sumnja da se tako što može i dogoditi, razmišlja jedan trenutak, i kao da produžava da preti, viče kondukteru: „Dobro, teraj na brod, teraj na brod!“
Na brodu nam kažu da ga je trebalo ošamariti; to je, vele, jedini način da se objasni nešto crncu koga je uzbuđenje zaslepilo. Nije se nikad dogodilo da crnac odgovori na šamar drukčije no poslušnošću. Trebalo ga je takođe baciti u vodu, pa bi on već našao način kako bi se izvukao. Govore nam sve to glasom koji znači: „Tako vam i treba kad ne umete da bacite ni čoveka u vodu, a hoćete u prašume!“ Ovaj je crnac, uostalom prvi koga sam video da je sasvim antipatičnog lika i bezobzirnog držanja.
Brod će poći, međutim, tek u četiri sata ujutru, jer se pre toga utovar neće završiti. Gledam mađisku igru nagih tela onih koji tovare ugalj; upadaju u snažno osvetljeni krug reflektorov, vrte se u njemu sa prepunim korpama i izleću kao u igri mušica oko svetiljki.
Pučina 6,00 nad Ekvatorom. Počinjem da volim ovaj brod, crvenih dimnjaka, koji tako uporno i bešumno plovi po nepomičnoj pučini. Teška vrela isparenja skoro sasvim brišu horizont. Boje bledog dragog kamenja koje je bez sjaja. Svet ćutljiv izležava se dugo na krovu u pižamama. Niko nema hrabrosti da siđe u kabinu radi oblačenja. Od Dakara sam sasvim sam u kabini, prostranoj, punoj ventilatora, Imam tuš morske vode preko puta i da nije pokreta koji ostaje slobodan i lak, dan bi prolazio kao u parnom kupatilu.
Vuije mi se smeje. Onaj cvet koji donose talasi sa ostrva ustvari je neka vrsta čvrstog sunđera. Gospođa J. kaže da nikad jednog crnca, ma koliko on bio kulturan, ne bi primila za svoj sto, i da ona nikad ne propusti priliku a da takvome crncu ne stavi do znanja da je od jedne niže rase no što je ona. Ona je inače vrlo obrazovana, tiha fina dama, doktor je medicine i njen je muž mnoge svoje godine posvetio Crnima. Svi koji se umešaju u naš razgovor smatraju da bi uistinu bilo ispod svake mogućnosti jesti za istim stolom sa Crnima. To smatraju otkako su svakodnevno sa njima, ali ne umeju da daju nijedan ubedljivi razlog za to. Priznaju da obrazovan crnac može biti finiji od belca a da i inače može imati sve dobre osobine. Vuije kaže da je to osnovna antipatija rasa koje se brane – indoevropejci, semiti. A možda je to i zbog one osnovne upornosti čoveka da ne učini, nikad nikome baš ono za čim taj najviše žudi (Prust). U svakom slučaju koliko je smešan onda napor belih da uvedu u hrišćanski duh Crne!
Ja po ceo dan gledam od gore ova dva mala crnčeta, golišava, toliko lepa, umilna i vesela. Ne viču, ne plaču nikad, ne diraju ništa, Kao mladi psi oni se samo prevrću, sami sa sobom neprestano, i smeju se i raduju svojim pokretima od jutra do večeri. Igraju svojim telima kao najlepšom igračkom. Besprimerno svesniji od naše dece, oni nemaju onaj način pućenja i stidljivosti, nemaju brigu ispisanu na licu i bolešljivost na obrazima. Tela su im tako harmonična i muskulozna da ih čovek gleda kao umetničke tvorevine. Ovi dečaci su još iz plemena Volov, koje ne spada u najlepša. Kod velikih takođe, ono što čini Crnog tako dragog onima koji ga prvi put sretnu u njegovoj zemlji, a kad ne glumi Evropejca, to je ta jasnost i jednostavnost njegovoga lika, osvetljenog očima, koje daju telu mogućnosti da vidi, i zubima, koja omogućuju telu da se obnavlja. Od rane mladosti evropsko lice je izmučeno i napaćeno neprestanim, često bolesnim, radom misli. Kao posle kakve bure, beli lik je razoren čežnjama, brigama, apstrakcijama. Ne kažem da je zato belac gori od crnca, naprotiv. Ali je jasno koliko svoju superiornost belac plaća svojom lepotom.
Planine koje se pojavljuju na horizontu i kojima se približujemo, obale su engleske kolonije Sjera Leone, Lavlje Planine, i ostrva ispred nje. Izdaleka ovi kupasti vrhovi uvijeni u meka isparenja, kao u oblake, izgledaju kao vulkani. Oko deset časova počinjemo ploviti sasvim blizu dugih blagih ostrva, odvojenih valjda samo trakama vode od glavnog kopna. Zemlja crveno zarđala, ona što boji prste kao šafran, crvena kao zemlja arhipelaga Los, ili Konakrija, pokrivena je gustim zelenilom. Palmama svih vrsta, gumama, fromažeima, hlebnim drvetom kakotijeom, tako da samo pogdegde ostaje široko crvena, sita i krvava. Mali plavi proplanci su do same vode, gusto zeleni žbunovi, i u zatišju uske kratke plaže, mnogo žuće i mnogo blistavije od zlata (kad stavljam reč: zlato, to je jedino da dam tačnu sliku boje i sjaja).
Ni jednog staništa, ni staze, a čežnja je da se ostane tu duže, da se provede više dana u izležavanju pod džinovski širokim fromažeima. I to je prva čežnja pred ovim obalama. Što više plovimo kraj njih, sklop rasporeda ovog ostrvlja sve je čarobniji. Sada je To jedna beskrajna rivijera, čiji najbliži deo ima, usred ovog zelenila, čas žuto zlatnog, čas dubokog do plavila, veliki kompleks providno ljubičast, zarđalo crven i sepija, dok su daleke obale sve plavlje i bleđe, golubije, utapajući se u isparenja horizonta.
Pojavljuje se varoš Fritun, zidana u uvalama i zalivima ispod šumovitih planina, iz one iste crvene zemlje, mestimično krvave, mestimično tamne i zarđale, od koje su i njene široke zasađene ulice, i sve ovdašnje tlo Afrike. Varoš je jedna od najstarijih afrikansko-evropskih varoši; njene su kuće još iz 18 veka. Prostrane, na više spratova, patinirane kao holandske slike, one se penju zelenim brežuljcima, i pojavljuju katkad, samo svojim crvenim krovovima iz gustih vrhova. Viđena gde bilo, ovako osenčena zelenilom, ovako skrivena po padinama, obojena zemljom iz koje je izašla, i vremenom, ovo bi bila jedna od najlepših primorskih varoši.
Već odavna prolazimo po vodi kraj sasvim majušnih crnih derana u malim vretenastim pirogama, istesanim iz stabla, kojima oni upravljaju veslajući bilo rukama, bilo širokim pljosnatim lopaticama. Oni ne dolaze da vide brod, no se zabavljaju po pučini kružeći jedan kraj drugog, kao ove ptice nad nama. Dogledima vidimo da su široke drvene stepenice, kojima se silazi do kratkih molova podignutih na koljima, prekriljene šarenim gomilama crnaca, isto kao i crvene ulice što strmo silaze između šumovitih bregova. Pristupa nam čamac sa pretstavnicima engleske vlasti, upravljan od izvrsno uniformisanih crnih mornara. Drugi čamac dovodi crne policajce u kratkim čakširama, tesnim engleskim bluzama.
S druge strane broda skupljaju se piroge oštrih vrhova visoko iznad vode, upravljane od atletskih mladića, potpuno nagih, koji skaču u vodu za novcem bačenim sa broda. Derani su mišićni, dugih leđa, uskih bedara, pravih i jakih nogu. Vrlo lepih likova. Ne skaču kao mi pravo u vodu, no, izvivši se nekako dok su u vazduhu, u stranu, kao riba koja bi se izbacila iz čamca. Divno je kako uspeju da se ponova ubace u pirogu koja nestabilno i samo svojom sredinom stoji na vodi. U svakoj pirozi je samo po jedan mladić opruženih nogu po njenom dnu, a samo jedan od njih, na sasvim nagom telu, ima oko vrata kragnu od kaučuka i kravatu od karirane svile, koju ne želi da ukvasi skačući u more.
Čudo je nastalo kad nam je doplovilo čitavo jato malih piroga sa deranima od četrnaest do šesnaest godina, apolonski građenim, lepih, široko otvorenih očiju. Počeše pevati neku englesku pesmu, bilo kakvu, sasvim glupu, ali od njih samih savršeno ritmično razrađenu; sa bezbroj upadanja, sinkopa, dopevanja, ponavljanja, u masu raznih glasova. U svoja kratka, široka vesla udarahu kao u gitare. To beše pravi koncerat, najlepše mladeži u najlepšem pejzažu. Kad su završili, piroge ostaše prazne. Pevači su bili u vodi, roneći za novcem kojim smo ih nagradili. Više od sata slušali smo ih kako pevaju, veseli, radosni, složni i muzikalni do nesvesnosti. Bacali smo im cigare, koje će posle isušivati, pisaljke, žižice, sve što bi našli u džepu, a što bi oni posle ređali po svojim pirogama, odakle bi, i pre no što bi se sva voda slila sa njih, počinjali novu pesmu u horu. Pesme crkvene, katoličke sa latinskim rečima, engleske ratne i crnačke, sve su bile podjednako čarobne i uzbudljive iz njihovih usta. Vuije je bio primoran da prizna da je to divno, i da je to Afrika.
Sedamo u čamac i prelazimo u grad. Velika razlika između francuske i engleske kolonije već na prvom koraku. Mesto demokratskog francuskog, ima nečeg feudalnog i viteškog u kolonijalnom Englezu. On ni crncu ne dopušta da na slučaj glumi evropejstvo, već ga uniformiše elegantnim odećama koje izazivaju poštovanje svojim savršenim krojem. Uniformisani bolničari, baštovani, policajci, poštari itd. Ostali se zadovoljavaju da obaviju bedra maramom, i da oko grla stave evropsku kragnu koja ima taj šik što je ležerna, nezakopčana, u slobodnom okretanju oko šije.
Svuda plakate pozivaju na konferencije za borbu protiv žute groznice, malarije, tuberkuloze, alkohola, nemorala itd. Kafane sa širokim barovima, ledenim pićima a kraj njih sirijski i indijski dućani. Park, ogroman vodoskok, čitav bazen. Pokazuju mi u urođeničkom kraju jednu drvenu kućicu, oko koje raste pet stabala: čokolada, banana, hlebno drvo, kokos i jedno koje nosi divne crvene cvetove. Između stabala je šećerna trska. „I vi se čudite, kažu mi, da su crnci tako veseli. Evo da ne morajući ni prstom mrdnuti da bi pomogli da ove rađaju, grane im daju hleb, čokoladu, šećer, mleko, voće, i cveće koje je hrana za oči!“
U rečici koja protiče kroz samu varoš, ispod mostića, žena uzima jedno žurno kupatilo, ostavljajući začas nastranu pranje rublja. Njeni pokreti su pokreti zastiđene crne Venere. Nasred trga vrlo mlada devojka prska svoje gole grudi, gole i čvrste, pre no što će dići sud sa vodom. Na pokrivenoj pijaci lečnik prodaje gomile korenja, bregove đinđuva, afričke šafranske i indigo boje. Najfantastičnije voće. Kupujem jedan divan kalbas (činiju) od mekog drveta, na kome su pirografisane ptice u opletu raznih šara. Hteo bih da se kupam, ali mi ne daju. Kažu mi da je pristanište kao i celo afričko more puno ajkula, o čemu crnci ni ne vode računa.
Uveče sumrak lagano i čarobno pada na obale Sijera Leone dok ih brod napušta. Silazeći u kabinu oko ponoći sretam Roberta, mornara Bretonca, koji mi pokazuje knjigu što je tek uzeo od gospođice N. Sad bar znam radi koga dolazi ona da sluša kada se uveče vodi razgovor sa Robertom. Uostalom, ružna je.
Žurio sam se da završim jednu glavu iz knjige, kad mi Vuije dođe sinoć u posetu. Iziđosmo na krov: limunade i led. Dok smo razgovarali, nebo se stade oblačiti i nekoliko dalekih munja objaviše oluju. Prvi pucanj groma bio je tako iznenadan, suv i akustičan, da nas je uistinu trgao. Veličanstveni pljusak, kakav skoro stalno nailazi na brod kad se ovaj približi Ekvatoru. Munje su osvetljavale, ljubičasto i električno plavo, savršeno mirnu pučinu šibanu strašnom kišom. Bilo je zanimljivo gledati jednu tako bučnu oluju nad nepomičnim morem. Oko jedan po ponoći pojaviše se opet zvezde.
Vuije je pričao da je prvih godina života u Savani, u isključivom opštenju sa crnima, kad je morao, kao i oni, sebi loviti „meso“ kojim će se hraniti, vrlo često i nesvesno zaboravljao da nije jedan od njihovih. „Ja nisam pretstavljao sebi da sam crnac, ali sam se tako osećao, i ništa mi nije smetalo da vidim svoju ruku belu, danima, sve dok mi iznenada ne bi palo na pamet: „Gle, moja je ruka bela!“ Kad sam se posle četrnaest godina takvog života oženio iznenada iz ljubavi, ja sam sa svojom ženom po evropskim pojmovima vrlo rđavo postupao, samo zato što sam u svoj „beli“ brak unosio potpuno mentalitet crnačkog braka. Divim se svojoj ženi kako je ona to odmah razumela i nijedan moj postupak nije rđavo tumačila“.
„Tek posle dvadeset godina života sa Crnima, ja sam se, ne odvajajući se od njih, počeo nesvesno vraćati evropskoj civilizaciji. Danas sam ja u odnosu sa Crnima skoro isto toliko druga rasa, koliko i vi. Uzmite da nikakvog stvarnog razloga za to vraćanje evropejstvu nije bilo. Svoju ženu i svoju decu ja nisam posmatrao kao suprotnost Crnima; razlika u boji može vam izgledati tako obična da je više i ne primećujete. Naš način života, silom okolnosti, nije se niti razlikovao od načina crnačkog života. Kad kažem „bio sam crnac“, hoću da kažem da nisam osećao nikakvu razliku između sebe i urođenika. A zatim sam je odjednom počeo više osećati. Da li je to umor, starenje, koje je izbrisalo sve ono novo na šta se formirao moj duh, ili je to naprotiv atavističko buđenje novih elementarnih sila rase, dodavanje novih sila koje nište sve što je bilo možda samo mimetističko u meni!?“
Povodom mimetizma Vuije je i ovo ispričao. On je otkrio jedan nov insekat koji mimetira cvet jednog drveta na čijim granama živi. Kako insekat nije uspeo da savršeno mimetira cvet, cvet je od svoje strane počeo mimetirati insekat, dobio neku vrstu nožica, i tako odbijao od sebe leptire koji su ga uništavali. To uzajamno mimetiranje dovelo je do apsolutne spoljne identičnosti. Dogodilo se da mu je jedan crnac, koji je znao da se Vuije zanima za taj insekat (đutelija Vuijetu), doneo na mesto insekta cvet. Treba znati kako je savršena moć opažanja kod crnca, pa razumeti šta znači kad se i on mogao prevariti. Druge priče o zmijama u Savani, koje gamižu po celoj kući. Vuije mi kaže: „Moja je žena ciknula; i kad sam utrčao, video sam kako se zmija odvija od noge naše devojčice. Uzeo sam štap i ubio je. Posle mi je bilo žao što sam to učinio, jer nije ujela devojčicu! Nije li ovaj način razmišljanja potpuno crnački“? Vuije kaže: „Ono što je mlado u meni to je Sudanac, ono što je staro, to je Parižanin.“
Jutro potom svanula je pučina beskrajna, skoro bezbojna pod bezbojnim nebom. Reklo bi se da vodi u neki drugi svet, da „po njoj plove duhovi“. Vrućina nije bila prekomerna. Balet Marsoena, na stotine, u neprestanom prevrtanju po pučini i kroz vazduh. Zamoreni ostaju za nama. Samo jedan par, pod prvim ogledalom vode, uporno, čini se „zadihano“, prati nas. Čas zaostaje, malaksao, da se opet upregne, i bude u jednoj liniji sa nama. Divno precizno prosecanje vode, kao da su torpedi a ne ribe. Posle pola sata, odjednom skreću u stranu i nestaju na širini. Nijedne ptice više nad nama. Pred podne počinju oni meki, uglačani, zavijeni talasi koji se uvijaju sami u sebe i koji, kad postanu veći stvaraju takozvani „bar“. Nigde pene, ni nabora; reklo bi se da je površina vode, pokrivena nepreglednim atlasom.
Obale i plaže Tabua pojaviše se žute kao zlato između zelenila rastinja i blede sinjosti mora. Najpre najnežnije boje, zarđalo crvene, ljubičaste, sepija, i svi tonovi zelenog, stapale su se iza nekoliko nevidljivih vazdušnih velova plavila. Time počinju Obale Slonovače. Ali što im se brod više približavao, boje se sve više rastresahu beskrajna niska žuta plaža, odmah pod gustom šumom kokosovih, zejtinavih palmi, drva žutih i crvenih kruna u cvetu. Jasno zeleni, sveži proplanci, niski zagubljeni domovi, duboko crvenih krovova. U jednom udubljenju između šume i iznenadne crne stene u vodi, urođeničko selo dugih tamnih slemena od stabala sasvim niskih nad zemljom. Zbijeno i izdubljeno ovo selo izgleda kao kakav zaspali krokodil koji bi glavom bio nad talasima i telom iza stene.
Iz šume nad selom, gde se ne vidi više ništa do gusto zelenilo, iz tesnih kruna palmi diže se uzbudljiva perjanica dima, i treperavo razilazi u vazduhu. Naslućuje se da je to osamljena koliba, da se taj dim diže sa ognjišta oko koga je život. Po plaži trče žene i ljudi u poslu. Niko se ne kupa. Zatim se mnogo čamaca punih nagih mladića uputi brodu. Tabu je čuveno sa svojih atletskih seljana, koji su možda poslednji ljudožderi na samoj obali Okeana; brodovi koji nastavljaju na jug zastaju pred Tabuom da uzmu nekoliko desetina njih za red na utovar i istovar docnije robe, vraćajući ih pri ponovnom prolasku kraj sela. Crni došljaci ispeše se uz konopac u lađu. Dugi, blještavi, njina odeća sastoji se samo iz jedne obojene maramice. Čim se dohvatiše broda rastrčaše se na posao, ne pitajući gde će koji, nalazeći svoja mesta već tradicijom utvrđena. Žene, koje se ukrcavaju za put, dizalica broda peca kotaricom iz čamca; crne, uplašene, one preletajući kroz vazduh pružaju ruke naglo kao da bi da se ponova vrate pučini. Čarobni marsoeni sa licima meduza. Tako ću se sutra iskrcati istom kotaricom u Basam, prešavši preko čuvenog basamskog „bara“.
Talasi se na ovoj obali, kao što je spomenuto, uvijaju u sebe, i tako postupno iskopaju ogroman okrugao oluk pod sobom, koji je zatim prava mlevaonica čak i kada je more mirno. Jedino je urođenik u stanju da svojim čamcem pogodi trenutak kad jednim prostim pokretom može sa leđa talasa, umesto da siđe s njim u dubinu, skliznuti na i dalje mirnu vodu. Ali se događa i njemu da promaši, a tada ne vredi više nikakvo znanje plivanja, pod snagom talasa, koja i gvozdene šipke uvija kao hartije. Na nekoliko stotina metara dalje „bar“ izgleda kao igračka; junaštvo crnih seljana kao obična rutina. Nekoliko belaca koji žive u Tabuu retko se poveravaju veštini urođenika. Ima samo deset godina da se cela bela vlast Tabua utopila na očigled sve publike jednog broda kome je došla na aperitiv.
Malo dalje od nas na pučini mirno dimi brod Otar, koji je doplovio iz Dahomea, i koji je sad u karantinu zbog slučajeva žute groznice koja se tamo pojavila. On prima putnike ali ih više ne iskrcava sve do kraja karantina.
Petnaestog večera od onog kada sam se ukrcao u Marselju posetio me je Vuije, da mi kaže da je grom koji je udario pre neku noć pogodio u prednji most lađe ostavivši jasan trag, da je dan ranije brod zato svirao tri puta sirenom, prolazeći pored jednoga crnačkog sela, što su crnci iz okoline Tabua pristali da rade na brodu jedino ako njihovo selo bude tako pozdravljeno. Time su se oni oprostili od porodica. Razgovaramo do jedan po ponoći; toliko je prijatno na krovu, piti ledene limunade i osećati noćni povetarac.
Kad sam završio pakovanje i ispeo se na krov, ja sam se već našao pred Basamom. Obala duga, jednolika, ne odviše zelena. To su bregovi koji zaklanjaju stvarnu obalu, odvojenu lagunama. Iza njih odmah, od samih talasa diže se prašuma. U dva po podne dizalica sa broda iskrcala nas je korpom u čamac, a dizalica gvozdenog mola izvukla korpom iz čamca pa prenela na obalu. Pod nama se protezao „bar“, i stari iskidani gvozdeni molovi kao prepotopski kosturi. Masa sasvim nagih crnaca, svih plemena, nesrećnih, bednih, prašnjavih, radi, u pristaništu. Njina tela jako snažna, nisu namazana palmovim uljem, onim opojnim palmovim uljem na koje miriše sve što dolazi iz Afrike. Strašan smrad polutrulog semenja kakaoa koji mi jednim mahom, i za ceo život, ubija ljubav za čokoladom.
Glava druga
Prolazili smo kroz prašumu; pirogom se provlačili niz brzake; doticali se tamnih naroda, čija je lepota veličanstvena
Posle dugog osvežavanja polazim sa Vuijeom u polje. Samu varoš potpuno tropsku ostavljamo na ostrvu između dve duge lagune koje iviče obalu. Nad dužom lagunom, često razlivenom, drveni polukružni mostovi, što sve kao da liči, sa sveže zelenim poljima, urođeničkim krovinjarama, rasturenom vodom, više na pejzaže Tihoga no Atlantskoga Okeana. Putem neprestano dolaze urođenici, muškarci uvijeni u šarene indigo i ljubičaste toge, i jednim golim ramenom. Neobično lepi, neobično lepo izrasli. Žene oblih okruglih ramena. Mnogo prolaznika sasvim golih sa malenom maramicom između nogu. Dečaci i devojčice imaju jedino crveni đerdan po tamnoj koži oko bedara.
Lagano, u razgovoru, ulazimo u urođeničko selo. To je čudno selo podignuto na žutom pesku plaže. Sve rase, počevši od Apolonovaca, koji su ime dobili po lepoti svojih mladića, pa do Bambara, nastanjene su po fantastičnim belo okrečenim kućicama. Na jednoj je zapisano: „Tomas Kofi, Kralj Mosua, Car nad Carevima“, dva koraka dalje nalazi se njegov grob. Na jednoj drugoj kući čitam: „Svi vi pažnja. Kad naćiću jednog đaka pisao na ovaj zid, osetiće težinu mog štapa. To je ludak p… divljak Naprotiv to si ti to je onaj koji opisuje to je divljak, razbojnik, gadan, ratar (čovek zemlje). On je lud. Stari gaga. Nisi li lud? Dobro, ja sam lud. Životinja bez k … Naprotiv. Tamara Balin“. Ovo je pisani razgovor nekolicine stanovnika sela Mosua.
Neverovatna lepota golih tela, kakvu dalje na putu više nisam sretao. Ona koračaju gipko kao u igri. Grupa mladića sjajno drapiranih leži po jednim stepenicama. Oni su naslonjeni jedan na drugog, ćutljivi i mirni kao u pozadini kakvog herojskog i klasičnog dekora. Svaki njin pokret pretstavlja jednu harmoniju. Njine reči odleću u tiho nebo kao ptice. Sve su ulice pune crnih šetača, sanjalački nasmešenih. Grupe koje igraju tombole i grupe oko crnih frizerki koje nasred ulice, sedeći na asurama, čekaju mlade žene. Češljanje traje ceo dan a frizura će trajati i više meseci. Grupa oko berbera koji nasred ulice briju glave ljudima. Dva-tri sasvim bela crnca (albinosa), crveni, izborani, kao skuvani, jezivi, omrznuti od svojih sunarodnika. Zanimljivo bi bilo znati ukoliko su bili začuđeni urođenici koji su prvi videli belce, kad su već ranije znali za ovakvu svoju belu braću. Danas oni jasno razlikuju belca od albinosa, i dok jadnog smatraju za savršenstvo lepote, drugoga preziru zbog njegove abnormalnosti.
Ženske glave uistinu neopisano lepe, duge, fine, sanjalačke, devičanske. Reklo bi se da su ove mlade drugarice Apolonijevaca ustvari stanovnice Antila. Mnogo ljudi izležava se bez odela po urođeničkim dugim posteljama ispletenim od trske. Njine tamne oči pune su plavog neba koje se gasi. Sretaju se i mladići u belim evropskim čakširama i ružičastim košuljama; retki su oni koji nose frakove ili polucilindere. Takvi jure biciklima i liče na one šimpanze koje pokazuju po cirkusima. Odjednom pobeđen od ovolike lepote likova, boje i svetlosti, imam pune oči suza. Vraćanje kroz polja puna zrička kraj čopora majušne govedi. Aperitiv, led.
Na jutro Badnjeg večera čekam na pošti iza tri duga reda. Mladići s kojima smo govorili juče dovode mi jednoga svog druga koji, bi da stupi kao boj. Zove se Samba, sedamnaest mu je godina, rodom je iz Bamfore, tetoviran je po licu. Zna da sprema poljsku kujnu i pristaje da ide za mnom gde god budem pošao. Odmah kupujem pribor za kuvanje, koga još nemam, konzerve, brašno, zejtin itd. Samba me potseća šta sve još treba kupiti. Za „lampu-oluja“ kaže: „Pa bon, il i a pa bon isi, otr!“ Odmah po ručku žuto platneno odelo zamenjujem belim, radi posete koju ću sa Vuijeom učiniti guverneru.
Idemo autokarom u Benževilj, sedište guvernera. Automobil prolazi najpre kroz selo u kom smo bili veče ranije, zatim ga šalupom prevoze preko latuna obraslog gustim „poto-potoom“, neprohodnom močvarskom šumom punom krokodila. Najzad ulazi u prašumu kroz koju je prosečen drugi. Pričam Vuijeu priču o Sari Bernar, koja stigavši u Rio de Žaneiro, čim se umila u hotelu, sišla je, uzela kočije i naredila,: „Prašuma“. Mislila je da je prašuma odmah iza varoši, dok je ona bila daleko železnicom. Ovde prašuma počinje već od obale. Mestimično je kraj drumova raskrčena za plantaže a za sto godina je, kažu, neće uopšte biti.
Palme svih vrsti, fromažei, akažu, lijane, paprati. Kao požar one osvajaju svaki prostor čim ga ko napusti. Iz sredine one seoske kuće nikla je palma i odnela celu kuću uvis. Od tla zemlje do najviših grana postoji takav gusto zeleni splet lišća, loza, paprati, šiblja, lijana, da je nemoguće i zamisliti da čovek načini korak napred. Šuma je ovde jedna kompaktna masa koja se brani od svakoga pristupa, kao grudima. Stazice, kao tamni hodnici, odvode kroz to zelenilo u kakvu malenu urođeničku plantažu. Džinovska drva sklapaju svoje grane nad, drumom, ptice lete po tim živim svodovima kao napuštenim tvrđavama. Neke dodiruju krilima automobil koji čudno šišti u ovoj tišini.
Benževilj se nalazi na tridesetak kilometara u jednom raskrčenom terenu, na brežuljku koji ga štiti od močvari. To je sasvim osobita vrsta naselja. Kuće se uopšte ne vide, zaklonjene cvetnim žbunjem i ogromnim palmama. To je jedan jedinstveni rasadnik svet bilja koje se može naći u tamošnjim gorama. Guvernerova palata dominira tim vrtom, prostranim proplancima i širokim stazama; ničega što karakteriše jednu varoš: nijednog dućana i nijedne kafane. Samo nekoliko bengala za stanove činovnika, baš kao da je to kakva letnja banja usred Amerike. Poseta laboratorijumu za agrikulturu, u kome se izdvajaju, ispituju sve vrste kafe, kakaoa itd. Nagi crnci crnkinje rade u dvorištu oko odabiranja semenja. Njihov posao izgleda kao igranje piljcima, i njihova tužna pesma razleže se kroz šumu. Mladi šef laboratorijuma, jedan bled plavook deran, opaljen suncem, vodi nas kroz ogroman rasadnik, što bi, da je u Evropi, bio jedan od najlepših i, toliko su stabla već debela, vekovnih parkova. Džinovsko cveće.
Ja, koji još ne razlikujem kulturno od divljeg tropskog bilja, imam utisak da se još uvek nalazim usred prašume. Vuije i vođ gledaju jedan po jedan plod, započinjući stručne diskusije. Uče me da razlikujem kafu od kafe, po njenim rumenim plodovima uvijenim u meke crvene opne. Krupna kafa iz Sikasoa i sitnija iz Konakrija donose po dva ploda godišnje. Stazama se opojno širi miris jasmina, što je ovde miris beloga cveta kafe. Dok jedni rasadnici kafe već zru, drugi tek cvetaju. Kao mirtin cvet, nežan i providan, cvet kafe dršće u zapaljenom predvečerju. Krupni, nerandžasto crveni mehuri kakaoa u tamnom lišću, semenja rskavičavog – i gorkog. Između drva dižem neki nepoznati plod, nalik na prezreo krastavac. Žedan, pritiskam ga na usne pa mi se začas usta ispuniše svežim sokom ukusa ananasa i limuna.
Posete raznim činovnicima što žive u visokim bengalima, ograđenim drvenim plotovima. Razgovor sa jednim gospodinom koji baš uzima svoj tuš iza zaklona. Niko ga još nije video ali se njegov lik i njegovo telo ogleda u njegovome glasu, prelivanom šumnim splavovima. Pogađa se da je sed, dežmekast, kože izborane klimama. Veče, ono naglo ekvatorsko veče koje pet minuta izmenja svoje boje po nebu, tako da je već noć kada prođe šest časova, spuštalo se patetično po šumi, sve do laguna koji blješte. Izgled sa visokog prozora bio je veličanstven. Crnci, radnici, svršivši svoj posao, vraćali su se pevajući u svoja sela. Gospodin koji se tušira i oblači iza zaklona izlazi i završava rečenicu koju je još otpočeo dok je bio nevidljiv. Daje nam jednu ruku koja sveže odapne na sapun od badema i kolonjsku vodu. Njegovo umorno, izbrazdano, debelo lice gleda nas žmirkajući i ljubazno, dok druga ruka već traži po stolu virđiniju i ne može da je napipa. Odjednom smo sasvim u mraku. Jedino se još belasaju naša odela.
Vraćamo se između bengala kroz gustinu tropskog rasadnika koji se, ne znamo na kojoj liniji, pretvara u prašumu. Miris šume u noći na dim, na voće, na kože zverinja, Vuije kaže: „Miris afričke noći!“ Vlažna, teška zapara kao da se puši oko nas; svetleće mušice na nekoliko metara trepere neodređeno rastopljene u ovim isparenjima kao u medu. Tek kad se ponegde grane akažua rastvore iznad nas, i sve što je zaparno raziđe put neba vidi se veličanstveni svod pun zvezda i mesečine. Milioni zapaljenih mušica penju se plamenim stubom u visine.
Kad se probijemo do laguna, široke vode osvetljene mesečinom, velika barka koja treba da nas preveze nalazi se na drugoj obali. Kroz poto-poto, podvodnu prašumu, čuje se šum kretanja velikih barskih životinja. Ne čuje se glas koji bi polazio iz njih, niti se vide njini oblici, ali se čuje kidanje vreža i lomljenje granja da bi načinili mesta za njina ogromna tela. Na dnu krokodil izgleda uspavan i polumrtav, hipopotam potopljen vodom; noću, čovek se blizu njih seti geoloških doba kada su se džinovski gmizavci vukli šumama osvetljeni mesečinom i kada je gušter viši od baobaba brstio lišće fromažea.
Na razmacima, preterano debela stabla u poto-potou, trula iznutra i sagorevajući lagano, proždirana vrelinom i elektricitetom, kao kakvom strašću, izgledaju samo u noći fantastično providna i zažarena. Neka od njih, zahvaćena sasvim plamenom, gore kao buktinje. Zemlja pod, nogama, kao u pesmi o Zaspalome Bozu, još meka od poslednjega Potopa.
Čamac klizi po vodi, koja strašno jako miriše; kroz tako gusta isparenja, da se skoro sumnja da ovde postoji tačna granica između vodene površine i vodenih para. Crnac koji vesla treperi ispred nas, čas naduvavan, čas splašnjavan, usred ove gasne lupe. Osećam zadovoljstvo i nesvesno što mi je pola grama kinina u organizmu. Zatim smo opet, ili usred mračnih šuma, ili usred puklih poljana zagušenih travom. Ali iznad svega jedna ogromna svetkovina osvetljenja, nebesnosti, mesečine koja juri nebom.
Hotel, tuš, ledena pića. Neki trgovac Švajcarac kome kažem da imam već i boja; da je ovaj iz Banfore s Visoke Volte; da se zove Samba; kaže mi skoro pobednički: „Samba, tetoviran? Pa taj je dopratio mog prijatelja iz Bobo Culasa. Lopov najgore vrste, i ja ga samo čekam u Bobou (gde isti gospodin rano sutra odlazi) pa da ga strpam u pomrčinu (haps)!“ Vuije, na moje očajanje, da bi me utešio, ili što tako misli, ovu tvrdnju ovako prevodi: Boj mora da je izvrstan inače ga njegov gospodar ne bi doveo čak do mora; prijatelj gospodarev hteo je da ga uzme k sebi, na šta boj nije, iz ko zna kakvih razloga, pristao. Ako uspe da boja uhapsi, on će ga izvući iz hapse i uzeti sebi za slugu. Pritom kod ovog Švajcarca, koji je stari kolonijalac, postoji još i surevnjivost da se jedan novodošli bez velike muke navikava na specijalne prilike u Africi.
Što je prirodna stvar, kad se uđe u sredinu ljudi koji vode osobiti način života, koji je mučan a na koji se ponose; svaki drugi od njih mi, i pored velike predusretljivosti i srdačnosti, ne može tu surevnjivost da sakrije. Čas mi jedan tvrdi da bez četrdeset hiljada franaka ne mogu stići do Bamaka; da mi zato treba pola godine, i da ću bolovati, i da ću se ljuto kajati što sam došao; dok drugi pričaju kako je taj ili taj dolazio u Afriku, prokrstario je, uobražavao da je video i poznao, a posle ustvari samo trućao gluposti o njoj. Vuije, naprotiv, tvrdi da čovek koji prokrstari jednu zemlju, s napetom pažnjom, široko otvorenih očiju, ustvari je bolje upozna, bolje shvati, no čovek koji sedi na jednom njenom mestu godinama. Da čak prvo putovanje kroz jednu zemlju više upozna čoveka s tom zemljom no i jedno iduće, koje još slabi i prvobitno stečena ubeđenja. Navika je najgori neprijatelj saznanja, kaže sedi prijatelj, na moje divljenje, ne toliko što tako jasno zaključuje o onome što se meni samo činilo, već naročito što tako širokogrudo zaključuje on koji je, da upozna koji kraj sveta, provodio u njemu po dvadeset i trideset godina.
Ova vrela noć je noć Badnje večeri. Trpezarija hotela se lagano puni belcima belo odevenim koji se skupljaju da dočekaju veliki praznik. Vuije sedi preko puta mene tužan. Njegovo lice izgleda odjednom još mnogo starije i umornije, išibano više klimama i godinama. Ja pogađam tugu i pijem u zdravlje dece koja su večeras bez njega oko božićnjeg drveta. Njemu su oči pune suza. On ne žali, kako kaže, što su njegovi bez njega, već sebe što je bez njih. Kad je čovek otac i muž, čak i kad je najobljubljeniji, on treba da bude zahvalan za svaku nežnost koju mu kuća pokloni. Mati i deca su jedno jedinstvo, otac je samo večita čežnja da se spoji sa njima.
Do šest ujutru pod mojom sobom strahovita larma džaza, kotiljona, šampanjskog napijanja, te zato košmarsko spavanje. U pola sedam ulazi moj boj da me probudi. Ne pitajući ništa, i veštije no što bih to činio sam, on skuplja i pakuje moje stvari, sređuje sapune i brijače. Vuije i ja silazimo na obalu punu piroga, čamaca rastovarenog voća. Prolazi nedaleko jedna petrolejska šalupa puna crnaca. Ova je toliko puna sveta da se čini kao da se samo nije sasvim utopila. Vuije se uzbuđuje, viče: „Kuda?“ – „U Ampe!“ odgovaraju dva crnca sa krme. – „Možete li čekati mog druga dok uzme stvari?“ – „Može, oko pet minuta!“ i šalupa skreće s puta da pristane. Posle ovoga kratkog razgovora, nastaje pola sata besomučne žurbe. Trčimo natrag u hotel; ja idem u sobu da pokupim stvari koje će mi trebati; Vuije u kujnu da mi spakuje nešto jela i pića. I moj i Vuijeov boj kao u kakvoj opereti, trče napred sa stvarima na glavi. Gazde šalupe, takođe, došle su da nam pomognu.
Kad stižemo na obalu, moj boj je već u vodi ispod šalupe. Dok je utovarivao stvari neka kašičica ili nož, upala je u vodu, i on se, uplašen od kazne, odmah svukao i bacio za njom. S vremena na vreme pojavi se njegova crna glava, da udahne vazduha, dok se sa tvrde, kovrdžave, i masne kose voda odvaja odmah kao od nečeg tuđeg i stranog. Jedva uspevam da mu dokažem da kašičica nije važna i da moramo poći. On onda izlazi, očajan, sasvim nag, krijući između nogu svoju golotinju. Oblači se lagano, brižljivo, i čim se nađe u šalupi nasloni se na kufer i spava.
Sasvim uz mene, urođenici, jedan čovek i dve žene, da bi me očarali, oslovljavaju se između sebe na francuskom sa: monsieur i madame. Krešte i laparaju na sav glas. Pokreti su im naučeni od belih žena kad ogovaraju; izgleda kao da igraju kakav Sterijin komad; udaraju se rukama, uzvikujući: „Iju, iju, šta kažete!“ Jedna od njih ciči u oduševljenju drugoj: „madame, madame, moj muž je mažiskil a ja sam paroksizam; a ne, madame, vi, naprotiv, niste paroksizam, vi ste verbal!“ One pripadaju eliti pokrštenih crnaca koji čitaju propagandističke brošure, te se radosno i raskošno kite blještavim rečima bez smisla, kao krupnim bisernim đerdanima od morske pene.
Vraćaju se u svoje selo sa božićne mise u Basamu, radi koje su celu prošlu noć proveli u pirozi silazeći niz Komoe. Oni su stavili ne celu svoju pobožnost, već svu svoju razmetljivost, u taj ogroman napor da izvrše jedan čin pošte.
Za pola sata crni hrišćani bili su sasvim iznemogli od svoga majmunisanja otmenosti. Žene su najpre jele suvu ribu i hleb, vlažan, i bez kvasca, što liči na prljavu slaninu, a zatim zahvatiše vode u noćni sud da bi se rashladile, zapiranjem. Čovek, boreći se još sa evropejstvom, kao čovek koji samo što nije zaspao, pruži im galantno svoj rubac da bi se njim izbrisale između nogu.
Ne znamo tačno baš gde pređosmo iz laguna u reku Komoe, čije su obale obrasle vekovnom šumom, mračnom, osenčenom plavo. Kompleksi vodeno zelenih kruna u tamnoj gami zelenila. Žute, riđe vreže, bršljani i lijane dršću od ptica koje kroz njih proleću. Reka se jednako cena u rukave, obljubljujući ostrva kroz čije nas gusto bilje ljubopitljivo posmatraju majmuni. Oni prelaze sa grane na granu raspinjući se katkad kao paučina. To je jedna sasvim obična vrsta malih majmuna zvanih „rečni“.
Čini se kao da šalupa bira svoj put između ostrva čisto po ćudi svog krmanoša; ona ostavlja sa strane često šire rukavce da bi uplovila u one što izgledaju neprohodni. Šuma, koja kao da se na kraju sastavlja, odjednom se razmakne da nas propusti. Na malim slučajnim plažama spavaju piroge, grubo izdubene u stabla. Ljudi i žene peru neko bilje. S vremena na vreme plovimo pored urođeničkih naseobina podignutih na visokim koljima kraj same ivice vode. Ribolovi. Pletena lovišta.
Reka, tamna kao opal, sklapa iza nas i rasklapa pred nama svoje ogromno visoke i guste šume koje je okivaju. Ove su šume ipak prohodnije od onih jučerašnjih; lepota njinog rastinja je nežnija, više pesnička. Između džinovskih stabala, koja se guše u svome granju i lišću kao pregojeni stari crnci u salu, trepere vitke palme sa rumenim grozdovima u lišću.
Do pred podne skoro nebo je teško, sumračno, od silnih isparenja; nad vodom vrela i zagušna para kao u kupatilima. Ova ubistvena svetlost oblačnog ekvatorskog neba uništava fotografske ploče ostavljajući kao njima nerazumljive krugove. Reklo bi se ne svetlost sunca, već zračenje same zemlje pred kraj apokalipse.
Pred podne sve je naglo svetlo i blistavo od sunca, strašnog sunca čiji su zraci, kao otrovna koplja, smrtonosni. Dosta je da im samo nekoliko minuti bude izloženo teme ili vrat, da se golim okom gleda u njin odbles i prelamanje na vodi. To nije vrelina zrakova koja ubija, već ugao pod kojim ovi padaju, i naročito onaj deo njine spektralnosti koji je jači na Ekvatoru no na severu. To isto sunce što je na našim širinama dobri i mili drug, pod čijom se toplotom prijateljstva rascvetava naša krv, ovde je za belca najveći dušmanin, jedini neprijatelj koji ga prati u stopu i s kim se ne može izmiriti. Treba videti sa koliko se radosti u tropskim krajevima dočekuje noć u kojoj je čovek siguran za svoj život do zore, u mogućnosti da odbaci kalpak, da se razgoliti, izloži kožu svetlosti zvezda, meseca, pa da se razume otkud onoliko nesvesno ogorčenje kod tropskoga belca na veliku nebesku zvezdu od koje ustvari sve živi.
Ja nisam sreo nijednog kolonijalca koji bi pokazao da se boji zverinja, divljaka, zaraza; ali je iz njih neprestano izbijao već ukorenjeni užas što su sigurne i lagane žrtve klime, prigušenih groznica, koje ih jedu, i smrtonosnih sunčanica, koje vrebaju jedan čas kada će zaboraviti da se zaklone. Dogodi se da poneko ima tako čudnu konstrukciju da može ići gologlav usred ekvatorskog podneva kao usred sicilijanskog ili napuljskog; obično se svrši time što se on suviše oslobodi, i jednog dana, kada je slučajno sa manje otpornosti no obično, bude ubijen od sunca kao kakav mitološki junak koji se usudio prkositi božanstvu. Treba videti sa kolikim vas očajanjem pita vaš saputnik, koji je slučajno bio zaspao u kolima: da li je u snu možda klonuo tako glavom da su tu zraci padali na potiljak. Za svaku sigurnost on odmah udvaja dozu kinina, stavlja vlažne obloge na glavu i oko grudi, i ostaje nepomično ležeći da se ne bi dalje umarao. Ujed najljuće otrovnice ne bi probudio taj izraz užasa u njegovim očima. I, ako se sve svrši to veče samo groznicom, glavoboljom i povraćanjem, on smatra da je odviše malo platio za svoju nesmotrenost.
Duge kolonade palmi, beskrajne i u nedogled, čije su krune zamršene u zeleno lisno granje. Prolaze piroge pune banana; njino žutilo i lepota mladih tela koja, izdužena, upravljaju pirogama, znače veselje i raskoš u ovom sklopljenom pejzažu. Fotografišem najpre jedno selo od pruća, na koljima, u udubljenju između šume i vode, zatim jedan kut Raja: jedan sasvim nagi par koji se kupa. Devojka i mladić stoje u reci do kolena; u rukama im trave koje sapunjaju. Ono što me iznenadi to je njino vidno, jako i mirno disanje, primetno kao u životinja koje stoje u polju i čine se kao da misle. Istim ritmom, ujednačeno, i grudni koš mladića i grudni koš devojke širio se i skupljao. Oboje su izgledali tom tišinom i tim mirnim ritmom: tako prostrani i tako večiti, da bi čovek i nesvesno zamislio kako se njine tamne pleći produžuju u raširena anđelska krila. U celome predelu, izvan nas, oni su bili sasvim sami uokvireni prašumskim predelom. U trenutku kada udesim aparat da ih snimim jedno treće lice, nago, sa evropskim šeširom na glavi pojavljuje se kraj ših. Odapinjem ipak.
Inače duž cele reke nigde ni komadića evropske odeće, koja je tako retka već i u Basamu. Stanovnici su, kao u kratke toge, drapirani u četvrtaste marame od, tanke indigo materije sa ljubičastim šarama. Ove marame divnih ugasitih, a ipak veselih boja, koje toplo ukrašuju njinu mrku kožu, tako su lake da njini meki nabori stalno prate pokret i oblik tela. Zanimljivo je videti na koliko načina crnac nosi ovu odeću; ako želi da je elegantan, on je obavija oko sebe kao togu; treba li mu da ima obe ruke slobodne, on je zavije samo oko bedara; ako ima da zapne, onda je stavi samo oko vrata kao ešarpu. Pošto golotinja nije sramotna, mnogi je uopšte ni nemaju.
Rase koje žive u ovom kraju smatrane su s pravom za najlepše rase sveta; jedna od njih nosi još od starine ime Apolona. Tela su, i u svome sklopu i svome pokretu, harmonična do savršenstva; oka su neobično snažna, a istovremeno nežna i fina u linijama i sastavu zglobova. Nigde ni sala ni preteranih mišića; koža ugasito bakrena, svetla i svilena. Likovi su simpatični, meki i nasmešeni; izraz bademovih vlažnih očiju skoro bolan.
U ovakvom pejzažu ovakva žena pretstavlja uistinu najdivniju ženu kakva se da zamisliti. Nijedna bela žena ne bi, bila dostojna ove težine i patetičnosti boja i svetlosti, nijedna ne bi mogla izdržati na svojim blagim belim ramenima nasilnost ovakve prirode. Ovdašnja tamna Eva je izraz ovdašnje tamne prirode; njena okrugla ramena prelivaju se kao jake voćke, a vrhovi grudi jako nabubreli vuku grudi naviše. Miris njene kože na ambru, na ulja i na trave, raduje; ali najviše raduje čudna divlja boja njenoga glasa, u kome ima uzbuđenih nota devojačkih, pištavih detinjskih i promuklih kliktanja ratničkih; i raduje živo i prozračno crvenilo njenog jezika koji joj se kao kakav vlažan cvet neprestano pojavljuje između zuba dok govori, Ima nečega poetskog, proletnjeg i strašno sablaznog u rumenilu toga jezika, koji jednom na tome tamnom telu objavljuje tajnost i intimnost tog bića. Jedino kad govori crnkinja, kad se vidi vlažno crvenilo unutrašnjosti njenih usta, što čovek jasno biva svestan njene nagosti.
Golovrati orao-lovac kruži nad nama. Kupači, što se sapunjaju travama i masiraju slamom, viču, da ga uplaše.
Kad, oko dva, pristajemo uz obalu, samo nekoliko rasušenih piroga i malo utabane zemlje označuju da stazica, koja se naglo penje kroz gusto zelenilo uz breg, vodi Alepu. Ovo zelenilo, ova gusta šuma ovde je od palmi, na kojima se vide režimi banana i hlebova, od kafetia i kokosa. Ja tek ovde vidim da je veliki deo gore koja ograđuje reku ustvari njena pitomost, delo ruku njenih seljana. Taj gusti pojas rastinja, što je između prave prašume i reke, i koji prašuma osvaja odmah svojim lijanama, vrežama i papratima, ustvari je žetva koja zre. Ono što kod nas znači žetvu i hranu, to je klas; ovde, to je bujno zeleno drvo u čijoj se kruni gone majmuni i sa čijih grana vise zmije.
Alep je: dve-tri pletene zgrade na šumovitoj kosi koja dominira okolnim šumovitim bregovima na reci i dubokom šumom preko nje. Opojni miris zelenila, tropskog cvetanja, svežine i svaki obavija ove kućice. Trava je meka, neugažena, a nevidljive ptice dozivaju se nad njom strasno. Milioni insekata koji udruženo istkivaju svoju pesmu. Veličanstvena osamljenost i veličanstveno prisustvo prostom, složnom, zajedničkom životu u prirodi. Idući uskom stazicom pletenim konacima u Alepu, ja kao da sam išao i putanjom: koja vodi kroz ovakvu istu usamljenost i životnu saradnju predela oko Studenice ili hrvatskih Fužina.
Belac koji je bio administrator u Alepu ima već nekoliko godina da se nije vratio sa putovanja; njega zamenjuje neki seljanin crnac koji, bolešljiv, leškari u ljuljašci. Otvara mi zgradu koja služi za konak (kampman) kad naiđe koji belac, što je toliko retko da, kad mi pređemo preko praga, imamo pred sobom jedno opšte bežanje najraznovrsnijih reptilija i insekata koji su se tu naselili. Nekoliko stepenica silaze sa male verandice na stazu, što se najpre naglo spušta, a onda naglo penje u zaselak gde su crni dućani, ribarske kolibe, koševi. Dok boj razvija moju poljsku postelju, komornik stolove i stolice, dok sprema ručak od konzerve, ja imam neprestano pred očima kako tom ugasito crvenom stazom silaze tamni seljani uvijeni u plave marame. Oni su tako vertikalno preda mnom a tako smanjeni u perspektivi, da liče na ove obojene guštere što silaze na ove strane niz pleteni zid kraj mene. Kolibri, ptice blještavo zelene i crvene, sitne kao insekti, lete sa cveta na cvet.
Posle ovako poznog ručka treba ga produžiti dalji put pirogom niz brzak. Šef Alepa šalje u selo mladića da skupi pagajere koji će upravljati pirogom: Posle pola sata čekanja dođe, onom stazom preda mnom, prvi mladić. Prilazio je hitro, češući se jednom rukom po glavi, noseći u drugoj usko kratko veslo. Za njim dođe drugi i onda treći. Svaki je doneo veslo za sebe. Ljubazni, veseli, oni me pozdraviše i povedoše odmah reci. Jedan jedini od njih jedva da je razumevao nekoliko francuskih reči, tako da nisam ni pokušavao da se sporazumem sa njima.
Između nekoliko dugih uskih piroga od debelog stabla, grubo istesanih, izabraše jednu koja ničim nije potsećala na divne piroge u Fritunu. Sa neverovatnom obazrivošću uspeh da, sednem u sredinu a da se ne prevrnem. Sedeći po ivici, sasvim na rubu stabla, mladići zaveslaše. Jedan je bio ispred mene a dvojica iza mene. Da im ne smetaju, svoje toge obavili su oko grla. Ja sam se osećao neobično srećnim što sam nasred reke čija se voda naglo i neujednačeno sustiže, razbijajući jedan svoj talas ka drugi, između šuma čija je razbijena i raščupana slika silazila duboko ispod mene. Bio sam u pravom urođeničkom čamcu koji je jurio po volji nagih mladića. Ispod njinih čela radila je njina usretsređena pažnja da održe čamac na matici; ali to nije bila pažnja misli koja umara, to je bila urođena težnja da se postigne najveća preciznost, koja ne umara ni orla koji leti, ni psa koji goni.
U jednom trenutku osvrnuh se da ih fotografišem. To ih baci u urnebesni smeh, okovan samo tom pažnjom da ne izgube vlast nad čamcem. Topao, meki i zvučni smeh urođenika za sve što ih zanima, što ih obraduje ili uzbudi. Niko ne bi rekao da taj svet koji se smeje po ceo dan, ima ustvari uzbudljiv život zbog svih onih neizvesnosti i opasnosti koje pretpostavlja da vidi u svačemu oka sebe. Ničeg raspuštenog, dosadnog i grohotnog u njegovome smehu. To je smeh od srca, nagao, kratak. Neuzdržana eksplozija, večitog detinjstva.
Prvo seoce u koje uđosmo, opet uskom stazom između zelenila, jeste Mali Mongazi, za razliku od sela Monge, koje je veće. Seljani, što me prihvatiše i povedoše svojim, domovima, rekoše mi da je njihovo selo Mali Pariz. Obradova me ta ideja. Nisu li nam za vreme povlačenja stanovnici Andrijevice sa ponosom pričali kako je kneginjica Ksenija smatrala da je Andrijevica Pariz u malome, i nisu li nam u Splitu govorili: „Ča je Londra pusta kontra Splitu gradu“?!
Daleko od toga da liči na Pariz, mali Mongazi je ipak divno seoce. Njegove nove, čiste kolibice obojene su crvenom afričkom zemljom a na samoj sredini sela jedro ogromno drvo pokriveno je ružičastim cvetovima. Odmah od sela, nadnoseći se nad njim, počinje gusto zelenilo banana i kakaoa. Sve to bogatstvo pripada mladim ljudima velike Monge, koji su se pre četiri godine odvojili od svoga rodnog sela, poženili se i osnovali ovo novo naselje. Tako ovde nema ni staraca ni baba, ni dece koja bi već sigurno umela da koračaju. Ceo ovaj mladi svet radi, oduševljeno, stiče novo bogatstvo, Sami za sebe kažu: „Bogati smo!“
Piroga nastavlja brazkom do Monge. Selo mnogo veće, zgrade trošnije, starije, ulepljene zemljom što se sasušuje i otpada. Kraj sela nešto što treba da je groblje. Na grobovima ljudi prazne flaše od džina, na grobovima žena noćni sudovi – simboli njinog spola, i ono bez čega ne mogu ni na drugome svetu. Dva mladića koji znaju ponešto francuski hteli bi pošto-poto da posetim baš njihov dom.
Sedim na tronošcu u sredini dvorišta koje se lagano puni seljanima, decom i sumrakom. Već sam od posle podne toliko žedan da mi sporo suze idu na oči. Zbog srdobolje i groznice belcu je nemoguće piti vodu koja nije filtrovana; ostala su pića obično ljuta a od gore još sasvim vruća od sunca. Domaćini iznose čaše sa džinom, posle koga mi žeđ postaje još nesnosnija. Režim banana koje tražim da mi uzberu, čitav grozd od valjda pedeset voćki, još nezreo, opor i bez soka. Neki mladić odbacuje maramu sa sebe i odlazi po kokos. Kolibe su tako niske a kokosova stabla, tako visoka, da ga ja odmah potom vidim preko kuća kako se on hitro penje uz stablo, ne puzajući se kao naši dečaci, već dohvatajući ga se samo stopalama i rukama kao majmuni.
Sok razbijenoga kokosa, dok se preliva iz voćke u čašu od kalbasa, izgleda čarobno svež; u ustima, sasvim vruć, otužan zato, i s dalekim ukusom koji seća na petrol, uverava me da se ničim ne može gasiti žeđ što prati putnika kroz Afriku, sve do njegovog ponovnog ukrcavanja. Jedino što ostaje to je privići se na žeđ, kao na nesnosnog druga.
Sramota me je da sam uzbunio svet sa traženjem banana i kokosa a da sam ne pijem, te se pravim kao da je to sve bilo radi okupljene dece.
Prvo sasvim mali, pa onda, ohrabreni, i oni veći, prilaze da srknu. Crnčićima razume se nije neka naročita poslastica taj sok od kokosa, koga imaju kad hoće, koliko ih zanima ta moja igra. Goluždravi, uzbuđeni, s divnim vlažnim očima, oni staju jedno iza drugog kako bi došli na red. Devojčice su tek vrlo malo stidljivije od dečaka.
Iznenadno, panično ekvatorsko veče, koje je na Ekvatoru tačno u 6 časova, dvanaest časova tačno posle tako isto paničnog svitanja, na ovom neznatnom rastojanju od Ekvatora zbilo se dva-tri minuta docnije. Cela ona čarobna kaskada boja, izmaglica i treperenja, koja u Evropi traje po čitav sat i na severu nedeljama za vreme zalaska, ovde se kao u magnovenju sručila niz tropsko nebo. Ja sam se hteo diviti jedinstvenoj revoluciji svetlosti i senki, cepanih krvlju, na svodu, kad već nastupi sasvim noć. Pagajerima se žurilo i mi pođosmo.
Kod izlaska iz sela, prema svetlosti zapaljene trave: tam-tam; moj prvi tam-tam u Africi. Udar u bubanj, u običnu flašu i u zvoncad, što sve daje samo ritam, prati mladiće dok tabaju u krug za devojkama. Kad se ritam razvuče, devojke i mladići priljube se plećima jedno uz drugo i igraju u mestu slobodnim grudima i slabinama. Kad se ritam ubrza oni se okrenu jedno drugom, obuhvate i ponesu taj pokret u krug. Ove proste figure, koje bi raščlanjene pretstavljale igranje dva koraka s jedne i dva koraka s druge strane, ponavljale su se sad neumorno.
Kako su Crni ustvari vrlo lagani u ostvarivanju svojih čulnih uživanja, koja su onda violentna, a kako je ova igra put ka ostvarivanju, igrači, iako bi trebalo da su već zamoreni, nisu imali nikakve namere da skoro prekidaju. Sve ono što su oni sad stekli kao čulnu ekstazu, igrajući, propalo bi čim bi pošli da se odmore. Zato će oni igrati gombu možda do ponoći, kada će osetiti da u njima bije krv silnih ljubavnika i da ništa više tu krv ne može zaustaviti do sjedinjenje sa prirodom. Bilo je dosta pogledati na mladiće pa videti čime će se završiti noć velike Monge.
Noć je bila potpuno nad rekom i mesec se kidao, skakao i gnjurao po brzacima Komoe. Duž cele obale kupači, stojeći na krajevima, priteranih piroga i prelivajući se kalbasima, radosni što je noć ovladala svetom, pevahu neuporedivim, dubokim i rascepanim glasovima. Jedan od mojih pagajera reši se da zapeva takođe; nađe u dnu sebe jedan tihi jedva čujni glas: podiže ga sve više, sve dalje u svod, vezujući sebe sa zvezdama; ali se odjednom predomisli:, prekinuvši svoju pesmu tu, baš kada je bio sa njom najviše. On je nastavljao da ujednačeno i smotreno vesla dalje kao i njegovi drugovi, ali ustvari nekoliko dugih trenutaka ostade, jedini od nas u čamcu, fantastično i košmarski izdužen sve do zvezda. Toliko je njegovo nedovršeno voznesenje glasom bilo jedna stvarnost u ovoj noći.
Iskrcasmo se pod samu ivicu šume. Vazduh je, iako bez sunca što bije u teme, još uvek topao, a voda samo neznatno svežija. Nekoliko derana, u pirozi, i do prsiju u vodi, love ribu razmahujući četvrtastom mrežom. Zvezde su na njinim rukama, u njinoj mreži i na krljuštima riba koje hvataju. Hteo bih se kupati ali ne smem; odjednom mi sav taj strah od kajmana (krokodila) izgleda svršeno romansijerski i smešan, te naglo ulazim u vodu. Uistinu, i pored te smelosti, ja ipak nesvesno gledam da derani koji love budu stalno na nekoliko koračaja ispred mene. Ne što bih ih ja poslao u smrt da bih sebe zaštitio, već pošto se i inače sami izlažu.
Boj čeka sa večerom. Kroz stabla i kroz granje čuje se podmukli udar u tam-tam. Večeram brzo, pijem filtrovanu vodu koja miriše na osušenu zemlju kroz koju se cedila; gadim se. Mešam tu vodu sa vinom donetim iz Basama, da bih ugušio njen ukus, ali se na, sve to gadim sve više. Celoga dana ova mešavina vode i vina bila je moj san i moja uteha; sada, kad vidim da ni njom neću ugasiti žeđ, sedam očajan na prag, na granici da zažalim što sam i došao u ovu zemlju. Samo zbog jednog dana žeđi usne su mi sasvim ispucale i grlo potpuno upaljeno.
Srećom: boj donosi kuvani sitronis, neku vrstu vreloga nakiseloga teja, koga je poneo bez moga znanja. Imam utisak da više nisam žedan, ali sam sebi ne smem da priznam, kao čovek koji još ne zna da li ga je zub prošao, ili je bol samo zaglušen. .
Odlazim u zaselak, i, onako u mraku, pronalazim odakle dolaze zvuci tam-tama. Nekoliko odraslih derana sede ispred kolibe na asurama i udaraju u bubanj i u kalbase prikrivene mrežom po kojoj su nanizane perle. Sedam kraj njih. Oni ne prekidaju svoju tužnu, ritmičnu pesmu čiji se motivi neprestano ponavljaju. Kraj svake strofe je vrlo zanimljiv; sastoji. se iz jedrog dopeva koji je, vidi se, bez reči, i koji ima samo da da poentu muzičkoj melodiji. To je kao neki vokalni akord, iznenadan i prek. Kad ih pitam šta znači pesma i kakve su njene reči, smeju se i oni i njina starija braća koja su prišla i posedala oko mene. Kad se uzjogunim, da mi objasne kakve su reči, oni: vele: „Ovakve!“ i ponavljaju pesmu pevajući. – „Je li o ljubavi pesma?“ Oni se bučno smeju. „Jeste!“ Pitam ih igra li se uz tu pesmu; odgovaraju mi da se igra sa maskama, ali da se to sme samo danju i samo izvesnih dana.
Stariji me vode da mi pokažu neke svete maske. Iznosi ih jedan mladić, iz kolibe, uvijene u neke stare krpe. To su četiri divne maske od teškoga drveta, žute i crne. Možda najlepše maske tipa, „baule“ koje sam ikada video. Jedna od njih produžava se u dve figure, čiji su seksovi, muški i ženski, uvijeni u krpice. Za nju se vidi da je očigledno ogromno stara. Druga ima plastične tatuaže, iskežena je, svršava se u povijene rogove. Posle vrlo dugog nagovaranja pristaju da mi ih ustupe, ali traže za njih dvesta i pedeset franaka. Ja nudim sto pedeset, oni mi ih daju, ali kad sam već platio, neko treći koji im prilazi, nešto im kaže, na šta oni opet zahtevaju staru cenu. Osećam da je vrednost tih maski daleko veća, i u samoj Africi, ali naljućen što zacenjuju ne što misle da toliko vredi, već da bi me „odrali“(dvesta pedeset franaka za crnog seljanina je ogromna svota); vraćam im ih, rešen u sebi da im ujutru pre polaska dam baš i svotu koju žele. Toliko me neka glupa strast za cenkanjem odjednom zaslepila.
Nešto docnije, počinje igranje onako isto kao u velikoj Mongi; ovde samo pod krovom jedne prostrane kolibe. Oko kolibe i pred njenim ulazom masa Crnih koji gledaju igru bilo kroz vrata, bilo kroz rupice na zidovima. Samo sam prešao preko male trave, da bih skratio stazu šetajući, kad mi čitavo jato nekih insekata ulete pod nogavice, i stade ujedati po nogama, naglo, ljutito, bolno, skoro kao osice. Trčim u kampman i tamo uviđam da su to obični krilati mravi; oni što pojedu i izgrizu sve izuzev drveta i gvožđa, što zidaju crvene mravinjake čvrste kao od cementa. visoke i po četiri i po pet metara, dekorativne kao gotske katedrale; oni što su najveća poslastica afričkih zmija.
Boj izlazi pred kuću, i pre no što će leći peva okrenut mesecu.
Prva noć na poljskoj postelji, savršeno bez ičega, mokar kao u kupatilu, pod komarnikom koji miriše na magazen u kom sam ga kupio i na prašnjavi tul. U zoru izlazim pred kolibu i gledam u maglu koja se još zadržala po vrhovima granja i po bregovima. Čudna vruća magla, rascepana po plavoj bistrini šumskoga jutra, u kojoj i svaki listić izgleda precizan, a sitna pesma kolibrija kao bučna larma. Sa granja, sa lišća, sa krova od trske pada šumno rosa ko pljusak. Moram da iziđem na slobodno zemljište, da bih zaključio da kiše niti ima, niti je bilo.
Kraj moje postelje, gušter, koga sam noćas pre no što ću zaspati oterao iz moje vreće za spavanje, leži mrtav oklopljenih očiju. Plav, sa žutim petama i žabljom glavom. Naprasna smrt puna tajanstvenosti!
Kupanje u platnenom lavoru pljuskanjem iz platnene kofe. Sve te stvari načinjene za putnike, koje izgledaju tako komplikovane, upotrebljive su i neophodne čim se o njima ne mora da stara sam putnik već njegova posluga, i čim ničeg drugog baš nema na raspoloženju. Samo to što su juče kašike pale u lagun načinilo je puno dosadnih, sitnih neprijatnosti. Kad se setim da sam od detinjstva sanjao poći i zalutati ovim krajevima, bez ikakve spreme, bez ikakvih udobnosti, sam sa divljacima, deleći s njima njinu hranu i voće, spavajući na granama! Nisam mogao pretpostaviti da je zemlja ipak puna, ne toliko reptilija, koliko mrava, da su grane visoke, nezgodne i čvornovate, ili kratke, i slabe, da, je ceo prostor pun komaraca i mušica ce-ce; da urođenici jedu nešto što liči na stare debele lojane sveće, neke smese načinjene od svega čega se mi gnušamo; da je ono što mi volimo ovde često sumnjive čistoće; da se ovde voda ne sme piti; voćka jesti ako je nepoznata, jer ono što vari stomak crnca može da otruje belca; da je sve vruće, vlažno, opasno. Ili sam sve to pretpostavljao i sve to za detinju maštu baš i davalo vrednost jednoj veličanstvenoj avanturi kao što je ovo putovanje.
Divan let obojenih ptica.
Šef sela dolazi da mi pravi društvo pre no što dođe vreme za silazak na reku. Bojim se da ne zadocnim i energično skraćujem razgovor s njim da bi pošli. Sretamo šefa Monge koji je potegao pešice iz svog sela da bi mi doneo na dar tri bela ptičija jajeta; ja mu za uzdarje dajem deset franaka. Očajan sam da ne uspevam pronaći mladiće koji su mi sinoć nudili maske. Oni su otišli u polje, i niko ne zna gde su ni kad će se vratiti: možda večeras, možda tek kroz dan-dva.
Silazimo svi na reku da bih uzeo šalupu kojom sam juče došao na Komoe, i koja ima sad po dogovoru da prođe. Zakazano je bilo da sam u osam na obali. Sam šef poslao je još od ranog jutra čoveka koji ima da je izgleda. U času kad smo silazili reci bilo je oko pola osam. Na pola puta presreta nas jedan od mojih nosača; vraća se sa obale da mi javi da je šalupa već prošla. Zašto je prošla pre vremena i zašto me nije sačekala? Ali koliko je uzaludno i teško objašnjavati se sa Crnima.
Trebalo bi čekati do sutra. Moj sastanak sa Vuijeom, pre njegovog odlaska na plantaže propao bi. Međutim, šef sela ipak pronalazi da jedan bogati tamošnji crnac ima svoju šalupu, kojom prenosi banane, i da bi mi je možda mogao iznajmiti. Treba sat vremena dok se pogodimo, i dok brod, koji nije mesecima radio, proradi.
Plaćam dvesta pedeset franaka više za ovu šalupu, samo da bih jedan dan dalji upotrebio u kome drugom kraju. I napuštam ovaj kraj, koji je svakako najdivniji na svetu, o kome kao da sam sanjao od svojih prvih snova: ogorčen do gađenja što sam prevaren.
Vuijea sustižem u momentu kada se sprema da se utovari na, kola. Sedam kraj njega, i gladan i žedan; počinjem odmah svoju priču o Komoi i šalupi. Moj prijatelj se sav promeni u licu: „Pa to je sve udešeno da bi vas ispumpali! Ništa strašnije no pasti u ruke crnih a ne znati biti odlučan sa njima! Oni su se dogovorili između sebe. Šef sela je i došao da vas zagovara, kako bi šalupa imala vremena da prođe, i oni sad, svi zajedno dele novac kojom ste platili, onu drugu šalupu!“ Grdi me što sam za tri poklonjena jajeta dao deset franaka, „To je takođe udešeno; jaja su mućkovi. Trebalo je da probate, da li tonu ili ne u vodu. Ja uvek tako činim, i, ako je poklon dobar, vraćam tačno onim što poklon vredi; jer je, verujte, iza njega prost šeretluk, a ako je poklon rđav, onda ga ostavljam na tako vidnom mestu da je očito da nisam nasamaren. Trebalo je samo franak da mu date!“
Idemo kroz beskrajnu vekovnu šumu. Ogromna stabla akažua, mahagone, hlebnih palmi i drugog skupocenog rastinja vladaju u carstvu izmrežanoga šiblja, lijana i žbunja. Kora drveta sa strane je načinila široke poprečne kontrfore kao na gotskim katedralama, kako bi pomogla stablu da izdrži preteške krune granja i lišća. Drugo rastinje, koje bi i pored toga ipak podleglo pod težinom, pomognuto je od samoga granja. Sa ovog se spuštaju tanke duge žilice koje čim se dokopaju zemlje puštaju u nju koren. U toku vekova ove žilice se pretvaraju u debele snažne stubove koji svuda u krug oko stabla održavaju džinovski krov od gustog granja. Tada Bodlerova poetska slika, da je šuma živi hram, pretvara se u fantastičnu stvarnost. Svako gigantsko drvo u ovoj prašumi je ogromna građevina koja živi i raste u svojoj arhitektonskoj pravilnosti. Kako se ne uzbuditi onda tim! Stegnutog srca, kao deca u noći, ja osećam skoro nelagodnost od ovog džinovstva u prirodi. Osećajući još pritom da ću, sasvim brzo ostavljen od Vuijea, biti bačen na veliki put koji vodi kroz Afriku (na ovaj crveni, purpurni put, usečen kao u živo meso kopna), obuzet sam nekim poetskim raspoloženjem tuge, straha i ushićenja.
Sećam se Kima Kiplingovog, gde je veliki drum, glavno lice u romanu; živo lice, biće čudno i mistično. O, ovaj grdni put na kom sam sad, koji je put kroz beskrajnu katedralu, jedini put koji nije ružan, prašnjav, koji ne kvari predeo, već ga oživljava svojim tragičnim crvenilom! Ovaj put na kom ću ostati sam, koji će se pretvoriti tako brzo u stazu, u brzak, ili u trag samo stopa urođeničkih!
Molim Vuijea da mi kaže kada bude deset minuta pre no što moradne stići, pošto još imam masu stvari da ga pitam o svome daljem putovanju i da mu saopštim, pa da počnem skraćivati kad zatreba. Ustvari, meni je toliko čudno što ostajem sam u ovoj nepoznatoj zemlji, da se bojim da to ne nastupi baš sasvim iznenada. Vuije hoće da me prati još koji kilometar dalje od mesta na kome mora sići da bi stigao na plantažu. Zatim bi se morao vraćati pešice što je razume se, suvišno kao zamor pod ovakvim podnebljem, čak i kad je čovek Francuz i kad je ovoliko ljubazan koliko je Vuije.
Pričam mu kako sam se jednom u Parizu, pošto sam najpre molio prijatelje da me ne prate na stanicu, osetio odjednom tako nesrećan što napuštam taj grad, koji volim skoro koliko svoj rodni, kao da sam i napušten i izgnan, da sam započeo razgovor sa svojim nosačem; raspitivao se za njegovu porodicu, dao mu vrlo veliki bakšiš, samo da bi bio tu i kada voz već pođe i samo da bi mi bar on mahnuo rukom kada napustim to tlo.
Ja sam se u poslednje vreme toliko sprijateljio sa Vuijeom, sa njegovom pažnjom, ogromnom erudicijom, srdačnošću i prostotom, sa svim onim što ga čini jednim od najveličanstvenijih ljudi koje sam sreo u životu, da mi se rastanak sa njim učinio beskrajno tužan. Pre no što će sići, on mora da primećuje to moje uzbuđenje, i u momentu kada prihvatam njegovu ruku da se pozdravim on me i zagrli i potapše po ramenu. Zatim se moja kola udaljuju; Vuije gleda za njima i vrlo dugo ostaje na drumu mašući mi.
Ne obzirući se na crnce, na boja, na kuvara, na tumača koji su mi se pridružili, ja puštam da mi suze obilno teku niz lice. Zašto? Zar sam toliko sam na ovom drumu, u ovoj šumi, u ovom životu, da mi jedno prijateljstvo tako prolazno, i jedan: rastanak tako prirodan mogu zadati prav: bol? Ili je iznenadan susret (sa čovekom koji ima istovremeno: i misao što shvata naše osećanje, kao i osećanje koje pojmi našu misao; koji, sa drugog kraja života, kome mi tek idemo, pruža nam nasmešeno i prijateljski ruku), takvo isto čudo, takva ista uzvišenost, kao što je čudi i uzvišenost živeti ili umreti.
„Evo, mislio sam, čovek koji je za ovo kratko vreme bio za mene što i otac, ili brat, ili drug, koji mi je otvorio svoju misao, kome sam poverio sve što sam smatrao tajnama svojih misli, jer je bilo drago nemati, tajni pred njegovim sedim kosama, ostao je na drumu Afrike, usred ogromne prašume pune ptica, noći i zverstva, a mene nagovorio da produžim dalje u groznice, u zmije i u savane! Nagovorio me, uzbuđen mojim uzbuđenjem i čežnjom za nepoznatim i prostorima, kao da se tako sami njegovi snovi ostvaruju a ne da je u tome i cela njegova mladost prošla“.
Vuije nije bio prvi prijatelj s kim sam se tako brzo sprijateljio, i za koga sam imao apsolutno poštovanje. Ja sam video ljudi što tako veličanstvenih kao što su veličanstveni ovi pejzaži natopljeni poslednjom svetlošću i bojama. Njih je život odnosio iz moje blizine, ali ja nisam nikada prestajao osećati njihovo prisustvo u onom kompleksu bogatstva koje čini da nam je život drag. Ipak sam retko sa kim, izuzev pre sa Derokom i sad sa Vuijeom, sedeo u sumracima pred pejzažima koji bi promicali pred nama kao na kakvom beskrajnom ekranu, pokazujući nam iz kakvih je sve lepota sačinjeno ono što se zove život; i čega će nestati u onom što se zove smrt. Ni sa jednim nisam vezivao svoju misao za nova neba i nove zemlje, i nikada me niko nije ostavio ovako nasred druma po čijoj se sitnoj crvenoj prašini jasno vidi trag pantera koji su prošli. Život je hteo da prijateljstvo bude isto tako svetlo kao i ljubav, i sada, kada nisam plakao za onom koja je daleko, moje su suze, izgledalo je besmisleno, kapale na ruke jedino što sam se rastao sa jednim starim gospodinom koji je, pokriven belom kolonijalnom kapom, stajao daleko na drumu. I, ono što je najčudnije, ja sam u isto vreme bio beskrajno gord na te svoje suze.
Ja sam svršio u Abidžanu sve svoje poslove i spremio svoje dalje putovanje. Zadržao sam se u tome mestu, tako ružnom, raštrkanom, prašnjavom i besmislenom.
Prešao sam potom, popreko celu prašumu; preko dve stotine kilometara. Video sam, od životinja, retke i tamne ptice, retke i tamne majmune. Na zemlji kojom se hrani prašuma, tesna, zbijena, sjedinjena, nema mesta za život, ni ljudi, ni zverova, ni ptica. U toj neprohodnosti, tišini i pomrčini, za njih nema vazduha. Jedino tu biljno carstvo pobedilo je carstvo životinjsko; izagnalo ga. Samo na vrhovima rastinja, ogromno visoko, dokle ni lijane ne dostižu, kao na kakvom višem i mekšem, šumnijem terenu, žive tu pojedini narodi ptica, majmuna i reptilija. Drukčija je savana. Ogroman prostor osvetljen, slobodan, tajanstven. Visoka žuta trava, koja je čas do pojasa čas do ramena, koja je u kišno doba kao šuma. Po njoj su gdegde, gde je izvor veliko tropsko žbunje, ogromna bezlisna drveta koja cvetaju, palme koje nose džinovske crvene grozdove, čije je svako zrno veliko kao hleb, i riđe, i rujeve, i plave krune drveta. Nad svim tim lete ptice žute kao savana, ili najfantastičnijih boja kao plodovi ekvatorskog bilja. Svuda se ukrštaju staze izgažene zverinjem koje izlazi na izvor ili odlazi na lov. Čopori zverinja svuda, od prve hladovine popodnevne do prve toplote jutarnje.
Savana ima svoje šumarke i svoje šume, tamne, hladovite, tropske, koje su baš onakve kakve mi zamišljamo da su prašume, pune boja, ogromnih cvetova, zmija, zverskih pojila. Ima ovoje potoke, svoje brzake, ima svoje spomenike. Spomenici su ogromni stubovi palmi rastureni po prostoru, ostali bez ijednoga lista, slični azbeškim visokim idolima. I spomenici su džinovski crveni mravinjaci, tvrđave miliona termita, živi gradovi sa tornjevima i kulama, vidni još iz daleka. Savana, divna savana, koja je čas prelaz u goru, čas u pravu stepu, ima svoju mističnost nepreglednih prostora. Ona je cela. Afrika izuzev severnih pustara, i onog kompaktnog prašumskog pojasa koji po ekvatoru okružuje svet. Gde god nije okean; od tri stotine kilometara nad ekvatorom, do tri stotine pod njim, bez izuzetka i svuda, bilo to ostrvo ili kopno, širi se nepobedno carstvo gustoga i večitog cilja: prašuma. Svud je tu prašuma, i samo je to gora koja je prašuma. Ostalo je savana.
Onaj ogromni prostor, od zapadne do istočne afričke obale, koji se zove Sudan, mogao bi se zvati savanom. Njegova je zemlja crvena, trava žuta a drveta i zelena i crvena. Volim naročito ona čija su stabla izvijena, a čije ogromne krune, na sebi ne nose nijedan list. Vidi se da žive već samo po tome što su tako zdrava i svetla.
Čim se uđe u savanu menja se i stanovništvo. Sela, koja su bila ugušena, između šume i staze, ovde prže na suncu i slobodi svoje kućice kupastih slamnih krovova, Stanovništvo je po rastu veće a njegova koža je obasjanija; naročito su žene sad divne. Njine grudi su retko kad isušene. Naprotiv, one koračaju ispršenih grudi, čiji neobično nabubreli vrhovi trepere. Oko bedara imaju kratku plavu tkaninu koju same izrađuju, od čvršće materije – išaranu jedino mirnim prugama. Deca nose propletene između nogu i oko pasa crvene đerdane. Ljudi ne prebacuju više ništa preko ramena.
Sa takvim ljudima stigao sam u prestonicu rase Baule.
Glava treća
Obukoh se u belo da bih posetio gospođu Bede, ali me staza odvede ljudožderima u gore oko Zegela. Kad sam stigao pred nju, odelo mi beše čađavo i zeleno
Boake je prestonica plemena Baule i njih je najviše ovde. To je ono čuveno pleme na koje se uvek misli kad se govori o crnačkoj umetnosti. Kod njega je nađen najveći broj maski od tamnoga, teškoga drveta. Od svih plemena, Baule je osetilo najviše onu harmoniju i mir u plastici koji toliko približuju osećanjem njine skulpture klasičnim grčkim skulpturama. Baule još uvek izrađuju jedinstvene stvari; ali, otkako je tražnja belaca za njine stvari vrlo velika, oni svoju rutinu primenjuju na meko drvo mnogo lakše za izradu.
Inače su Baule u svemu drugom u dekadenciji. Njina tela, neobično lepa, postala su skoro filigranska u svojoj mišićnosti i plastici; njini likovi su odviše misaoni. Ljudi nijednog plemena nemaju takvu odmerenost u ophođenju, takvu nevezanost i ljubaznost, a ipak, i pored svega toga, kraj sve svoje pitomosti (kod, njih jedva da ima trapova da su bili ljudožderi), Baule su bez interesovanja za ono što se oko njih zbiva. Civilizacija se ne hvata njihovog duha kao što se voda ne hvata njinog ozetinjenog tela. Kraj samih bengala, oni su u svojim kolibama ostali isto tako primitivni kao i buntovni Lobi više Volte. Alkohol od gore ubija još i poslednji polet njihovog duha.
Čim sam stigao, uveče, odneo sam pismo gospođi Bede, ženi jednoga otsutnoga trgovca. Energična, mlada, elegantna, ona, ne pitajući me ni ko sam, ni što sam tu; niti šta nameravam, rešeno se poduhvati da podesi moj dalji put. Za sutradan u jedanaest već, ona utvrdi moj odlazak bilo u Makonu ili Zvenulu, oba mesta na zapadu, ali u sasvim različitim pravcima.
Od nje, u crnačko selo u pratnji Sambe. Mislim da smo dugo pešačili do prvih domova. Selo fantomski zaspalo pod mesečinom. Između okruglih koliba, kupastih slamnih krovova, zaspala stoka po torovima ili sabijena oko stabala koja su nasred razgrađenih dvorišta. To su goveda ne veća od naših ovaca. Sve spava. Po nekoj larmi u daljini, tražeći tam-tam, nailazimo na dečake koji u jednoj zabačenoj uličici govore glasno i viču. Raspoređuju se za neku zamršenu igru, ali se raspršte kad nas vide. Tek za poziv Sambe oni se ponova skupljaju i izjavljuju da sastavljaju družinu i biraju sebi starešine. Poznato je da su svi odrasli crnci, razdeljeni u razna tajna mistična udruženja u koja se stupa tek posle mučnih inicijiranja. Na pitanje da li: će biti tam-tama, jedan prislanja glavu na zemlju, sluša i zatim pokazuje: „Tamo!“
Malo dalje uistinu počinjemo razaznavati potmuo udar u bubanj nekoliko stotina koračaja dalje, pronašli smo Sudance, muslimane, kako igraju neko kolo; jedan za drugim, trupkajući umorno, i već pomalo u ekstazi. Izlaze pojedinačno iz kruga, i igraju, sami za sebe, pred već pocrnelim bubnjima. Igrači prljavi, ružni, u krpama. Crnci koji su toliko inače čisti, prvo što napuste kad pređu iz fetišizma u muslimanstvo, jeste čistoća. Muslimanstvo ih nauči da se zapiraju i oni prestaju da se peru.
Napuštam Sudance, da bih kroz neverovatni splet pustih sokaka i dvorišta, saplićući se o busenje s travom, i upadajući u jendeke, došao međ Baule. Oni svi spavaju jer je za njih ovo veče suviše hladno. Ja i sam osećam svežinu, jer čim se iziđe iz pojasa prašume u Savanu, razlika je između temperature dana i noći vrlo velika.
Iz jedne od koliba dopire pevanje praćeno od više zvučnih instrumenata. Lupamo. Pesma odmah prestaje; crnac koji izlazi gleda nas s nepoverenjem i uplašeno. Sedeo je sam u svojoj kolibi, pevao prateći se nekim kastanjetima od tvrdoga drveta napunjenim kamičcima. Kaže da svi spavaju i da mi tek za sutradan može udesiti veliki tam-tam. Tamo se razočarano vraćam kući.
Jutro studeno toliko da se, sasvim preko volje, prelivam hladnom vodom. Taman sam se obukao u najlepše belo odelo kojim ću iznenaditi gospođu Bede, kad mi njen boj donese pismo. Mesto u jedanaest ja ću u osam časova moći poći za Mankono. Tamo je šef poznati romansijer Fransis Bef, jedini belac na prostoru od četiri stotine kilometara.
Moj vođ je g. od Sen Kalbra koji me ljubazno vodi sa sobom. On ide u Mankono, kao pretstavnik jednog trgovačkog preduzeća, da bi kupovao sirovine. Ovaj mladi čovek, koji nosi jedno veliko ime, pošto je svršio tehniku došao je u Afriku tražeći kao Konradovi junaci avantura i egzotičnih doživljaja. Međutim ovde je njegov život sazreo, sredio se, odbacio sve što je avantura a prihvatio sve što je napor i rad. To nije on koji mi je ovo o sebi ispričao, već mi je rekao samo da mu je, kad se vratio iz rova, izgledao smešan buržoaski život u Evropi. „Htelo mi se da slobodnije dišem!“
Sa svih strana savana, živopisna, mestimično šumovita, s visokom travom koju crnci počinju paliti po naročitome planu, kako bi zverove naterali na zamke i jame. Prolazimo kroz čitave hodnike ognja od kog se jedva diše i koji nam skoro pali lice. „Htelo bi mi se da slobodnije dišem!“ kažem Sen Kalbru i zajedno se smejemo.
Pogdegde izbiju na nas vrlo tamni, nagi mladići, naoružani crnim srpovima i batinama. Oni nastupaju u širokim redovima i prelaze nas, trčeći dalje u gonjenju nevidljivoga zverinja. Već rasa Baule, i posle sve više druge, kad se ide k zapadu gornjom ivicom prašume, nije više crvenkasto tamna kao na morskoj obali., već crno plavkasta. Zbog toga, što smo dalje, ljudi nam izgledaju sve divljiji, sve usplahireniji, i sve više jedno drugo čovečanstvo, pakleno, prašumsko i pećinsko. Ovakvih crnaca nikada nema u Evropi; oni se nikada ne civilizuju.
Prelazimo skelom reku Bandamu. S druge strane reke grupa žena i ljudi neobično divljeg izgleda izbegava da susretne naš pogled. Docnije na jednoj brzoj rečici, zaklonjenoj dubokim zelenilom dve žene neverovatne lepote, potpuno nage, kraj svih kolajni, sjajne od vode koja se sa njih sliva, prskaju se i smeju. Kada me vide sa aparatom, cičeći nestaju u zelenilu. Njine dve drugarice isto tako lepe, pristaju da se slikaju ali najpre obavijaju svoja bedra.
Gde god susretnemo sitnu crnačku stoku, sa njenih leđa dižu se ispred nas tanke bele ptice, nalik na majušne čaplje. Hrane se isključivo insektima koji idu na stoku. Odmah po podne pojavljuje se jedna košuta i ide pravo k nama na svojim vitkim nogama. Ona iznenađuje moga saputnika koji nikada vije video košutu po tolikoj toploti. Tako je blizu i tako nerešeno skreće s našeg puta da je Sen Kalbr obara jednim metkom iz revolvera. Ja sam odvratio glavu da to ne vidim, i više nisam hteo baciti nijedan pogled na njeno mrtvo telo. Sen Kalbr ubija potom iz puške i jednu od tri jarebice, a srećom promaši jednoga zeca koji nas najpre sasvim smešno dočekuje, a onda se ipak na vreme seti da pobegne.
Mankono je selo na skoro dvesta kilometara od Boakea. Njegovi stanovnici su iz plemena Đula, koje, zato što preziru zemljoradnju i lov a bave se samo trgovinom, smatraju za crnačke Jevreje. Đula pešači sto kilometara da kupi pregršt soli, ili kakvog čarobnog praha, i pešači drugih sto kilometara da bi to zamenio za kakvu lekovitu travu.
Svi ga ostali crnci preziru, iako on, čim stekne izvesno bogatstvo, koje ustvari pretstavlja pet-šest hiljada kilometara pešačenja, za jedru polovinu kupuje plavi sudanski plašt, da bi bio lep, a sa drugom se opija.
Između slamnih okruglih kućica, čije su osnove od nabijene zemlje, nekoliko građevina čudne konstrukcije od sasušene gline, sa šiljastim kupastim tornjevima na uglovima, i drvenim šiljcima, koji izbijaju sa svih strana iz zidova i kula. To su džamije i minareta Đula, koji su muslimani. Na nečemu što je pijaca, uglavnom prodaja vune, kole (svetog ploda koji se jede, kojim se čiste zubi, vrača, leči itd.), sušenih ribica, đerdana.
Poseta šefu: Fransis Bef! Njegov dom je ogromna urođenička koliba koja me je potsetila mnogo na slike starih rimskih letnjikovaca. Svuda oko kuće, pokrivene ogromnim slamnim krovom, verande ispred prostorija ograđenih asurama. Domaćin, polurasplakan od radosti što u ovoj pustinji posle ko zna koliko vremena dobija goste, boemski je i pustinjski srdačan. Odvodi nas u kolibu, na drugom kraju dvorišta, gde će biti naš stan i gde nam momci odmah rasklapaju postelje, stolove, stolice, komarnike. Pod nekim slamnim hladnjakom, Crnac udešava platno za slikanje: urođenički lan na ramu od akažua. Polunage devojke tucaju proso i kukuruz.
Umetnik nas pretstavlja svojoj gospođi, jednoj divnoj dami, izvrsnog srca, koja je sva zabrinuta da nismo umorni, gladni, žedni. Aperitivi. Kratka upoznavanja nabrajanjem zajedničkih simpatija i prijatelja. Domaćin je poznati pisac kolonijalnih poema i romana. Mali, ćelav, napućen kao dete, potpasan širokim kajišem preko platnenih čakšira; njegova lanena košulja razdrljena je na grudima; na bosim nogama su urođeničke sandale, a kask na glavi verovatno da je još pre osamnaest godina, kada je polazio za Afriku, bio beo. Fransis Bef je čas raznežen do suza, čas praska rasrđeno; dovikuje strašne, infamne stvari svojoj ženi, pogledajući je nežnim pogledima.
Oboje stari, ekstatični, divni i detinjasti. To je jedan smešan par prvih ljudi u ovom crnom raju. Naš dolazak za njih je neverovatan događaj, koji im pruža prilike za redak i skupoceni provod; prvo šetnja, uvek istim poljima ali u novom društvu, a potom bridž. Ja ću biti strašan četvrti partner, nemoguć, i to ih unapred žalosti.
Šetnja ima da bude pravo kroz brus-savanu, preko trave, do potoka i rečice gde Fransis Bef zida most i prokrčuje drum. Pošto „Stari lav“, kako ga ovde zovu, voli decu, to on mobiliše nekoliko desetina crnih mališana koji su od tog trenutka svuda oko, i ispred, i iza nas, a naročito između nogu i po nogama. To nas više umara no visoka trava savane. Šef puši cigare a njine pikavce deli pušama koja možda još i sisaju; ona prevrću oči od uživanja.
Veliki razgovor, o životu, ljubavi, šumama i umiranju, sa velikom belom decom koja su nekim čudom ostarela.
Doznavši da ćemo u šetnju, Crni nas dočekuju na reci sa tam-tamom. Sedeli su u travi, čekajući nas, pa kad smo se približili, iskočili tako naglo i odmah zabubnjali, da su nas uplašili. Njihova tamna tela u žutoj visokoj travi, ispred dalekog plavog neba, čudno izgledaju. Slikamo se sa njinim drvenim bubnjima, dobošima od kalbasa, zvoncima. Kupujem jedan čudan bubanj. Povratak pravo u sunce koje zalazi; ono nam juri u susret sa svojom uzbudljivom svetlošću koje će odmah nestati.
Izdaleka još vidimo da nas pred verandom čekaju dva belca opružena u crnačke naslonjače. Fransis Bef dobija nastup srdžbe što je dobio još dva gosta. Tek posle kratkog nesporazuma razumem njegovo očajanje, ne što dobija goste, već što mu ih sudbina ne raspoređuje pravilno: tako da ne padnu ovi istoga dana, a da ih posle mesecima mora čekati. Jer kad nastanu kiše, on će sa ženom biti sasvim sam, savršeno sam, Otcepljen od drugoga sveta.
Belci su: jedan generalni i jedan obični trgovački agent koji putuju radi inventarisanja crnačkih kontoara. Stariji je vrlo otmen gospodin, mlađi jedan ekspanzivan švajcarski deran, koga ni afrička klima nije još savladala. Volim ovaj uzbuđeni, žurni razgovor belaca na verandi, jedinoj koja svetli u ovoj bezgraničnoj mračnoj savani. Svaki govori kao da mu je samo za to veče povraćena moć govora, pa treba da saopšti sve o čemu se razmišlja u pustim afričkim kampmanima. Kao da se govori na telefonima preko ogromnih prostora, razgovorom čije je trajanje strašno ograničeno. Ustvari svi ovi ljudi žive u mestima koje razdvajaju po nekoliko stotina milja i jedino ih je slučajnost ovde sakupila.
Posle pola sata mi uglavnom znamo živote jedan drugoga; svaki je otvorio svoje srce kako u civilizovanom svetu nije čak ni red otvarati. I posle, to su ljudi od izvorne građe koju su oprobale mnoge oluje.
Večera je čitava gozba od urođeničkih proizvoda sa savane i evropskih konzervi. Crnci, kad ih Evropejci nauče, postaju jedinstveni kuvari. Vina svih vrsta, voće sveže i sočno, o kakvom se u Evropi i ne sanja. Crnac, koji iznenada izbija na svetlost verande pred nas, crnac je belaca: isti crnac kad se sa verande vrati u noć, dok ide po jela, samo je crnac noći, divljine i beskraja.
Do kafe izgleda da smo jedan drugom sve već kazali; i još pijući kafu društvo se žurno deli u dve grupe. Švajcarac će sa mnom u selo na tam-tam, a eventualno posle u lov. Ostali će igrati bridž. U selu su istovremeno dva tam-tama. Prvi koji posećujemo izgleda skroman po gomili prisutnih. Dočekuju nas nerazumljivi uzvici i žagor tela, koja jedan slabi oganj fantomski obasjava. Instrumenti su samo bubnji, ogromni položeni bubnji, obešeni o ramena crnaca, i zvečke. Prostor za igranje je veliki: ipak šef igre bičem razmiče ono što igrajući sužavaju krug.
Najviše stare ružne žene tabaju uporno; kao ljubopitljivo zagledane u svoje izdignute prečage. Kad se pojavim, one u horu počinju neku tužbalicu punu jecanja. Međutim tumač mi prevodi reči te pesme, i one znače: „Zdravo, zdravo, evo belog gosta, evo belog gosta, došao! Smemo da igramo, smemo da ga pozdravimo zdravo, zdravo! Igrajte, igrajte, dajte im vatre!“ Poznato je da crni, u najviše slučajeva, improvizuju reči svojih pesama prema prilikama. Sada su prosto pevali svoju radost što im Fransis Bef, koji je jogunast, ćudljiv i uporan, i koji im, da ga ne bi svaku noć uznemiravali pevanjem i muzikom, a sutradan bili nesposobni za rad njegovog mosta, zabranjuje da igraju, sada to dozvoljava zbog mog dolaska. Zato su oni i iskoristili da organizuju dva razna tam-tama. Ovde se žene, koje iskaču iz kola da bi igrale u sredini, dohvataju upaljenih grana i raznose ih po ivici kruga. Nova osvetljenja pokazuju da međ staricama sasušenih grudi postoji poneka mlada žena, čije čvrste grudi drukčije podrhtavaju u igri.
Da Švajcarac ne bi izgubio noćni lov, žurimo na drugi tam-tam. Odande, čim doznadu da dolazimo, polaze nam ususret svi sa bubnjima na čelu. Mi ih ne vidimo pošto su sasvim uvijeni u noć, ali po larmi nagađamo da ih je ogromno. Švajcarac upravlja na njih svoj reflektor i onda ugledamo bubnjare i njihove pratioce zasenjenih“ očiju. Iza ovih se vidi kako iz svih koliba dotrčavaju još i drugi crnci. Začas smo u sredini čvrstoga kruga. Izdvajaju se trojica, i dižu uvis velike drvene rogove pokrivene kožom; visoki, simetrični, oni pište u noć i prestaju odjednom ne završivši svoju ariju.
Od igrača je najzanimljiviji neki starac, koji nad mladićem što mu je par u igri vrti mač kao da će ga poseći. Obojica pevaju za to vreme: „Ranije belac nije bio međ nama, i mi smo sekli glave jedan drugome. Sada je došao belac, sada ne sečemo!“ Stari se odjednom oduševi. Njegova igra postade drastična, lascivna, klovnovska. On se prevrće po zemlji, skače, razbacuje ruke i noge. Dolazi pred nas i peva uz najneverovatnije pokrete i ljubavne poglede, koji su sve samo ne pristojni: „O da sam devojka, ja bih vas očešljala!“ Ja sam zadovoljan što to može da se odnosi jedino na Švajcarca o čijoj se kosi još može govoriti. Pošto pokazujemo nameru da pođemo, svirači i igrači lupaju i tabaju, privijeni sasvim pred našim nogama; u prašini, nemi, očajni. Treba im dati poklona, i moj boj uzdišući prazni kesu novčića i đinđuva što nosi za nama.
O lovu sa Švajcarcem bilo bi bolje ne govoriti, jer iako je oko nas divna sveža tropska noć sa potocima o čije se talase odbija svetlost zvezda, kao varnice, iako na te potoke svakako silazi zverinje na pojilo, iako moje belo odelo – ono isto koje sam obukao da zapanjim gospođu Bede – trave bojadišu, po grudima i plećima, jakim obojenim prugama, mi se vraćamo samo sa dva zeca, što je Švajcarac pogodio, između one desetine koje je njegov reflektor iznenadio.
Fransis Bef lagano udešava da me primami na jednonedeljno bavljenje. Kad posumnja u svoj uspeh, uzvikuje očajno: „Je li to za život prijateljstvo; za život?! O bože, kako svet ne shvata šta znači jedan trenutak a šta znači ceo život!“ Ustvari, pri povratku sa šetnje, tražio je da mu se zakunem na prijateljstvo do smrti i na prijateljstvo posle smrti, ako se opet sretnemo. Sve to jedino što smo čitali iste knjige, i znali početke istih pesama napamet.
To je plan Fransisa Befa, koji bi da prekrati svoje vreme. Moj je plan da napustim Sen Kalbra pa da se pridružim ovoj drugoj dvojici putnika koji idu u Man, kažu, međ prave ljudoždere na granici Liberije. Potrebno je da me ova druga dvojica prime kao svoga saputnika tj. da me pozovu da pođem s njima. Potrebno je i da me posle neko vrati u Boake, gde je većina mojih stvari: bar sva platnena odela, izuzev ovoga smešnog, belog, na meni. Oko jedan sat noći njin poziv najzad pade i ja, oduševljeno, pobednički odahnuh posle mučne psihološke tenzije, i opreznog ali upornog navijanja.
Misleći da bi se tako ponašao u drugim okolnostima kakav pravi političar siguran u svoju pobedu, ja ne odgovaram odmah da li pristajem ili ne. Ostavljam da im to kažem tek ujutru, kada svi budemo spremni za polazak. I smejem se u sebi, praštajući se odmah za spavanje, što znam koliko bi tužan bio moj odlazak pod komarnik da ovaj poziv nisam izvojevao. Čim su me pozvali, ja sam ih ostavio njinom razgovoru koji me više nije zanimao.
Crnci i sluge već uveliko spavaju po uglovima pletene prostorije u kojoj ležim. Ja se smejem u sebi neprestano, misleći na lov Švajcarčev, na moju postelju, na koju moram da se pažljivo spuštam da se ne bi rasklopila itd.
Posle sat-dva spavanja trzam se iz sna sa radosnim uzbuđenjem. Oko mene savršen mrak. Neki čudni glasovi dolaze iz noći kroz razmake pletenog zida. Mislim šta me je to probudilo i šta sam se tako obradovao na svoje buđenje. Odjednom se setih Švajcarca. Probudili su me glasovi zverova iz noći i to me je usrećilo. Pravo zverinje je oko mene a ne samo zečevi. Zvečarka zveči na nekoliko koračaji od mene iza zida i hijena se dere iz šume. „Idem sutra u Man!“ kažem sebi i ponova tonem u san beskrajno srećan. Nekoliko sati ranije ja sam prvi put u životu čuo za Man.
Ujutru polivanje vodom od koje se ježi. Kinin. Doručak obilan kao da se ruča. Dugi razgovori sa gospođom Fransis Bef. Voleo bi da mi je mati, toliko je dobra, nežna i čedna. Kako je polazak odložen za malo docnije, ja trčim da vidim manastir marabuta; onaj sa minaretima od sasušene zemlje i drvenim šiljcima. Žene su pred kolibama, međ masom sudova od palminog ploda; kraj drugih što biju proso u drvenim avanima, roj golišave dece. U manastir neće da me puste obuvenog, nužno je da budem sasvim bos. Sav unutarnji prostor izdeljen je zidovima, lagumski kao pčelinjak; sa svetlošću koda se lomi o tanke pregrade od nabijene gline; strme stepenice vode kroz uski otvor na krov. Starci koji me vode proturaju za mnom aparat, akvarele, crtežnike. Kad bacim crnu hartiju kojom je obavijen film, starci je, sa ustezanjem ali ipak gramzivo, dižu za sebe.
U manastiru inače ničega nema; nijedne stvarčice, nijedne tkanine. Njegovo jedino bogatstvo je divna vizija sa krova na crnačko selo i na velike kamene masive koji se dižu odmah iza sela. Između koliba je roj gole crne dece izmešane sa kalbasima, sa afričkim kokošima i neizostavnim kozama, sitnim kao naši psi. U ono još nekoliko građevina od požutele i potamnele sasušene zemlje, šiljastih nejednakih zidova, koji su kao ježevi načičkani koljčićima, stanuju crni marabuti, sveštenici ovoga hrama.
U podne još jedna gozba kod Fransisa Befa, svečano opraštanje i pozdravljanje, i onda polazak. Mnogo pre no što ćemo proći kroz selo Segulu idemo kroz samu savanu. Tek ponegde naiđemo na polje zasađeno kafom, kaučukom ili pamukom. Predveče nastaje panika da li ćemo do mraka stići na bak za prelaz preko reke Zazandre, pošto ćemo inače biti primorani da prenoćimo pod otvorenim nebom i u sasvim močvarnom kraju. Međutim na Zazandru stižemo u prvi mrak. Crnci-aleri raspoznaju nas ipak sa druge obale dok silazimo niz breg i doplovljavaju nam u susret. U noći njihov splav na pirogama, koji teraju hvatajući se rukama za uže prebačeno s obale na obalu iznad reke, izgleda kao da plovi po samom Stiksu. Toliko tela alera izgledaju ogromna i strašna u pokretu i toliko reka ima velike svetle otseve po tamnoj vodi.
S druge strane reke je već dublja i jača gora; lazimo opet u gornju ivicu prašume. Na sve strane požari. Obasjavaju džinovska stabla i lijane i vreže koje se sasušuju od vreline. I onda opet noć sasvim tamna. Iznenada jasno, kao najveća zvezda, zasija oko pantera. On nas sigurno vidi ali nas se ne boji i trči nam pravo ususret: ne da bi nas napao, već da bi nastavio svoj put k reci od koje dolazimo. Ne vidi se ništa drugo do jedna jedina električna svetiljka koja nam juri.
Od tog trenutka ja sam idući kroz noć video masu tih svetiljki koje razno obojene pretstavljaju oči najrazličitijeg zverinja; ali nikad nisam razumeo zašto se oči životinje ne vide kao oni parovi dalekih zvezda, već se sastaju uvek u jednu jedinu. Švajcarac diže pušku i čeka; svetlost se odmah potom gasi, što je znak da je zver okrenula svoj pravac: kroz noć. Negde beskrajna gora u plamenu, praćena praskanjem drveta i dernjavom ptica što odleću. Po našoj stazi, dok prelaze s jedne strane šume na drugu, nastavlja se promenada zverinja. Svaki čas zeleno oko košute, žute hijene i ogromno električno pantera. Ovaj nas ljubopitljivo čeka sve dok ne razaznamo njegova meka leđa, tamna, u; noći, i onda se tek sklanja u čestu. Švajcarac se više ne trudi da puca i mi mirno prolazimo kroz ovaj tamni raj gde nas sve životinje radoznalo gledaju i nijedna ne mrzi. Evo brzog šikanja velikih zečeva, pacova i zmija. Evo se opet, sa strane puta, u česti, pale i gase, kao lanterne, oči mačaka-pantera, antilopa, hijena, koje i ne dajući znaka od sebe prisustvuju našem prolasku. Zvonjenje zvečarki, lavež majmuna i šakala, pištanje noćnih ptica, Veliki noćni, život gore na ivici savane, uzbudljiv, naročito i zato što nisam nikada očekivao da je toliko bezopasan.
Pošto je nad nama velika svetlost neba noći, gde su međ zverima jedna druga skorpija, jedan drugi medved i lav, i jedan drugi bivo i ovca izmešani sa bolom, mučenjem, legendama i tragedijom čovečanstva, ja sa strašću odbacujem razlike između neba i zemlje, između stvarnosti i ideala. Uzbuđeno zadihano zamišljam kako sami znaci Zodijaka strašno, tajanstveno i radosno promiču pored nas, tu na zemlji. Između stabala koja žive hiljadama godina i koja padaju da bi umrla po debelom ćilimu paprati i vreža. Stabla što umiru, ležeći, a što ipak, još, svom svojom dužinom puštaju korenje u zemlju, crvenu i masnu. Gnjilu, kao punu krvi. Evo zvezda po zemlji, otelotvorenih, ogromnih, mekih, vrelih, punih zadaha. Mi im vidimo još samo oči, koje su duh neba i prostora.
Njima su osvetljene planine. Južni Krst koso je poboden iznad šume. Moj drugi boj, Muri, divan mladić, fetišist, neraspoložen je zbog ove posete plemenika Jakobar, Djere i Abe. Veruje da, kad bi se odmakao samo čovek-panter bi ga napao, pošto je istovremeno i crnac i stranac. Beli ulivaju strah svima pa i ovdašnjim mnogo brojnim družinama ljudi-pantera. Sam Muri video je pre tri leta kako se jedan fetišer pretvorio u pantera, i jedva je uspeo da mu pobegne. Kažem mu da imam revolver (ustvari bio je uvek u kovčegu); njegovo lice, dotle smešno-uplašeno, razvedri se, i posle toga me više ni on, niti ostali bojevi, ne puštaju iz vida. Dok večeramo u Manu oni su blizu u kutu iza mene.
Otsedamo u bengalu trgovca Jorka, koji je na putu, ali čije sluge znaju da su moji saputnici Jorkovi prijatelji, te im otvaraju sve prostorije. Jedino u spavaćoj sobi već spava Jorkova „mus“, crnkinja s kojom se venčao po urođeničkim običajima. Kako takve žene ovde služe samo u jednu svrhu, i prijatelji se čak mogu i poslužiti njima, ili im bar ne ukazivati nikakvu pažnju ako neće, Švajcarac zahteva da je sluge probude i premeste na kakvo drugo mesto. Na moje posredovanje, ostavljamo je gde je, a mi naše postelje razvijamo po verandama. Kuvari nam spremaju izvrsnu večeru sa vinom i sodom. Domaćin je velika i važna ličnost za okolinu; on kupuje proizvode lova za krpe, brezletne, kolajne i likere. Iste noći Švajcarac, koji je somnambul, pada sa verande pravo međ živinu i one žute afričke pse, te nas sve razbudi strahovitom larmom koja se oko njega digla.
Jutro u predelu brdskom, zelenom, sa velikim stablima koja se puše od magle. Ovde su crnci sasvim drugoga tipa: vrlo crni, vrlo divljih likova i blistavoga pogleda. Ne smejući se, ne osvrćući glave prate pogledom svaki naš pokret. Duš, stasiti. Devojke divnih grudi kao iz kamena, s neobično pupčastim bradavicama. Praćen slugama i dečacima odlazim pešice u susedno selo Baple. Šef sela, Kenj, mladić ozarenoga pogleda i kršan, boji se očito fotografskoga aparata. Iza svake okrugle kabane počinje neobično zelena planina. Pred selom, kroz duboku uvalu, protiče rečica, preko rečice je ispleten most. Kupaju se ljudi i žene. Šef mi nudi plod kole, i objavljuje tam-tam kojim će me pozdraviti selo Baple od rase Đahove.
Pripreme traju dugo. Male igračice, sveštenice i kurtizane, kupaju se najpre u kolibama uz čitav niz ceremonija. Igru Dede počinje stara fetišerka, dugačka, tanka, visećih grudi. Okrečena belo, ona se na opšti smeh okupljenih seljana, koji time izražavaju svoju radost i divljenje, izvija, trese, skače, i približava mi se sasvim da bi mimirala librične scene. U strašnoj galami bubnjeva, pod jakim jutarnjim suncem, izgleda kao da je došla iz samota pakla. Smeje se, zadirkuje ceo svet, nudi im svoje sasušene grudi i trbuh.
Najzad evo pravih sveštenica Noi i Sati, na ramenima mladih fetišera. U tim godinama devojčice kod nas još igraju školice, ovde su one direktorke božanskoga i ljubavi. Namazane su uljem i odevene samo u niske žutih crvenih đerdana, provučenih između nogu, zategnutih preko bedara, i u krug preko grudi. Prsti i članci na nogama i rukama, i grlo pretovareni su nakitom. Duga uzdužna srebrna dijadema od temena do čela. One potsećaju tako mnogo na statuice Šive. Očigledno da su izabrane po lepoti, jer su im oči duge, kose, tamne i osenčene lakim plavim prahom. Ivice napućenih usana takođe prevučene plavilom; sa vrhovima lako naviše. Njina tela, detinjski duge ruke i noge, jedinstvene su lepote. Ništa mirnije, svečanije i tiše od ove dece. Svu drevnost, nerazumljivost i tragičnost Afrike one nose na sebi. One prostiru oko sebe onu tišinu i svečanost koju prostiru naše katedrale.
Od trenutka očišćenja pa do stupanja u Dede fetišku igru, devojčice-sveštenice ne smeju dodirnuti zemlju. Njina starija braća (kod crnaca zovu se braćom svi zaštitnici) nose ih na ramenima. Da bi ih mogli nositi, oni sami moraju ispunjavati obrede. Samo spuštene na zemlju, male počinju igru previjene unapred, zagledane u svilene žute i crvene marame, kojima mašu kao plamenim cvetovima. Odbacuju nožice u stranu, s preciznošću, hitrinom i ritmom. One prave figure utoliko komplikovanije ukoliko su asimetričnije. Dok jedna igra sasvim previjena napred, ukošene nakićene glavice, druga se previja, svijene glave i ruku skoro do zemlje, potpuno zalučenog trbuha.
Igrajući prilaze gledaocima i dodiruju ih rukama kao u raspusnosti. Ustvari su savršeno svečane, sklopljenih očiju i njino mimiranje razbludnih pokreta tragično je i bolno. Slikam ih, i dok, belo obojena, fetišerka, očigledno uživa i vrti se sve bliže aparatu, male imaju preneraženi pogled od straha ali ne prekidaju igru. Zovem ih da im dam poklone i one prilaze stidljive, tihe, spuštenih trepavica, povijenih glavica, sa nakitom koje kao teško cveće pada iznad visokih zaobljenih čela. Dajem im novaca i kori, ali kako đinđuva nemam kod sebe, kažem im da mi pošlju kog derana po kome ću im poslati. Seljani izjavljuju da će igračice doći same po poklone, samo ne odmah, no tek kroz dva-tri sata kada izvrše naredne obrede. Lupa tam-tama, i gomila, larmajući veselo, prate me do izlaska iz sela.
Produžavam, odatle na sedam kilometara, u planinu, u selo Zegele. U trenutku kad se pojavljujem, uplašeni stanovnici beže u svoje kućice. Zatvaraju rupe, kroz koje se jedva inače može upuzati, i tek kad se šef sela posle dugih pre govora sa mojim tumačima sam ohrabri, on bodri i ostale da iziđu. Crnci se pojavljuju i gledaju me izdaleka izvirujući iza svojih okruglih koliba… Dosta je da pođem u bilo kom pravcu pa da na toj strani svih nestane. Uzalud tumači dovikuju, pljeskaju se po kolenima, vabe ih kao zverčiće. Zegelci su čuveni strelci, divljeg, zlog izgleda, očiju koje su skoro na vrh čela. Nema davno da su ih belci pokoravali: oružjem tako efikasno da je sad svaki belac za njih strašna i opasna ličnost.
Zegele je inače još uvek jedno od najživopisnijih gnezda: suluda veštica, fetišera, ljudi-pantera i antropofaga; gnezdo spušteno međ visoke planinske litice na, samoj ivici prašume. Tišina divljine je apsolutno oko njega. S jedne strane ka dalekome Okeanu mrak i užas džungle, s druge odmah mrak i užas planina Liberije; sa obe strane neprohodnost i smrt. Jedina veza sa svetom za Zegele je ova uska staza koja dolazi iz Mana. Na kolibama su sasvim šiljati slamni krovovi, okrugli zidovi od nabijene zemlje, ulasci tako niski da se samo na kolenima može ući. Ono što je neobično retko u drugim selima, i što pokazuje nepoverljivost Zegeljana, jesu stalne vratnice od debelog teškog drveta na ulascima. Usred seoceta je niski krov samo na stubićima iznad kruga za seosko veće; malo dalje niska koliba veštice Lame, glavne fetišerke. Zidovi ove kolibe su išarani: motivima šafranove boje, i na vratnicama, koja se odmah zatvaraju ispred mene, naslikana je glava polu bivola a polu ratnika sa ogromnim rogovima koji se produžuju na zidove. Glava je bela, indigo i aleva.
Veštica je rasrđena i ne želi da mi otvori svoju kolibu. Na posredovanje šefa sela ja ipak postižem da uđem kod nje, ali ne na ova glavna vrata no na jedna nastralna s druge strane. Starica, glavna ličnost ove naseobine, ostaje sva skupljena i užasnuta u dnu kolibe. Ona drži na svojim prsima masu gri-gria i vradžbina. Utisak koji imam: od nje ne prevazilazi ničim utisak koji bih imao od kakve naše Ciganke. Ja sam skoro zadovoljan što odbija da mi „gleda u kolu“. U okrugloj kolibici inače kao na kakvom bunjištu masa prljavog korenja, polupanih kalbasa, ljusaka od jaja. Na zidu razapete prašnjave kože antilopa, krokodila, i guštera. Vrlo siromašan dekor za prvu sveštenicu sela.
Neki čovek, stasit, umorne, klonule glave, golog tela namazanog blatom koje se već sasušilo, ulazi i gleda me ćuteći. To je bolesni Blonde. Izraz njegovog lika i izgled imaju nečeg što je zajedničko i bivolu i čoveku. Toliko je taj lik prost u svojoj građi i tragičan u svojoj neduhovnosti. On sa lenošću izlazi iz svog ćutanja, samo svojom pljosnatom glavom kao bivoli iz mirne vode poto-potoa, da bi odgovorio na pitanja tumača. Bolestan je od grudi i neizlečiv, jer za njega nema leka. Tumač tvrdi da bi za čoveka kao što je ovaj, koji je ranije kao i mnogi drugi ovde bio optuživan da je panter, lek bio svakako meso čoveka, jer čovek-panter ne može živeti a da je za uvek njega lišen. Međutim zakoni belih o tome ne vode računa; zakoni belih ne znaju da svi ljudi ne vrede podjednako, da život jednoga kaptiva, žene ili deteta vredi taman koliko da posluži životu odraslog člana plemena. Bolesnik rezignirano leže na asuru između kućica. On neće imati svoj lek, i time je osuđen isto tako na smrt kao što bi bio i od zakona kada bi rastrgao i svoju drugu snahu, ili maloga šuraka, ili bilo kog drugog člana svoje porodice. Krv i telo porodice daju najveću snagu. Svejedno je dakle rastrgnuti ili ne, kad se još uzme mogućnost da francuske vlasti nikada, ni ne otkriju zločin. Najverovatnije je da se vlastima niko ne bi žalio, a da li je jedan crnac manje ili više na svetu teško je utvrditi u Basamu a skoro nemoguće u Zegelu. Takva otprilike misao mora jedanput sazreti u bivoljoj glavi bolesnikovoj, pa ma koliko ona bila lagana. Da mora sazreti, zna cela njegova porodica, a kako je ona prva na redu da bude žrtvovana, ona ga se najviše i boji. Ili će jednoga dana Blonde otrgnuti pantersku kožu i namaći na prste panterske nokte, koje drži sakrivene u šumi, pa sačekati prvoga rođaka, svoga, brata Tiu, ili snahu Mone, ili sinovca Varinju, da zakolje, ili će oni na vreme kupiti od malopređašnje veštice koren pomoću koga će Blonde najbrže podleći bolesti.
Tam-tam. Bubnji povezani između sebe. Kalbasi i zvečke obučene u masu đinđuva, „Veliki hipopotam“ pod maskom, ogrnut u plavu ponjavu, sa otrcanim perjem na glavi, sa slamnim resama oko bedara i ia nogama. Maska od divnog, poliranog vremenom, crnog drveta; ona je jedinstvena kao umetnički rad i živa u ovoj podnevnoj mađiji punoj sunca. Kroz rupe se vidi čovečiji pogled, sjajan i nerazumljiv. Hipopotam igra sa vrlo malo pokreta; on trupka nezadovoljno u mestu tražeći da jede. Veliki bog Zegela je gladan. Hteo bi jednu čistu čednu devicu; možda dve, možda tri, ako ih toliko ima u Zegelu. I moraju ove biti retke lepote, i namazane uljem, i nakićene. On trupka u mestu i vrti se nestrpljivo oko sebe. Seljani su okupljeni u krug i straše se: – O, o! Jer hipopotam mora jesti, apsolutno mora jesti. Inače neće biti lova, i zverovi će klati koze, i strele će skretati s puta, i ljudi panteri će rastrgnuti najbolje derane i bolesti će nasrnuti na kolibe. Hipopotam je gladan: – O, o! Potpuno me zaboravljaju i sad su samo oko hipopotama tu, proučavajući svaki njegov pokret.
Evo on igra strašnu igru Ge, udara levom nogom u zemlju, što znači da zove sve bolesti koje su tu u zemlju zakopane, neka se približe sasvim i neka ga osvete, ako mu Zegele ne da žrtve. Srećom evo kasom dolaze mladići, namirisani, namazani uljem, sa đerdanima oko grla, sa kolajnama na nogama i rukama, stegnuta uskim kajišima po vitkim nagim bedrima. Na ramenima su im male sveštenice kao one u Bapleu. Njine sasvim kose oči, plavim obojene u krug i visoka čela pod teškim metalnim dijademama; divne tanke ruke svetle od ulja viju se nad glavama „braće“. One su sasvim nage u svojoj besprimernoj lepoti, sa dugim niskama đerdana između nogu i u krst preko grudi. Pevaju bolnu očajnu tužbalicu devojaka koje će Hipopotam pojesti. Ali one su i srećne u isti mah, toliko srećne, jer su one njegove neveste, njegove kćeri, njegove matere; njega koji je najlepši, najmlađi, najljubavniji na svetu. On, hipopotam, ima oči strašne, lik taman, čeljusti grozne, i on će ih proždrati nemilosrdno. Ali one će kao juče, kao pre dva dana, kao uvek, iskočiti odmah zatim kroz njegovo oko, ili uvo, ili kroz njegov nos, ili pupak, divnije, mlađe i svetije no što su ikada bile. O lepota i pijanstvo trpljenja ni vaskrsnuća! One skaču sa ramena mladića i igraju svoju igru mladosti, radosti vitkih detinjastih udova, lepote te rane ženstvenosti.
Bog je, razume se, srećan i ne žuri se sa proždiranjem jedinstvenih devojčica, na čemu sam mu beskrajno zahvalan, jer je on težak, nespretan, ružan, a one su ovaploćenje ove gore i ovih planina. One su mlado zverinje, u isti mah. I koliko raspusne, prašumski zapanjeno i fatumski raspusne, u svojim pokretima. One nasrću, pijane od užasa i radosti, na nage urođenike koji su u krugu oko njih, na moje sluge, i sa prezanjem dodiruju se samo mojih davno izgužvanih i uprljanih čakšira. One pokazuju samo za trenutak svoje zube bele, svoje oči crno-plave; sve svoje telo previjeno i zapeto kao luk sa koga kao da odlazi strela. Zatim čovek pod maskom čini pokret da bi da ih pojede i svi okolni, u užasu i radosti, deru se: -O, o!
Mladići odlaze trčeći, nad njinim plećima sijaju žarko na suncu grivne i krune sveštenica. Veliki fetišer stoji sad smešan i bezizrazan u sredini gomile, opuštenih ruku, oznojen pod ponjavom, sa drvenim likom čiji je izraz jednom za svagda utvrđen. Tražim mu da skine masku. On me se valjda boji i polazi rukom kao da će je skinuti; žene, koje bi svakako morale umreti čim bi videle lik igrača i saznale koji je od saplemenika danas bio „Veliki hipopotam“, cičeći grabe svoju decu i beže kud koja. Ljudi se smeju. Igrač, međutim, ni zbog sebe ne sme skinuti ovde masku već na utvrđenom mestu iza svoje kolibe. Odjednom se pojavljuje njegov svakodnevni crnački lik sa malom jarećom bradicom. Crnci, saplemenici, koji se isto tako moraju praviti da ne znaju ko je od njih primio na sebe da izvrši obred fetiša, kao iznenađuju se, i uzvikuju radosno; lupkaju ga po ramenima. To je seljanin, fetišer Bro. Izgledaju svi dosta iskreno oduševljeni ovom valjda svakodnevnom pretstavom. Ja, koji sam samo čitao po knjigama opise sličnih mađija, već nisam zato imao osećanje novosti. I to je njina snaga primitivnosti koje u meni nema.
Posle malo nećkanja, čovek pristaje da proda masku, ali se ograđuje odmah da je isuviše skupa. – Pošto? – Deset franaka! Ja mu dajem još pet za poklon, a on mi vraća deseticu tražeći noviji papir. Tako za petnaest samo franaka dobijam masku za koju sam docnije doznao da je kao tip od najstarijih u tom kraju. Ja je odmah po povratku radosno poklanjam prijatelju. Kad pomislim na maske koje sam mogao kupiti na reci Komoi…!
Video sam mnogo stvari toga dana, obišao nekoliko sela i gledao nekoliko tam-tama, tako da sam sasvim zaboravio onaj jutrošnji Dede u Batleu. Međutim, dok smo večerali, mladići iz tog sela donesoše na ramenima Noi i Sati, male fetišerke; položiše ih na prag kolibe i nestaše pre no što smo i uspeli da se objasnimo. Stavljamo im ogrlice oko grla; one nas gledaju ozbiljno i ostaju začuđene da je to sve zbog čega su imale da dođu. Nesporazum je očevidan, i sad smo sasvim u nezgodi šta ćemo sa tim rastuženim devojčicama. Da bi zataškali zbunjenost, pronalazimo za njih neku alvu u konzervama koju sam poneo iz Marselja. Ponašamo se sa njima kao sa običnom decom, i ovo ih unekoliko i raskravljuje i plaši.
Bojevi imaju najveću pažnju za devojčice. Uplašeni i sujeverni, trče da im nađu asure za spavanje, što za sebe nikada ne bi učinili. Zatim devojčice spavaju u dnu kolibe, napućene, sa dlanovima pod obrazima, prave, sastavljenih nožica, kao što spavaju svi urođenici. U zoru dolaze oni isti mladići i odnose ih. Trčim za njima raznežen njinom detinjskom lepotom (moji prijatelji mi se smeju) i dajem im još dve ogrlice. Smeše se, gledaju đerdane širokim zenicama. Polazimo; gledam svu onu tešku goru, gustu, koju, dolazeći u Man, nisam video zbog noći.
Predveče dok moji prijatelji ostaju radi odmora, na stazi koja ide kroz šumu, čudnoj crvenoj stazi koja kao kakva arterija protiče kroz goru, ja odlazim sa nje pravo međ stabla, međ vreže, lijane i šiblje. Ne vidim skoro više ništa oko sebe, i čujem samo čudne udare u drvo, što su možda kucanje ptičijeg kljuna, i pištanje nekih mladunaca. Načinim samo deset koračaji i ne čujem kao da ih nikada nije bilo ni glasove crnaca -slugu, ni prijatelja, U visini se lomi grana od skoka kakvog majmuna, a ćutanje šume ostaje nepovređeno, apsolutno u svojoj veličanstvenoj strahoti. Stojim jedan čas kao hrabreći se u mračnoj sobi i onda se vraćam istim putem, razmičući granje i paprati, koje mi prevlači preko lica svoju zagušnu smolu, svoje lepljive sokove i paučinu punu insekata. Samo metar-dva od staze, ne vidim ništa ali mi dolazi poznati glas Sambin, koji mi izgleda sasvim nov i smešan.
Mi nismo prešli ni kilometar kad ispred nas, obavijena večerom koje se spušta, izbi iz gore čitava gomila belo okrečenih mladića. Izgledala je uistinu čudno, sa tamnim kosama, očima i usnama, posred ovog neprirodnog belila. Izgledala je čak pomalo i smešno jer je potsećala na cirkuske pantomime, zatim na šaljive filmove o džungli. Mladići su bili apsolutno nemi, oborenih glava; nosili su jedino, kao i ostali crnci u ovom kraju, duga crna koplja. Nisu se ni iznenadili ni uplašili kad su nas videli, ali, ne htevši stati na moj poziv, nastaviše kroz šumu. To su bili novi članovi plemena Djere, koji su tek primili tajnu fetiša i odgovarajuće tatuaže.
Ovde dugujem jedno objašnjenje za koje jedva da se smem založiti, pošto su sva posmatranja u izučavanju primitivnog čoveka isuviše nesigurna. Sve je misterija i sve je ilogizam u njemu. Niti je crnac savršeno „prelogičan“ kao što tvrdi Levi Bril, niti je identičan nama; niti je onakav kakvim ga vidi Frazer. Ne verujem da se ijedan savršen sistem može primeniti u izučavanju njega. Ja navodim, dakle, samo ono što sam kao putnik čuo u Zegelu, što sam čitao i što sam video.
Jedna stvar je sigurna, a to je da svaki čovek samo tim što je iz ljudske vrste, i što je rođen, nije po pojmovima primitivca već čovek, tj. član plemena. Čovek je samo onaj koji je inicijiran u tajne života i fetiša. Svaki čovek nije ni dostojan da bude uveden u tajne, čak i kad nije kriv za tu nedostojnost (recimo ubio slučajno pticu koju nije smeo; pojeo zabranjenu hranu; sanjao izvesne snove itd.); svaki čovek ne stiče pravo inicijiranje u isto doba. Ima i ljudi matorih koji su smatrani za decu, jer nisu proglašeni za odrasle.
Kako se samo za svako novo saznanje misterija dobija i po jedna nova tatuža, to ova ne pretstavlja nikako dekoraciju na telu, već položaj crnca u carstvu mađije i plemenskog života. Kod crnaca postoji čitava hijerarhija saznanja misterija. Tatuaže su samo njini spoljni znaci. Jedno je tatuaža da sme ići sa ženama, druga da zna misao voća, treća da ima moć savladati vodu itd. Kod crnoga ne biti tetoviran, ili ne biti dovoljno tetoviran, znači ne biti dovoljno emancipovan; ne biti još potpuno član plemena. Što više tatuaža na njemu, znači da su mu fetišeri više plemenskih tajni poverili; da je u njemu više duha plemena no u drugih. Ne biti tetoviran, znači ne znati ništa, ne biti spreman ni za šta, ostavljen na milost i nemilost svega što može naići. Izložen opasnosti od nevidljivog, lišen prava pred vidljivim.
Članovi plemena Djere šalju svoje sinove, mladiće, u goru, da pod smotrom vračeva i fetišera provedu po tri godine. Oni u planini žive u tajnosti; niko ih ne sme videti, niko za njih znati. Tek posle te tri i po godine porodice saznaju da li je njin mladi član još u životu ili ne. Za to vreme mladići se uče tajni ribolova, lova, ljubavi, rata, krađe, lečništva, ratarstva. itd. Uče se svemu tajnom fetišerstvu bez koga je svaka navedena veština nepostojeća i nemoguća. Jer strela ne ubija zato što je oštra i otrovna, već što je praćena naročitim inkantacijama koje njen otrov čine smrtonosnim. Umeti loviti Znači naučiti te inkantacije.
Oni se tu navikavaju gladi i trpljenju. Poznato je da pre no što mladić dokaže da poseduje već sve vrline koje su potrebne za tatuažu, ima da prođe još čitav niz mučenja koja će dokazati svu njegovu izdržljivost i prisebnost. Već za prvo inicijiranje, koje mladića čini samo čovekom, ta mučenja su fantastična. Rekli su mi da su mnogi mladići pomrli za vreme iskušenja. Istina, treba znati da mnogi mladići, za koje se misli da su pomrli ustvari su samo krišom prevedeni na drugu planinu. Dalje inicijiranje će ih tamo učiniti velikim, fetišerima, vračevima, vešcima i panterima,
U izvesno doba noći za vreme ovih godina, nedaleko u planini i pod zaseocima, čulo se strahovito kreštanje Njamua, fetišera koji obučavaju mladiće. Njamu je stalno pod maskom: Kada se pojavi međ ljude on korača na visokim štulama. Strah i trepet i poštovanje koje on uliva crnome narodu besprimerni su. Niko nikada ne pomišlja da sazna ko je Njamu; odakle on dolazi, zašto viče. Jer to bi donelo smrt veći onome koji se raspituje. Vika Njamua u planini izgleda da obznanjuje da je sad jednog mladića manje međ onima koji se uče. Mladića je nestalo, on je umro, i njega više niko ne nalazi. Pretpostavka je čak da ga sam Njamu pojede. Zvuci koje Njamu pušta krešteći isuviše su čudni i jaki da bi mogli biti iz ljudskog grla. Pokazivali su mi maske Njamua pod čijim otvorom za usta postoji kao neka vrsta klarineta od izbušenoga meteorita. Meteorit je uopšte kamen neobično cenjen od urođenika i služi u lovu i mađiji neprestano.
Docnije sam želeo da vidim igru dva Njamu, za koje su svi seljani znali da žive međ njima. Bilo je dovoljna da samo odredim veličinu nagrade. Šef sela je naredio tam-tam i rekao da će Njamu biti nagrađene ne pitavši ni sam ko su one, ni gde im sve to može saopštiti. Cela je igra priređena iako niko nije znao da li će Njamu hteti doći ili ne. One su došle, igrale, i otišle, a njina identičnost nije bila utvrđena. Niko se ne bi usudio da ih prati i vidi u koju će se kuću skloniti. Skoro je neverovatno da ove Njamu nisu nikada okusile ljudskoga mesa. One su ga morale okusiti i zato što inicijiranje koje ih stvara zahteva takvu žrtvu, i to, izgleda, baš žrtvu najbližeg rođaka.
Već u trenutku kad se, po svršetku prvih učenja za postajanje član plemena, pristane da se mladić oprema i za viša saznanja, ovaj mora najpre navesti koju će svoju svojtu izdati za poslednju probu nauke. Otuda je dovoljno da se samo i posumnja da jedan od seoskih mladića ustvari nije umro, nego da je na daljoj obuci, pa da celo selo drhti od straha, a naročito njegova porodica. Za ova plemena Žorž Digerlen priča kako je jedan čovek napijen i odvučen od prijatelja daleko od sela usred planine gde se nalaze kolibe derana koji se opremaju za fetišerstvo. Čim je stigao, opkoljen je od ljudi koji mu pevaju „mokorotlo“, ratnu pesmu, dok ga čvrsto vezuju. Jedan mu se vrag približava i seče članke na nogama. Za to vreme dečaci sve jače pevaju da bi zagušili njegov vapaj. Posle toga sekirama lome mu noge i vade srž iz kostiju. Mučenje najzverskije produžava se do duboko u noć, i dva sina žrtve uzimaju najživljega udela u njemu.
Mladići na ovom novom iskušenju provode po više godina, za koje vreme prelaze više stupnjeva. Unapređenja izgleda da idu naročitim redom i tek kad se pojedina mesta starešinstva uprazne. Izgleda da svakom prilikom treba dati nov dokaz durašnosti i novu ljudsku žrtvu. Ima nekoliko godina da je administrator Prugo načinio jednu veliku aferu povodom jednoga od dvanaest tajnih udruženja ovoga kraja. Ticalo se društva Vihibi čiji su članovi činile prave pokolje u selima. Oni su samo ljudskim mesom spremali, čari i otrove, i bilo sa kim da ulaze u razgovor, pitali su ga: „Imaš li ljudskog mesa?“ Svaki čas čulo se da se govori o leševima, ljudskoj krvi, ljudskoj puti. Obesvećenje grobova i krađa leševa bili su svakodnevni. Anketa koju je Prugo vodio neverovatna je.
Jedanput kada je žrtva već dovedena, posle bezbroj mučnih pripremanja novoga člana, nastaje poslednje iskušenje za njega. Ubijena žrtva privezana je za budućega fetišera, grudi uz grudi, ruke uz ruke, usta uz usta. Tako opojeni spuštani su zajedao u duboku jamu koja je pokrivena granjem i lišćem. Pristup jami čuvali su ostali članovi Vihibi. U ovom položaju je ostajao mladić po tri i više dana u potpunoj pomrčini, i u stalnom dodiru sa žrtvom koja se počinje raspadati. Treba znati koliko je crni čovek plašljiv, živčan, pa da se zamisli njegovo stanje kada ga izvedu iz jame. Tek tada nastaje velika svetkovina, u kojoj ovaj, još uvek vezan za žrtvu, ima da igra. Leš je zatim odvojen od novoga fetišera, razdeljen međ članove po hijerarhiji, i pojeden.
Svaki deo tela daje naročitu moć onome koji ga pojede. Naročito su cenjeni obrazi i polni organi.
U Manu je sasvim skoro bio proces jednome čoveku-panteru. To je bio tek inicijirani mladić, koji je izjavio da je uhvaćen na svojoj prvoj žrtvi. Jedno od sela obavestilo je bilo vlast da im je nestao jedan čovek, odnet od pantera iz kolibe dok je spavao. Na zemlji su nađeni tragovi panterskih noktiju, malo dlaka njegovog krzna. Administrator, koji je posumnjao, izišao je u selo, sazvao sve i izjavio glavnome fetišeru da će njega osuditi na smrt ako ne kaže ko su krivci što je seljana nestalo. Fetišer je izveo neki kavez sa tigrovom mačkom u njemu, igrao oko ovoga, pevao inkantacije, umio se vodom sa naročitoga izvora i posle toga obišao sve svoje seljane u krug, razgledao ih dugo, i označio trojicu kao krivce. Ovi su odmah uhapšeni.
U okolini, na ivici šume, nađena je jedna ruka i ostaci vatre. Iste noći dvojica od uhapšenih bili su otrovani. Uopšte je teško uhapsiti „pantera“ a da on ne bude otrovan od drugova koji se boje da ih ne izda. Sada je ostao samo spomenuti mladić koji još nije znao imena svojih drugara. Izjavio je da je na gozbi bio dobio najgore delove tela, da su sa sobom imali i jednoga kuvara, koji sam nije bio fetišer, ali koji je doneo soli (so je vrlo retka i skupocena kod crnaca) kao i jednoga dečka koji je doneo vode i ložio oganj. I pored mučenja, nije hteo reći kakav ih je obred gonio da ubiju i pojedu žrtvu. Izdao je pantersku kožu u koju se oblačio, i nokte koje je namicao na prste od nogu. I da nije ovih svedočanstava o ljudožderstvu u okolini Mana, bilo je dovoljno videti samo onaj uplašeni trzaj tela jednog tamošnjeg crnca kada ga belac sretne, njegov divlji skoro umobolni pogled, faunsko crno telo, strašno prljavo, i ulepljeno blatom.
Na reci Zazandri, zatiče nas noć. To je ona ista reka kojoj smo pre dva-tri dana paničio žurili, da bi joj stigli na vreme radi prelaska. Seljani sela Zazandre, na samoj ovoj obali, i koji se zanimaju prevoženjem preko reke, odbijaju da nas prebace na drugu stranu. Oni se boje noći, kajmana krokodila i brzaka. Iako je s brega na breg prebačen konopac za koji se oni pridržavaju dok prevlače splav, ništa ih ne može naterati da to učine i u mraku. Nama bi međutim bilo bolje da zanoćimo negde dalje od reke, gde nije močvarno.
Tako odlazimo u puste kolibe koje su određene za putnike, crne ili retko bele, koje zadesi naš udes. Dok sluge razapinju postelje i komarnike, rasklapaju stolove i stolice, mebliraju pokretnom civilizacijom, za jedno veče samo, ovu golu okruglu prostoriju, izlazim u seoce koje je odmah oko nas. Potpuna pomrčina čim iziđem iz osvetljenog kruga naših lampi protiv oluje. Veče već vrlo hladno. Iza sasvim niskih ulaza od koliba vide se nagi crnci kako greju leđa kraj vatre. Oni drže stegnute pesnice na očima da ih dim ne bi vređao. Poneki je već razastro ponjavicu kraj ognja i spremio se da spava. Drugi cvokoćući protrče kraj mene kroz mrak.
Pošto je odmah iznad nas planina, sigurno je da nijedna noć ovde nije toplija od ove, i čudo je zato da plemena nisu pronašla nikakvu odeću koja bi ih zaštitila od zime. Naši bojevi su sasvim modri od hladnoće i kašlju bez prestanka; oni spavaju između hladnjaka i ulaska u kolibu, oko našega praga, zbijeni kao ovce, trpeći isto toliko hladnoću koliko i strah što ima da provedu noć u kraju po kome samo kruže priče o ljudožderstvu. Obojici mojih momaka dopuštam da izbace iz džakova svu sadržinu pa da ih upotrebe kao pokrivače. Sam ja toliko osećam hladnoću da jedva dočekam prvu svetlost svitanja.
Silazim odmah na reku i gledam duge trake magle po vodi, promene magli po planinama. Pravo zeleno planinsko jutro kao ona na Studenici ili u Fužinama. Poslednji okrajci džinovskih šuma, onih strašnih šuma u kojima je večita noć, ogledaju se nad vodom. Nagi derani uskaču u piroge, grubo utesanim u stabla, i polaze na ribolov. Ja jednu zadržavam za sebe sasvim blizu obale da bih se lakše umio i obrijao. Neka crna žena sasvim naga, teških čvrstih grudi koje kao da je vuku vodi i zemlji, prilazi i gleda zadovoljno kako razmazujem pomadu za brijanje. Stavljam je i na njene obraze i ona sva srećna odlazi. Crnci pred kolibama peru se i zapiraju, čučeći ispred kalbasa punih vrele vode. Oni vrše svoju toaletu pažljivo, brižno i savesno kao mačke koje glade svoje dlake, ptice koje čiste svoje perje. Zatim, čučeći jedan pred drugim, braća, drugovi, ili mladić i devojka, ili mati i sin, oni plavičastim metalom okružuju svoje oči, senče lice, jačaju boju usana. Kao kakvo veliko gnezdo ptica ili majmuna, Zazandra se složno čisti i udešava.
Preneti na drugu obalu, produžujemo put savanom. Jedan veliki tamni majmun dugačkog repa, ali sasvim vitak i mlad, juri ispred nas i sklanja se u poto-poto (močvar pun bilja), potom skače po drvima. Švajcarac puca i odmah drugi jedan sivi još veći majmun, stari, skače ogromnim skokom mladome upomoć, i zatim oboje nestaju. Takva trka traje nekoliko trenutaka, dok iza sebe ne otkrijemo na drvima sijaset majmuna koji nas gledaju ljubopitljivo kao sa galerije. Čim se osvrnemo oni šumno i složno nestaju u dalje krune drva. To su čitava jata koja odleću kao ptice. Švajcarac ih više ne vidi. On, izgubivši svako strpljenje, puca nasumce i tu je kraj njegovom lovu majmuni se isto tako složno survavaju u duboku travu savane i više se ne pojavljuju. Tražimo ih, trudeći se da ih opkolimo, probijajući se uskim hodnicima kojima je oganj još, pre no što će se ugasiti, jurio kroz savanu. Zalud je moj aparat spreman da snimi majmuna koji pada pogođen. Ništa!
Jedino moje belo odelo tu, najlepše belo odelo koje sam bio spremio za naročite prilike, definitivno je precrtavano dugim crnim prugama od ulepljenih stabljika; moje cipele od jelenske kože i bele čarape stavljene za posetu (inače u Boakeu ostale naročite teške cipele i kožne dokolenice protiv zmija i mrava u šumama) sasvim su crne. Moje ruke i lice takođe su garavi, žuti i zeleni od tog bilja, U tako strašnom stanju stižem u jedno četiri po podne ponova u Boake.
Prva ličnost na koju naiđem u Boakeu jeste gospođa Bede. Neobično elegantna, pod belim kolonijalnim kalpakom postavljenim zelenom svilom, sa zelenim velom preko snežno bele odeće. Želela bi da je ozbiljna kad me vidi, ali ne može da izdrži i zacenjuje se od smeha.
Glava četvrta
Sa jednim čudnim Belim međ Crnima. Život je njegov gori od života ijednog psa. Mej iz plemena Baule trudi se da moj put bude ugodan
Od trenutka ponovnog mog stizanja u Boake, prestonicu Baula, sa povratka iz predela plemena Jakobi, Djere i Abe, koja su u prašumama na granici Liberije, nastaje najčudniji i najfantastičniji deo mog putovanja po Africi. Do tog trenutka, ma koliko zanimljivo i čudno da je bilo ono što sam video – predeli, klima i stanovnici – ja sam pred svim tim bio ipak samo spoljni posmatrač. Tek od Boakea na putu ka Đavali dogodilo se nešto što je mene umešalo, sa svim elementima koji ga inače grade, u samu srž afričkoga života. Ja sam osetio gorčinu i tragediju na svojim ustima, svojim očima i u svom srcu kao i svi crnci što su je osećali oko mene; kao zemlja koja je natopljena njom, nebo koje je tako često mutno od nje.
To što se dogodilo nije bilo jedan događaj; nikakva avantura, nikakva pustolovina, kakva se obično zamišlja da iščekuje putnika kroz savanu. Dogodilo se da me silom prilika niko više nije mogao smatrati običnim turistom, i da silom prilika ja više nisam mogao gledati oko sebe kao što gleda prosti putnik. I odmah me je zato, za trenutak, Afrika unela u sebe i pokazala mi svoje bilo, kroz koje bije krv vruća i tamna; svoje srce, čiji oblik nije kao našega srca, već je mračno i teško, teže od njene zemlje i bolnije i neprijateljskije od njenog neba.
Ja sam prestajao biti prost putnik od trenutka kada sam ušao kod Švajcarca, kome sam došao istoga dana u posetu, da mu zahvalim na ljubaznosti. Kod njega je već bio jedan drugi belac koji je samo dan ranije stigao sa severoistoka, od plemena Lobi. Ovo je pleme toga trenutka bilo u punoj pobuni, ubijajući belce gde god ih sretne. Mladić je sutradan imao da ide na severozapad u pravcu Đavale, gde belaca uopšte ni nema. On je bio u prostoj beloj košulji opranoj na brzu ruku, razdrljenoj na prsima, posuvraćenih rukava, u čakširama koje su nisko opasane preko nekog debelog omota na trbuhu.
Nekada mora da je bio izvanredno lep; njegove oči, čijim je pogledom on teško upravljao, bile su tople kafene boje; kosa, neobično crna i duga, padala je niz čelo gustim pramenima. Izgled tog mladića ipak bio je sasvim mučan; videlo se odmah da je nekom nesrećom koja ga je zadesila, sav polomljen. Njegov je vrat bio ukočen i veliki ožiljci videli su se po rukama, vratu, prsima. Svaki čas on je sklapao oči i otvarao ih opet kao sa dosadom. To više nije bio mlad čovek, već čitava ruševina mladosti što se održava i izvanrednom žilavošću, i tesnim debelim omotima oko bedara.
Nikada u životu ja nisam sreo čoveka koji bi toliko pretstavljao nesreću, upropašćenost a istovremeno silu življenja i neumitnost probijati se kroz događaje najteže, i uspevati u njima. To je bio junak velikih romana avanture i borbe kakve romansijeri samo snagom svoje uobrazilje zamisle. Od momenta kada je on bio tu, bio je i jedan nevidljivi Josif Konrad, tvorac velikih pustolovnih karaktera. Od trenutka kada sam se kod Švajcarca upoznao sa njim, karakter moga putovanja sasvim se izmenio.
N. je direktni potomak duka od Berija i maršala D. koji je, kada je odlazio polomljene slave sa Berezine, bez vojske, bez pobeda, sam, odgovarao noćnim pretstražama koje ga pitaju: „Ko ide?“ – „Velika armija!“ On je grof; u rđavoj lanenoj košulji, gorkih usana još od kinina koji uzima bez oblande, od života koji ga baca kroz brus nad kojim danju prži sunce a noću prelazi hladan vetar; kroz močvare s kojih se diže para. Morao je učiniti u svome zavičaju nešto što nije dozvoljeno i zbog čega su mu roditelji morali reći da može otići. Otad ga je suviše peklo afričko sunce, suviše kvasile afričke kiše, od kojih se zemlja pušila, a da se ne bi uverio da ono što u njemu nosi tako slavio ime, najsporednije je na svetu, a da je ono drugo osuđeno rođenjem da vodi život gori od života psa; danju izmoreno i žedno, noću prozeblo i uplašeno.
Njegova krv bila je bez prestanka samo ogorčena, ljuta, bolna. Svaka zver oko njega mogla je živeti slobodno, bezbrižno i strasno u ovoj klimi: tigrova mačka, panter, antilopa i čopori slonova u daljini; samo je on, da bi živeo, primoran boriti se za svaki zalogaj i za svaki, čas sna. Više se uopšte nije trudio da kinin uvija u oblandu, već ga je uzimao kašičicom kao sav ovaj žarki vazduh i život. Kakvu je tu važnost onda moglo imati njegovo ime, paradno i kočoperno kao jedna domaća ptica. Nije bio svestan da je baš zato što je od takve krvne rase on život primio tako gorko i oholo, a tako gorko i oholo prezreo svoju krv. Naučio je da nosi kask, batinu, platnene cipele, da pije vruće pivo i filtrovanu vodu koja se oseća na zemljane krčage. Zatim je prestao da voli ženu zbog koje se propada i njegov život postade samo teški i surovi život Belog međ Crnima.
Tako sam video ja ovoga mladog uništenog čoveka u poseti kod Švajcarca. Sigurno da je sa domaćinom već govorio meni pre no što ću, doći, jer se odmah čim sam ušao zainteresovao za moje putovanje. Reče mi: „Ja polazim sutra za Ferkasandugu, odakle vas mogu jednim zaobilaznim putem ostaviti u Banfori koju ste želeli da vidite. Ako pođete sa mnom mogu vam pokazati stvari sasvim interesantne, do kojih jedan putnik teško da može doći. Samo ja putujem na neverovatno uprošćen način; bez slugu, bez kuvara, bez boja, jedino vodeći jednog derana koji mi služi za marmitona. Ne nosim provizije, jer jedem svaku crnačku hranu i pijem svaku moguću tečnost i vodu, što vama ne preporučujem jer sada baš izlazim iz dizenterije od koje se ovde umire!“
Ja sam primetio dve stvari dok je on govorio; naime, da je njemu neobično stalo do toga da pođem sa njim, svakako samo i jedino društva radi, i zatim da moj Švajcarac pomaže njegov predlog samo reda radi, sa: „Da, to je, vidite, sasvim dobra prilika!“ a da ustvari ne bi voleo da uđem u tu kombinaciju. Švajcarac je smatrao ili da ovaj čovek nikako nije pogodan za mene, ko zna iz kakvih razloga, – da će moja sigurnost od toga trenutka biti sasvim problematična – ili je osećao neku jetkost što ja tako lako, i kao od šale, kombinujem svoj put kroz krajeve u kojima oni kolonijalci inače toliko trpe. Samo sam video gospođu Bede; ona me je uručila g-nu od Sen Kalbra, ovaj me predao Švajcarcu i njegovom starijem prijatelju, a samo me je Švajcarac vratio sa tog puta; ja kod njega sretam već novu priliku za dalja putovanja. To je suviše sreće a da ne izvede iz strpljenja čoveka čiji je život uslovljen naporom i mučenjem.
Nije bilo sumnje, što sam posle i kod svih ostalih belih koji se sretnu sa N-om utvrdio, a što mi je i sam N. sa preziranjem na njih, pričao, da ovaj simpatični dobroćudni švajcarski mladić smatra svoga prijatelja kao sasvim propalog čoveka. Da bih utvrdio šta je uzrok tome ja sam pratio njin razgovor sa najvećim ljubopitstvom. N. je govorio sasvim rasejano, nevezano; teško razvijajući misao; sa potsmehom. Njegova ukrućenost, iako zbog ozleda, nesvesno mi je nametala misao da dolazi od neke teške bolesti koja lagano uništava njegov duh. Ni najboljom voljom nisam se mogao otarasiti izvesne groze od njega.
Toga večera belci u Boakeu imali su nešto da proslave. Ja sam pozvao Švajcarca i N-a da večeraju sa mnom u „bifeu“ gde sam otseo. Nove čakšire nisu bile sasvim bele i on za trenutak pređe u spavaću sobu Švajcarca da obuče neke pozajmljene. Tada iskoristih priliku da otvoreno ulitam domaćina misli li on da N. možda nije ličnost e kojom bih ja mogao produžiti put. Ovaj se opet sakri iza prethodne svoje uljudne izjave on nalazi da je prilika vrlo pogodna. Njegov glas, pogled, celo držanje govorili su sasvim obratno: da nisam mogao uopšte pasti na nepogodniju, nesigurniju ličnost od ove.
Ovoliki me je formalizam ljutio. Zatim sam imao i osećanje da je N. jedini, s kim, i zbog koga, mogu imati neprilika, ali koji me zato baš može izvesti iz šablonskoga putovanja. Kada se vratio u sobu izgledalo mi je više no ikad da je i lukav i propao. Njegovo društvo, očito, bilo mi je neprijatno. Tako sam ja primio da sutra, u rano jutro, pođem s njim u pravcu Ferkasandugua i Đavale,
Odmah smo izišli u šetnju s namerom da docnije uzmemo i Švajcarca za večeru. Ja sam dva-tri puta spomenuo da bih voleo da vidim kakav tam-tam te večeri i N. je želeo da me odvede u crnačko selo, ali tako da Švajcarac ne dozna da on i tamo ima poznanika. – “ Ja ne volim, govorio mi je on, uzevši prema meni odjednom neki sasvim poverljiv ton, da moji beli prijatelji znaju s kakvim crncima se ja družim, i šta i kako ja s njima razgovaram. Ja sam odbacio sve pregrade između mene i crnih; ja nisam, kao moji zemljaci, beli gospodin kada govorim sa njima; govorim njinim jezikom, jedem njine futue, spavam sa njinim ženama i podvaljujem im na njin način; tako me i više vole i više me se boje. Ovde sam uvek samo na prolazu, a imam mnogo više prijatelja međ Crnima, no oni koji su tu godinama.
„O ja nemam iluzija, znam koliko je crnac bedan, pokvaren, i niži stvor, i ja ga prezirem isto koliko i drugi Beli; samo što ja znam koliko su i Beli isti gad i pokvarenost. Crnac oseća da je zbog nečega u mojim očima on na istoj visini na kojoj i belac, i to je dovoljno da bi za mene mnogo štošta više učinio. I oseća da nemam niti iluzija, niti predrasuda za njega. Kada ga udarim on vidi da, to nije da bih ga ponizio, već da ga zaboli; a ja znam mesto gde ga najjače zaboli. Posle, kažem vam, ja s Crnim govorim njegovim narečjem, tako da belcu ispred nosa odnesem posao. O, crnci me se grdno boje; od mene teško šta mogu sakriti. Beli me se boje takođe i još mnogo više: ja znam sve njine tajne.“
„Sad ću vam pokazati jednu crnačku porodicu, vrlo bogatu, domaćin je brat od strica jednoga kralja koga ćete u savani upoznati. On je fetišer i podigao je međ kolibama prvu građenu kuću u ovom kraju. Kako nikada nije video kuću sa verandama, četvrtastim sobama itd. već samo po mojim pričama, on je načinio nešto što je i komično i za divljenje. To je čovek isto tako energičan i genijalan koliko i Napoleon. Načiniti tu kuću, za jednog crnca, bilo je isto tako i zamašno i puno poraza kao što je za onoga bio pohod na Rusiju. On više nije znao kako bi stanovao unutra: sve je bilo mračno, s nemogućim stepenicama, i pretilo da se sruši.“
„O, imati kuću, pravu kuću, usred savane, međ divljim Lobiima, eto to je ceo moj ideal. Ne spavati više po kabinama, kolibama i močvarima, već u kući koja pretstavlja mir i kulturu; u mojoj kući, s čije tavanice ne padaju strašne stonoge i škorpije. Ja sam u jednom kraju tad, bio kao kakav kralj; tražio sam zlato; ovaj crnac došao je da me služi i svaku moju reč slušao je kao proroštvo. Tako je njemu došlo na pamet da ostvari ono o čemu sam ja toliko sanjao…“
Bio je sasvim mrak kad smo ušli u dvorište neke fantastične kuće na čardake, i verande, oko koje se tiskale inače crnačke kolibe. Bilo je vazdan nepravilnih, uglastih dvorišta, gde su se veliki i deca izležavali ili kretali slabo osvetljeni ognjevima. Domaćin, uvijen u plavi ogrtač, s dugom retkom bradicom, obradova se, ali se ne uznemiri mnogo kad nas vide. Naredi da nam se iznesu stolice i dugo pretstavljanje između njega i mene, nastade uz pomoć N-a koji nam služaše kao tumač. Rekoh da su mi žena, deca, krave, psi, koze, otac, mati, braća, kuća, krov itd. itd. vrlo dobro i da sam srećan što je tako i kod njega. On mi od, svoje strane pokaza svoj dom.
Prvo što videh je to da su uz jedan zid neke kamene stepenice čiji su basamaci duboki jedva po santimetar-dva i koje su zbog toga ostale za uvek neupotrebljive. Načinio malo dalje druge, sa basamacima dubokim za čitavu šaku. Ne znajući kako će njima da pređe sa donjega na gornji sprat, načinio je otvor u zidu ispod tavanice; iza otvora je načinio kao neku kutiju od drveta, iz koje se tek kao iz kakvog trapa dopiralo u gornju odaju. U ovoj se glavna domaćica, bolesna, naga i očajna parila nad nečim što liči na raspaljene mangale.
Iako treba da večeramo uskoro u „bifeu“, N. traži da nam ostale domaćice spreme futu. Futu je čvrsta kaša od palmine repe, prelivena najljućim sosom što se da zamisliti. Da ne bih sasvim izgoreo, birajući između palminog vina i vode, ja prvi put otkako sam u Africi pijem vodu onakvu kakvu je dala priroda i kakvu piju urođenici. Dugi poslovni razgovori na bambara između N-a i crnca. S vremena na vreme N. mi kaže: „On veli: Mi smo od rase kraljeva, mi smo uvek bili neustrašivi, – mome ocu Beli su otsekli glavu, ali moj brat vlada narodom koji je najmnogobrojniji na svetu. Kraljevina mog brata prostire svoje granice od izlaska do zalaska sunčevog (jedva da je pedeset km.)“.
Posle velikih dogovaranja, prelaska po pomrčini iz jedne kolibe u drugu, iz jednog čudno osvetljenog dvorišta u drugo, obećavaju nam za to veče u selu Đula tam-tam, koji će izvoditi stari ratnici, pod maskama i na visokim štulama.
U bifeu za stolovima svi belci u snežno belim odećama. Moje sedenje u društvu N-a i Švajcarca izgleda da sve začuđuje. Ja gledam lagano – sve prisutne i sa zadovoljstvom zaključujem da su moja dva prijatelja svakako najzanimljivija. Za vreme večere razgovor, sa pola reči, između ova dva mladića kaže mi da je N. imao veze sa nekom divnom tužnom ženom, čiji je muž neka moćna ličnost. Žena je bila gotova da pođe za njim, da umre za njega, a on je grubo odgurnuo, i nasmejao se još mužu u lice kada je ovaj hteo načiniti skandal. Švajcarac je spominjao to sa zaprepašćenjem, nekim pomešanim gnušanjem i divljenjem. Oni su govorili o tome jer su očekivali s časa na čas da se ova mlada žena pojavi, a Švajcarac je hteo da zna da li bi on, iako je u društvu N-a, mogao otići da je pozdravi. Onda sam imao utisak da je tu glavni razlog što, je N. tako deklasiran u ovom društvu.
Po večeri šampanj kod Švajcarca, i gramofon. On se brzo opija i onda razmetljivo iznosi da nudi i ovo, i ovo, i ovo, na poklon; „Jedite, uzmite, nosite!“ Crnačke statue, konzerve s puterom, porodične fotografije. Oko jedanaest ostavismo Švajcarca i pođosmo opet međ crnce. Šampanj mi bruji u glavi; zvezde su najlepši dijamanti na svetu. Davu priča kako je zbog gluposti koje je počinio prema nekoj Ruskinji u Parizu – „o sasvim ružne stvari!“ – porodica tražila da ili stupi u stranu legiju ili da se izgubi u kakvoj koloniji. „Samoubistvo nije bilo u pitanju i, uostalom, u to vreme ne bih bio u stanju učiniti ga; ja sam i odviše voleo tu mladu ženu da bi mi život izgledao upropašćen“.
„Došao sam ovde i, pored svih teškoća, uspevao da ostavljam na stranu, samo da bih njoj slao, i da bih za nju pripremio život ovde. Ona nije dolazila, svakako bar nije žurila, a život močvari, isparenja, sunca i vode pune groznica načinio me je teškim i džandrljivim. Prestao sam da joj šaljem novaca, nisam joj čak napisao ni da je prezirem. Dobro ste rekli da sam sad „belac međ crncima“, ali ne onako kako vi mislite. Ja sam uvek još čovek međ ljudima. Svi su isti za mene, i ja sam kao svi drugi za ostale“.
Ćutali smo i s časa na čas on me je samo zadržavao rukom da pripazim na rupe i brežiće preko kojih idemo. I pored priče o njegovom životu, tako jednostavno tragičnom, bio je za mene i dalje nesimpatičan. Kao da je pogađao to, i kao da bi me sasvim, pobedio, produžavao je: „Bio sam prestitater. Znate li šta je to? Onaj koji traži zlato usred savane, kopajući na površini zemlje pod suncem od koga umiru i crnci koji uz mene rade; ili kopajući sasvim primitivne galerije u zemlji koje nas svaki čas zatrpavahu. Nalazio sam suviše malo zlata a suviše mnogo gorčine. Prešao sam na trgovinu; treba procunjati kroz svaku najmanju naseobinu, prelaziti stotine kilometara, ubediti divljaka da da, da primi, da iznese, da samo meni da. Prenositi sirovinu koja često ništa ne vredi, automobilima koji se raspadaju, čije bremze pucaju, čiji motori eksplodiraju. Pogledajte me, ovako u noći još možda izgledam mlad; ustvari ja sam za godinu dana imao tri automobilske nesreće, ja imam na sebi rana za koje doktori kažu da možda nikada neće zarasti. „I zatim to još nije najgore: hteo bih sagraditi dom. Na putu koji ćemo zajedno načiniti ja ću vam pokazati građevine koje sam sam zidao, svojim rukama najviše, građevine usred najpustijih, najdivljijih krajeva i koje nisam uspevao da načinim onako ogromnim kakvu su načinili moji preci u Normandiji. Veliku, veličanstvenu kuću, uneti u nju pravi klavir, prave portrete, pravi jaki nameštaj, knjige, sudove. Imati psa; ne ove afrikanske već jednog jakog našeg divljeg psa koji će izdržavati ovu klimu kao što je ja izdržavam. Onda će možda doći neka žena koja će stanovati tu sa mnom. Da li me razumete? U najdivljijem kraju podići svoj dom, sam; od svoga truda; u divljini. To je najveća ipak stvar, graditi. Ono što sam, zidao dosad, ili sam prodavao ili poklanjao crncima. To je bilo, uvek tako ružno. Za mene će vam kazati ovde svi, svi: „Onaj što jednako zida! Svejedno. Ne tera mene na to neka čežnja za Evropom. Evropa izgleda bedno kad se gleda odavde i ja je ne želim. Ali Evropljanin je ipak najbolje umeo da pravi kuću. Ja hoću da moja kuća bude prava kuća u predelu kojim nijedan belac ne prolazi.“
Kad stižemo pred kolibe, pola dvanaest je. Tam-tam koji je na visokim štulama igrao radi nas razilazio se: kažu nam da u drugom kraju uspavanoga osla Baule ipak igraju pod maskama večeras je njihovo veče. Idemo kroz selo gde sve spava; stoka oko drva, po dvorištima, uznemirena snovima. Nigde nikoga, sem što dva-tri mala majmuna odomaćena, skačući između koliba, nalik na ljude, pritrčavaju da nas vide.
Dozivamo ukućane, ispred jedne kolibe. Iz kolibe odgovara muškarac dubokim baritonom. N. mu govori bambara: „Doni, doni-sisa-tara!“ N-ov glas je tih, otegnut, sa ćutanjem između reči i reči; ubedljiv i preteći. On govori kao iza oltara, kao na pozornici u Meterlinkovim komadima. Ko zna šta kaže! Crnac takođe odgovara samo sa po jednom rečju, ali naglo, glasno, i sve uplašenije. Najzad N. govori sam dugo, reč, po reč, sasvim tiho, skoro šapatom u ulaz kolibe kao u kakvo ogromno uvo. Onda odlazimo.
– Šta ste govorili?
– O, ništa, – odgovara on s gađenjem. – Prvo nije hteo da iziđe i udesi igru za vas zato što je hladno i što svi spavaju, a onda sam ja želeo da mu za to platim i strašno sam ga uplašio. – N. se nasmeja: – Zamislite crnca koji vas pita: „Ko je vi?“ i vi mu odgovorite: „Beli duhovi koji žele da tvoja koza polomi noge, da tvoj krov padne pod težinom pantera, da se kroz tvoj prag provuče piton.“ Do smrti će o tome pričati a sutra će već razume se biti tam-tama, makar i da oteraju bele duhove“.
– To vas zabavlja, da ih plašite?
– Ne, ništa me ovde ne zabavlja, ali pokatkad prezirem ih iz dna duše i želim im zla.
Nailazimo na Đule koji još igraju, prljavi, u ekstazi, dosadno i glupo, kao ono prvo veče kad sam stigao u Boake. Poneke, s pokvarenim zenicama, čak i poznam. Vraćajući se, čujemo larmu u jednoj od koliba. Kroz prozor se vide crni parovi da igraju. Idemo iza kuće i sakriveni u noći gledamo kroz prozor. Tu su sve one Baule koje dalju rade za belce ili kod belaca; šoferi, dućandžije, poštari i njine devojke i žene.
I, sakriveni od belaca, oni igraju na način koji liči na način evropejski. To je crnački gumbe iz koga sa razvio fokstrot i čarlston. Igra se dezartikulisanih udova, iščašenih ruku i nogu, rastavljenih kolena. Na direku u sredini zalepljene četiri sveće čiji se plamen njiše zatalasan od igre. Kad parovi prođu sasvim blizu, sveće se skoro ugase i nastaje za trenutak mrak. Veliki efekti svetlosti i senki. Žene u svilenim šarenim suknjama i povezačama navrh glave, kao Senegalke, sede u krug oko zida i primaju pozive crnih delija u plavim salopetima ili samo sa polucilinderom na glavi. Mnogi mladići igraju sami između sebe.
Odjednom gužva (ko zna po koji put ovo veče). Jedan Baule optužuje drugoga da je naročito pozvao igračicu da bi je stezao. „Ako ti hteo, ako ti hteo, mogao posvati ja; ja mene ti stezao, ja znao šta činiti!“ svađa je na francuskom. To su one iste Baule koje će sutra zaboraviti: da su „sivilice (sivilize)“ pa se skinuti goli i igrati svoj tam-tam koji se svršava librički; i tada neće paziti ko će čiju damu stezati. Diskusija dosadna i bez kraja: „Ja stezao, ja stezao ti, ja stezao mene!“ za čas se više nije čula iza nas; već samo pokatkad koji naš korak pod zvezdama.
Ujutru dok se još polivam hladnom vodom, suviše hladnom u ova hladna jutra, N. dolazi da vidi da se nisam uspavao. Ali kada su sve stvari upakovane i kada su se bojevi udesili, i stegli od mene poklonjene pojase toliko, da izgledaju kao zolje, nastaje beskrajno čekanje crnca koji treba da nas povede. Dva puta odlazimo u selo, u njegovu kolibu da vidimo šta je sa polaskom. Kamion koji ima da nas nosi, i koji tek ima da se tovari crnčevom sirovinom, stoji prazan, napušten, prašnjav.
Ukućani ne umeju da objasne otkud to zadocnenje, ni kad će se domaćin, Mej N’gesan opet pojaviti. Žene obvijene u divne šarene svile, spremaju kokoši za futu. One prelaze preko dvorišta, ljutkaju se što ih diramo dok prelaze preko dvorišta zovu jednog stranca koji sedi na pragu da ih uzme u zaštitu. To je muž najlepše međ njima, neuporedivo lepe i jake afrikanske Karmen, sestre Mejove. Njena ramena, ruke i grudi su nešto od najlepšeg što je priroda mogla stvoriti. Vrlo mlada. Drugi starac joj je otac, ali nije on domaćin, već otsutni sin koji je sam trgovao i sticao.
Do podne Mej se ne pojavljuje. Besni jedemo u bifeu, a puštamo Sambu, prvoga boja i kuvara, onoga Sambu kog sam u Basamu uzeo, da ide u selo i ruča sa drugovima. Najzad se pojavljuje Mej sa svojim famoznim tovarom; on je nag, sa jednom maramom samo oko pojasa, kao bilo koji drugi, mladi Baule; ne sasvim visok, pre srednjega rasta; vrlo lep; vrlo harmonično razvijen. Brzo se rukuje sa nama, uznemiren i pun osmeha da bi ga izvinili što nas je pustio toliko da čekamo. Brzo odbacuje i maramu pa pušta da ga sestra poliva iz kalbasa. Ta mlada devojka, žena, ophodi se s njim brižno i brižljivo, kao prema kakvome velikom deranu. On oblači plave platnene čakšire, braun platnenu košulju; opasuje se, i postaje trgovac – za crnce strašno bogat, posednik jednoga kamiona, što je za crnca ono što je veliki brodovlasnik za belca.
Trebalo bi da pođemo, ali tada se opaža da Sambe nema, da se još nije vratio sa ručka. Poći sad, kad put postaje najteži, bez dobrog kuvara, i pritom još poneti njegove stvari koje su tu a koje ma kome da ostavim neće mu ih više dati, sasvim je dosadno. Trčim da ga tražim, po pijaci, po selu; sačekujem druge crnce koji ga traže; ne uspevam nikako da prikupim više ni onaj ostatak momaka. Odjednom osećam takvu muku od vrućine, sunca, svetlosti, mirisa na suvu ribu, ulja od palme, čekanja i ljutnje, da imam utisak da ću se odmah onesvestiti. Uplašen sam da to nije početak sunčanice. Ceo ovaj dan više me je izmučio čekanjem no da sam činio bilo kakav napor putujući.
Jedva ulazim u prvi evropski bengal. To je stan katoličke misije. Dva oca misionara, u bradama, u belom kolonijalnom odelu, dočekuju me kao da me odavno znaju; služe me pivom, pričaju mi o sebi samo da bi me zavarali i da bih se tako što bolje odmorio. To su dva snažna sredovečna čoveka; pravi džinovi širokih očiju; ničeg svešteničkog u njima. U četiri kuvar pronađen i izgrđen, i mi polazimo.
Idemo kroz neobično živopisnu savanu, punu visokih crvenih mravinjaka, ptica, brujanja insekata. Savana izgleda oko nas kao zasađena. Kao da su to naši voćnjaci a trava između tropskoga drveća liči na visoko zrelo žito. Žene prolaze kroz savanu sa kalbasima na glavama i jedva se vide iz bilja. Osećam se izvrsno, ušuškano i meko na ovom kamionu koji me nosi u dubinu. Na prednjem sedištu, pored Meja koji šofira, sedim ja i kraj mene je N. To je, sedeći tesno, sve što može i stati. Kraj nogu N-ovih, kao zakačen, i kao samo što ne ispadne, stari Mejov otac koga N. neprestano grdi što mu svojim leđima greje nogu. Mej ne bi ni pokušavao da na račun naš postavi bolje svog oca; on je pitom, tih, ljubazan, i nimalo nema onu nasrtljivu oholnost crnca koji je uspeo da se obogati.
Po stepenicama, s jedne i druge strane nas, zakačile su se sluge naše i Mejove. Ostatak sveta je gore iznad nas, na tovaru i na našim stvarima koje su kao kakvo brdo na kamionu. Tu je i nekoliko crnkinja. Sve to izgleda impozantno, i fotografija toga mogla bi poslužiti kao reklama za fabriku u kojoj je izgrađen kamion.
Na sve strane gori. Crni pale savanu radi lova i radi đubreta. Evo zemljoradnje u povoju! Poznato je da crnac ne zna za svojinu zemlje. Svake godine kralj plemena deli zemlju porodicama i onim čudnim crnačkim udruženjima zemljoradnika. Mladići često dobijaju zemlju sasvim zasebno; oni rade za sebe i, ako dovoljno steknu, grade selo i naseobine odvojeno od svojih predaka. Kad mu se odredi zemlja koju će obrađivati, crnac najpre popali gusto savansko rastinje, zatim kopa jednim malim ašovčićem, nalik na naše satarice. Sadi, jedno s drugim izmešano i jednovremeno, četiri-pet raznih useva. Od ovih on ima četiri žetve na godinu. Najčešće zemlju rade sasvim mala deca, toliko je ona plodnija i tako je lako obrađivati.
Kada sabere sve žetve, crni seljak napušta zemlju za dugi niz godina. Pleme tad obrađuje prostorije koje su malo dalje. Afrika je ogromna i plodna; za crnca, koji je izvrstan zemljoradnik, imati svoju zemlju, stalnu zemlju, sasvim je nepotrebno. Crncu bi čak bilo nemoguće i izraziti na prost način da je zemlja samo njegova; jezik ovih plemena uopšte ne raspolaže prisvojnim genitivom; sam pojam toliko im je stran da čak, i kad nauče naše jezike, izražavaju ga i dalje na isti opisan način: „Ovo je za mene, ovo je za tebe; hoćeš li čašu što je za tebe, ili onu što je za mene?“ a što znači: ovo je moje, ovo tvoje, hoćeš li svoju ili moju čašu?
Kad već spominjem razlike u pojmovima o svojini i izražavanju, treba podvući ono što odmah iznenadi belog putnika, da crnac ne broji dalje od četiri. Ja ne verujem da je tu neka specijalna nesposobnost za brojanje, ne verujem čak ni da su uzroci zbog celokupne mentalne deformacije – koja, razume se, postoji – već da brza granica brojenju dolazi zbog brze granice potreba. U stvarnosti, sve što crnac ima „za “ sebe i svoju porodicu ne prelazi skoro nikad ni četiri krave, ni četiri kolibe, ni četiri žene ili kaptiva. Apstraktno on ne mora da broji kao mi. Nije li čak i za nas, već posle broja deset ili petnaest, pojam količine: dosta ili mnogo? Ne kaže se, niti je u svesti pretstava, da sam pročitao za mesec dana četrnaest knjiga, već se kaže: dosta knjiga ili mnogo knjiga. Za crnca samo ta izlišnost da tačno određuju brojnu količinu za sebe ili druge nastaje već posle broja četiri. Nije da on ne vidi da je pet mnogo manje od stotine nečeg, ali je i pet, toga i toga, već u zamašnoj brojnoj količini.
Uostalom dokazano je da crnac pamti ne po količini već pojedinačno; mesto da pamti da ima četiri krave, on pamti da ima kravu belu, kravu tamnu, kravu malu, kravu vrlo rogatu i svu ostalu stoku na isti način. Tako da kad mu jedno živinče nestane, on primeti, i ne brojeći celo stado, ma koliko da je veliko, da nema baš toga i toga živinčeta. Treba se setiti da ni kod nas mati koja ima dvanaestoro dece ne mora brojati da bi znala da jedno nije tu, jer u njenoj svesti nije broj dece koji se smanji, no jedno izvesno dete, baš to i to, koje je otsutno.
Pri skupljanju stvari za polazak ja sam uvek brojao pakete, zavežljaje, kantine, lampe itd. na broju ukupno četrnaest ili petnaest; moj boj ih je pregledao pogledom i pre mene trčao da pronađe još tu ili tu lampu, taj ili taj zavežljaj. On je isto tako morao motriti i da nas koji naš nosač ne ostavi. Ne treba u tome, kao Bril i drugi, videti čak i neki naročiti talenat primitivnih; belac bi životom koji crni vode došao do istih sposobnosti. U našem životu, kad se pojavi jedan elegantno odeveni gospodin, ali koji je neku pojedinost zanemario slučajno pri svom odevanju, mi ne vršimo detaljan pregled njegove spoljašnosti da bi pronašli koja je to pojedinost. Mi ne vidimo šta je na njemu da bi znali šta nije; već čim ga pogledamo prvo zaključimo da je zaboravio vezati kravatu, poneti šešir itd. Kad uđemo u spavaću sobu odmah se iznenadimo da su zavese skinute s prozora ili da vaze koja je bila na stolu više nema. Isto tako primitivac vidi da u njegovom stadu nema krave čiji je jedan rog slomljen, a nikako ne vidi one koje su tu.
– Podići kuću u savani, od cementa, od armiranog betona; nabaviti prijatne stvari. Imati ovde svoju kuću i nazvati je Novi Turmirel. Naš dom u Normandiji zove se Turmirel. Novi Turmirel; tako su nekada iseljenici zasnivali Novi Jork, Novi Orlean, Novu Kaledoniju. Ako mi uspe jedan plan, za tri godine ću imati hiljade i onda ću zidati…
N. je i veliki ludak i veliki idealista, a ne malo hulja. Taman kao i celo čovečanstvo. Što se tiče Meja, Me N’gesana, vlasnika i šofera kamiona koji nas nosi, ja imam utisak da je to divan deran, vrlo pažljiv, pitom, čak nežan u ophođenju. Iako žuri, – jer ko zna gde ćemo biti primorani da noćimo – on zaustavlja kola čim mu se učini da bih ja nešto da pogledam ili slikam. Iako je bogat, mlad, i mogao bi biti besan od oholosti, ovaj crni mladić ponizno izvršava čak i ono što samo misli da želimo.
Odjednom nagla tropska noć pokriva nas i zaglušna larma insekata diže se oko nas. Produžavamo još nekoliko sati kroz noć da bi izišli na prvi kampman. U neko doba kuvaru Sambi, koji je gore na vrhu zadremao, otkotrljao se u pomrčinu kask koji sam mu poklonio i na koji se on toliko ponosi. Dok on uspe da nam javi to dole, i dok Mej stane, kamion mora da je prešao dve-tri stotine metara. Samba pobeđuje sav svoj užas od pomrčine i odlazi u noć.
Prolazi četvrt časa u čekanju, što je izvan svake mere; Mej i druga crnci zovu ga kroz mrak i njihovi divlji uplašeni glasovi razležu se preko savane na čitav kilometar. Nikakav odgovor. „Mačka!“ kažu crnci koji ne smeju čak ni reč „panter“ da izgovore, kako ga još ne bi privukli na sebe. Ništa prostije no da je Sambu zaklao panter. Ja mislim da je za ovu veliku crnu decu užas naročito stajati tako usred noći, čije se čak i zvezde zbog silnog isparenja ne vide. Panter ili bauk sasvim je isto. Zato i Mej smatra da, pošto je sa Sambom sigurno ove svršeno, bolje je poći. N. se slaže s njim, očigledno što mu je dosadno da čeka, a sudbina Sambe, koji mi je beskrajno simpatičan, sporedna mu je. Uspevam da mi dadu još tri minuta. Ako se za tri minuta Samba ne javi, polazimo.
Posle nekoliko sekundi samo pojavljuje se iz noći Samba, sa kaskom u ruci, sav zaduvan i lica potpuno dekompoziranog od straha. On je čuo naše dozivanje, ali nije odgovarao da mu ne bi naredili da se odmah vrati, a kask, koji se bio otkotrljao u travu, nije mogao nikako da pronađe.
Zaustavljamo se u kampmanu sela Njegromandugu. Kampman je sastavljen od nekoliko sasvim praznih okruglih crnačkih koliba. Naš upad u njih baca paniku u narode slepih miševa, ptica i reptilija, koji su se tu nastanili. Prostraniju kolibu biramo N. i ja za sebe, a u onu preko puta ići će Mej sa svojim ocem, sestricom i svojim crncima; u ostale naše sluge. U našoj je takođe toliko prašine, mahovine, insekata, mrtvih zmija i ugaraka, da boj, pre no što razvije postelje i stolove, mora najpre da je očisti. Dok se spremamo da ležemo, svi crnci dolaze na naša vrata i ljubopitljivo nas gledaju. To je prvo veče da imam da noćim sa N-m.
Bio sam neprijatno iznenađen kada sam, i protiv svoje volje, morao videti koliko je taj čovek zapušten. Njegove bose noge bile su strahovito uprljane od prašine i trave, on se toga nije nimalo stideo. Pižama koja je nekada bila plave boje, ogrezla je u prljavštinu. Taj mladić, čije je vaspitanje bilo izuzetno negovano, koji je poznavao strane književnosti kao svoga naroda, na kome su ostali svi tragovi plemićstva, imao je sad manje osećanja za čistoću i higijenu no i najgore rođeni belac. Deroko, koji je za vreme rata služio i na francuskom frontu, pričao mi: je da su aristokratski sinovi bili prvi koji su se uvašljivili, uprljali, zagadili. Njima je bilo najteže da sa minimumom načine sebi ugodnost. Kada je trebalo da se N. odrekne jednog dela civilizacije, odrekao je se sasvim.
Od svih slugu, on je vodio sobom kao marmitona samo jednoga crnog derana, nakazno izraslog. To je ustvari bio prvi i poslednji nakazno izrasli deran koga sam video u Africi, gde sami roditelji ubijaju rđavo rođenu decu.
N. sam nije znao kako je malome ime; on ga je zvao: „Marmiton!“ i mali se odmah pojavljivao užasnutoga lica od straha, klateći kao majmun svojim ogromno dugim rukama. Bio je povijen i imao vrat uvučen u ramena. Lica skoro sublimnog a tragičnosti. Oči ogromne, svetle, raširene od straha, usta od uveta do uveta.
To celo držanje, ta neprestana zabrinutost i strah, ta ograničenost, sasvim su životinjski. Crnac peva i smeje se neprestano, iako je plašljiv zato što je blizu prirode i životinja; ali je čovek. Majmun se ne smeje nikada, a brine se i straši, zato što je još uvek samo životinja. Ja sam video da N. šamara svoga marmitona, da se izdire na njega i plaši ga, ali sam video i da ga, čim se ovaj uplaši i rasplače, teši, miluje i mazi: „Ti si marmiton „za“ mene, ti si sin „za“ mene!“
Nisam primetio da crnca naročito žaloste batine, a naročito ne crnačkog derana koje je tek deset godina. Marmiton je međutim dobijao odmah kratak dah jecanja bez suza i drhtavicu, čim bi ga N. pozvao. Da li ga je N. ranije mnogo više zlostavljao, ili je mališan bio po prirodi nenormalan, ili je to bilo zajedno, ne znam. N. mi je u svakom slučaju bio još antipatičniji zbog tog derana, a istovremeno, jedino što sam čovečanskoga video u njemu, izuzev čežnje da digne pravi dom usred savane, bilo je to njegovo staranje.
Ceo dan izdiranje na marmitona, briga gde je, hrabrenje ovoga ljubaznim rečima. Mali je bio Lobi, tj. Član najdivljijeg plemena što se da zamisliti. Ne može se pretpostaviti da jedan belac opstane jedan dan u tom narodu ljudoždera, i poluzverova, koji, dok belac prolazi, skriveni iza stabala, dočekuju ga otrovnim strelama. N. je živeo međ njima već više od godinu dana, i on ih je kinjio svakako, kako samo on ume. Bezbroj puta mi je rekao da ustvari prezire Crne: trebalo je da međ njima nađe jednog nakaznog derana pa da mu pokloni sva svoja osećanja.
Odeo ga je na najčudniji način. Trebalo je biti iskasapljen kao N., biti gorak i nesrećan i cinik kao on, pa ovog derana ovako obući. Ta me je odeća uostalom veselila celoga puta. Crnac, čim mu se da prilika, voli da se odene u evropske krpe i to nesvesno baš u one koje ga čine najsmešnijim; ali da mu belac pomaže kako bi izgledao što komičnije vrlo je retko. Obično boj dobije bele čakšire, belu košulju i kožni pojas, i tako odeven često izgleda elegantniji od svoga gospodara, od koga se više pazi. Marmiton je imao na sebi samo jednu košulju odraslog Evropejca, ispod koje su virile njegove tanke noge, jedan divan novi žirade, suviše veliki za njegovu glavu, i divan mali štap, od ružinoga drveta. On je išao kao odeven majmun ili klovn, i njegov ponos što je elegantan nije mogao da probije kroz izraz užasa i nesreće koji se čitao u njegovim očima. N. je mnogo polagao da se ne izgubi nijedan od ta tri dela deranove odeće.
Sada kada su postelje bile razvijene, i on sam već u pižami, N. mu je naredio da se skine i onako nag, mršav, bedan, uđe u ispražnjenu đakuljicu. Đakuljica mu je bila onda vezivana oko vrata i on je sav upakovan uguran ispod postelje gospodara. Crnci skupljeni na ulasku bili su ovim neobično zabavljeni. Smejali su se glasno od sveg srca.
N. ih pogleda mrko i laganim glasom koji se punio gorčinom, srdžbom i preziranjem, kao kakvim elektricitetom, govorio im je, ne dižući još bose noge – strašne noge – na postelju:
– Grubijani, divljaci, gadovi, ljudožderi, To je dete za mene, to je sin za mene, ja njega čuvam od hladnoće i guštera, a vi se jedite između sebe; divljaci, gadni crnci! Gadovi, gadovi!
Oni se nisu vređali, jer je to bio belac sasvim blizak njima; prestajali su da se smeju i odlazili od naše kolibe.
U kolibi preko puta naše Mej je spremao svoje i sebe za leganje. On je prestao biti „civilizovan“ crnac, odbacio sa sebe salopet i obavio samo „panj“ oko bedara. Kad je dobro uvio svog oca i sestricu, da bih ih zaštitio od hladnoće, on pređe kod nas. To se onda zbilo nešto beskrajno beznačajno što će za mene ostati kao jedan od najprijatnijih doživljaja. Stvar je u ovome: Mej je navikao sebe da spava uvek sa jastučetom, to je njegov način da bude Evropejac. Kad bi putovao, on je jedno jastuče nosio uvek sa sobom. Sad je primetio da ja spavam na ravnoj postelji, bez jastuka (bio sam zaboravio da ga nabavim u Francuskoj) i pre no što će leći doneo je da mi ponudi svoj jastuk. On je došao prosto, drugarski i dao mi jastuk koji je njemu nužan. Ja nisam toliko sentimentalan da me i najmanja ljubaznost dira do suza, i moj život nije bio tako apstraktan da ja nisam imao apsolutno patetičnih dodira sa ljudima. Prelazeći preko Albanije, ja sam mnogo noći bukvalno grejao leđa priljubljujući se uz spavača koji je blizu mene; ja sam bukvalno grejao ruku lagano je stavljajući blizu njegovog daha. Dogodilo se da se moj sused probudi, da primeti da se ja koristim njegovom toplotom, da sam mu možda smetao pa ipak on nije hteo da me liši tog poslednjeg blagostanja. Dakle ja ne mešam životnu vrednost jednoga i drugoga događaja; u Albaniji ja sam se smrzavao, u Africi ja sam se budio sa pomalo nažuljenim vratom. Ali vrednost stvari na duhovnim terazijama našega života ne zavisi samo od njene spoljne, praktične vrednosti, i ustupanje jednog jastuka kada je to ustupanje dokaz sublimnosti, čak i da je sasvim nekorisno, može biti vrlo uzbudljivo.
Mej je crnac. Crnac ne voli belca, niti ga mrzi. On je Baule i kao Baule neobično pitom i ljubazan; ali Baule je pitom u ophođenju, predusretljiv za stvari koje mu se traže da ih učini, no ni Baule, kao ni drugi crnci, ne može da se toliko usretsredi da bi bio usrdan po svojoj ličnoj inicijativi. Treba mnogo plemenitosti duha, iznenadne velike naklonosti, odanosti; treba čitav jedan usretsređen rad duha, da Mej N’gesan zaželi da sam pronađe čime bi mi olakšao prolaz kroz njegove krajeve.
On je činio nešto što je sasvim izvan fetiša i izvan običaja njegovog plemena; on je bio iznad vrste, i time subliman, Zato mi je N. i rekao da je on godinama u Africi, u neprestanom dodiru sa Crnima, a da mu još niko nije ponudio niti jastuk, niti bilo šta, što ili on nije sam tražio, ili što nije običaj da se ponudi. I da mi to nije rekao, ja bih znao da je vrlo teško da mu se tako šta, događalo, jer iako ne saznamo uvek zbog čega je jedna stvar izuzetna, mi smo uvek i od prvog trenutka svesni te izuzetnosti.
Ujutru kuvanje, umivanje, polazak. Savana mestimično u cvetu, mestimično lelujava žuta i zlatna kao zrelo žito. Košute Odjednom u daljini sivi kupasti bregovi koji se lelujaju: slonovi. Ovo je kraj za koji kažu da je pun lavova. To je kraj koji je klasiran u lovačkim kartama sveta kao četvrto svetsko lovište: ne samo zbog toga što ima mnogo zverova, već što je bogat njinim vrstama. Retko je lovište gde se sreta i slon i lav jednovremeno. Otvorenim očima ja motrim na sve strane uzalud ne bih li gdegod ugledao cara savane. Tipovi crnačkih koliba unekoliko su izmenjeni; krovovi su slamni, ugasitiji, šiljatiji, kao zarđali od sunca i nepogoda na vrhovima.
Tako prelazimo i jedno veće selo – Tafire. Crnci izlaze pred nas; međ njima je jedan nag deran bokserski razvijen; crni David Mikelanđelov. N. se zabavlja da ga od šale boksuje; u nos, u mišice, u rame. Mladić se dobroćudno smeši i samo kad misli da će ga ruka N-ova dotaći i u prsa on šakom pokriva jednu mrlju na grudima. To je mrlja velika kao veći novac, nešto malo bleđa od ostalog tela; žuto-sivkasta, mesto boje mahagonija, kao što je koža mladićeva. Nimalo ni čudna, ni odvratna, a ni primetna čak: jedna mrlja otvorenije boje na ugasitom: telu, baš kao mrlje na starom nameštaju. Na ogromnom broju crnaca s kojima sam se susretao, koji su me služili, i sa kojima sam se rukovao, ja sam viđao slične mrlje po telu, i ove su mi izgledale toliko prirodne, toliko beznačajne, da čak nisam ni pitao od čega dolaze.
Pokret ruke ovoga mladića da se zaštiti, urezao mi se u sećanje, i dok ručamo pitam Na šta je imao da znači. „Kažu da se belege koje nose gubavci po telu otvaraju od najmanje pozlede ili udara, i da se posle više ne mogu zalečiti!“ – „Mislite da je taj deran bio gubavac?“ – „Tu ne može biti nikakve zablude; uostalom sva ova plemena su prezaražena gubom. Vidite ovoga mladića ovde; te mrlje oko nosa i na plećima ne mogu biti drugo no to.“ – „Zna li on od četa boluje?“ – „Razume se. Pitajte ga. Samo ga to ni najmanje ne uznemirava. Guba dolazi od zlog duha koji je navučen na porodicu, i nju bi, razume se, samo vračarija mogla odagnati. U Tafiru je jedna misija milosrdnih sestara bila podigla azil za gubavce; ali azil za gubavce koji se već raspadaju; inače bi trebalo lečiti pola afričkog stanovništva!“
Guba! Mislio sam: „Evo ja živim usred gubavaca!“ i to me strašno impresionira. Retko sam se kad tako uplašio. Moje su ruke ko zna koliko puta drhtale gubava mesta na crncu silom okolnosti; tim rukama ja se dodirujem po licu, po ogrebotinama, njima unosim hranu u sebe. Setio sam se svih priča Sjeroševskovih o naročitim selima gubavaca u Rusiji, gde im se hrana donosi na čitav kilometar, gde se pale vatre na, zemlji koju su oni dotakli svojim nogama; svih priča o gubavcima koji u Kini žive samo na grobljima. Setio sam se naročito onih scena na filmovima, gde se vide gubavci sa velovima preko lica. Pitam svoje saputnike za sve pojedinosti oboljenja od gube; kako se prenosi, pojavljuje itd. Crnci kažu da gubav otac ima gubavog sina i da ona, dolazi sa haljinom. N. tvrdi da u kolonijama nije poznato da se belac može zaraziti gubom od crnca; trebalo bi da je rana otvorena, da bude infekcija krvi dodirom ili hranom. Potrebno je nekoliko godina često da se pokažu simptomi. Kod nekoga bolest ide lagano, lokalizuje se i sasvim, kod nekog napada odmah na organe, i srce. Masa slepi, ostaje bez nosa, ušiju, prstiju, čitavih udova. Bolest podla, jer je bez bola; zaglušna; njen tek ne može se predvideti. Crnac koji nosi zatvorene ožiljke po deset godina, odjednom se jedanaeste sav raspadne. U azilima je leče kao sifilis, i s manje ili više uspeha.
Sve mi je to izmenilo viziju ovoga naroda. Džinovstvo kakvog ratnika više me ne ispunjuje uvek divljenjem već često tugom: divna, svetla tamnina njegovih mišića nosi katkad blede mrlje ispod kojih je jede boljka. Gorda čvrstina mlade dojke savršenoga oblika nosi istu mrlju na sebi. Treba nekoliko dana dok opet ne zaboravim da se u lepoti tela krije beda.
N. je prgav kao svi belci u Africi, čija klima razriva karakter. Ako koji od crnih slugu, njegovih (on ima samo marmitona), mojih ili, Mejovih, ne posluša odmah, ili ne sa dovoljno dobre volje, N. ga ne ošamari kao što bi bilo koji drugi belac, već ga besno i naglo ujeda za ruku, leđa, mišicu. U prvi mah sam mislio da se šali, jer se ostali crnci obično smeju. Ali ujedeni je uvek tako kreštao, tako s mržnjom gledao na N-a i tako uplašeno bežao posle od njega, da nije bilo sumnje da je ovaj ujed sasvim ozbiljan. Sve što sam mogao to je da objasnim N-u da na taj način dolazi u opasnost da se mnogo lakše inficira svim mogućim tropskim bolestima.
On se smejao: „Verujete li da se crncem čovek može služiti ako ga ne dresira, neće raditi ništa i napustiće vas kad vam je najnužniji. A da se dresira treba da ga ili jednako pesničam (što bi mi slomilo i drugu šaku, a što na njega manje deluje, jer mu je lobanja kao od kamena, mišići kao od drveta a na maštu mu ništa ne dejstvuje) ili ga treba ujesti. To ga i zaboli i seti na sve zverove koji ujedaju i na sve ljudoždere, a meni je kud i kamo lakše. Belac se straši od revolvera, crnac od zubi. Znate li ko me je tome naučio? Sami Crni!
Istoga dana je u tome već sasvim preterao. Pomoćnik Mejov, koji je stajao kraj njega na stepenicama kamiona, nije ga valjda u izvesnom trenutku nešto čuo. Tek N. se naglo nagao i ujeo ga ispod plećke tako silno da se ovaj sav previo preko nas, derući se. On je imao na sebi košulju strahovito prljavu od zejtina, blata i trave. Dižući je da vidim ujed, ja sam i od same prljavštine imao odvratnost, tako da nisam shvatao kako je N. mogao na nju staviti svoja usta. Crnac je imao krvave ožiljke od zuba. Očistio sam ih alkoholom i jodom u čemu mi je sam N. pomagao. Mladić je sad samo, kao kakvo veliko derište, tiho jecao i gledao u Na sa mržnjom. Niko nije rekao ni reči. Bilo je jasno da se ostali Crni nisu čudili što je N. napao na njihovog saputnika; već što ga posle negujemo.
– Vi ne bi mogli živeti ovde, – kaže N.
Bilo mi je nemoguće pogledati na njegovu stranu i ćutao sam. Ljudožderstvo u meni ne izaziva nikakav užas, kad je kod primitivca, ali N. nije imao prava da postane ljudožder, ili bar sličan ljudožderu, čak iako je njegov život težak i gorak. „Ne može se kazati da je histerik, mislio sam u sebi, jer ne gubi vlast nad sobom, ali da je izvraćen, možda lud, to je sigurno.“ Nisam li od njega čuo da novome boju treba u hranu stalno stavljati na čišćenje, kako bi islabljen bio pogodniji za dresiranje!
U selu Mlata Bara, malom zbijenom selu fetišista, u kome je na svakoj maloj okrugloj žitnici izvajana kakva rogata glava ili škorpija, nailazimo na jednu sasvim nagu staricu, kao od sasušenoga drveta. Sedi ispred svoje kolibe, i gleda nas, dok lutamo kroz pusto selo, očima koje niti se čude, niti pitaju. Njene mršave ruke i noge pretovarene su bronzanim krivinama svih oblika, svih šara; oko vrata su takođe kolajne i đerdan sa libričkim grigriima. Sedam ispred nje, punim krilo novcem i dajući joj grupicu po grupicu, skidam sa nje jedan po jedan nakit. Vrlo je zadovoljna. Zahvaljujući njenoj sasušenosti uspevam da skinem sa nje čak i teške grivne, koje na drugim snažnim rukama ostaju skovane za uvek. Celo selo mora da je u lovu ili na radu; nigde nikoga. U kolibici iza staričine, obešene nalazim luk i toboce pune otrovnih strela; u drugoj jednoj četiri drvena fetiša sasvim stara prašnjava, i najzad jednu mlađu ženu koja pristaje da mi sve to ona, umesto pravih domaćina, proda. I još mi donosi tri grivne, ostale od ko zna kakve pokojnice.
Između koliba spava na zemlji još jedno živo biće. To je neka starica koja je najuspešniji ljudski stvor koji sam ikada video u životu. Ona je bukvalno kostur obojen crno. Slikam je.
Prolazimo okrugle glatke kamene planine gde su bile bitke Sumangurua, heroja Bambara. To je epska Afrika o kojoj ćemo docnije govoriti. Žene sve više nose po telu plastične tatuaže, palme, bobice, cvetove. Ova ispupčenja dobijaju se, bilo potkožnim trovanjem, bilo zarezivanjem kože u koju se onda ušivaju vlakna mađiskog bilja.
U selu Ferkasandugu, koje je veliko i nalazi se na raskrsnici staza, dvor je velikog kralja Urukume. U ovom selu se nećemo zadržavati, ali ja ipak idem ma samo za trenutak između staništa u pravcu dvorova. Ona su usred sela, zatrpana kolibama. Kule, zidovi, dvorišta, od pečene zemlje. Teško je naći ulaz i razabrati gde počinju staništa kralja, a prestaju njegovih podanika. Najzad pronalazim da se u dvorište ulazi kroz jedan trem, koji je ustvari štala za kraljeve konje. Konji pretstavljaju ogromno bogatstvo jer ih je teško održati blizu Ekvatora.
U tremu sudovi u kojima previre pivo od prosa i meda; u dvorištu beli konj kraljev, koga drži njegova kći, jedna izvanredno lepa i stasita devojka. Ona je sasvim gola i jedino se đerdani ukrštaju između njenih nogu. Za kralja mi kažu da ga ne mogu videti pošto je bolestan i spava. Ja slikam uplašenu devojku, konja i stepenice kraljevih soba u pozadini. U trenutku kad hoću da odapnem, na tim se stepenicama pojavljuje sam kralj koji je saznao da se neki belac raspituje za njega i pošao mu ususret. Krupan je, impozantan, s bradicom, velikim očima, uvijen u ogrtač beo sa plavim šarama. Ne zna ni reči francuske; pored sebe nemam nijednog pravog tumača. Rukujemo se; slikam ga kraj konja, na konju itd.
Iza Ferkasandugua sva sela koja se nižu sastavljena su od koliba koje su sve više i uže što idemo dalje; sve zbijenije, sa žitnicama okruglim i uskim, uzdignutim na, kolju iznad zemlje. Izdaleka ova sela daju utisak srednjevekovnih naseobina punih kula. U sredini sela su dvorovi plemenskih šefova, sagrađeni od nabijene zemlje. Za ovim selima dolaze sela čije su kolibe, da bi bile zaštićene od zverova, vezane polukružnim zidovima. U Sredini su žitnice dvorišta, tremovi. Svaka porodica živi izdvojeno u pejzažu tropskoga bilja, buketima zelenog rastinja i žute savane, kao na ostrvcima.
Nad nama lete neke čudne ptice koje, kao leptiri, prate krajevi njinih repova. Ovi krajevi su pera na vrhu nevidljivih dugih golih stabljika, tako da se u prvi mah ni, ne zna da pripadaju tim pticama. Na rečici u dnu gustog rastinja, međ žbunjem, gole i mokre, tetovirane, žene pune ogromne kanarise vodom. Ćupe su džinovske i jedinstveno išarane. Voda se sliva niz obline kanarisa i niz savršeno naga ženska tela. Iz korena njinog trbuha, čak do grudi rascvetava se plastična tatuaža palmine krune.
Kroz savanu ispred visokih crvenih mravinjaka, sasvim goli, bez ijedne odeće, bez kolajni, grivni, gri-gria, nagi kao životinje i lepi kao one, probijaju se ratnici. Savana ih šiba svojim biljem po prstima i nogama; njine glave su bez misli, bez snova, božanski mirne i životinjske. Malo dalje poto-poto pun rascvetanih lotosa i nenifara; devojke i mlade žene traže neko bilje međ cvećem. Nebo je ljubičasto i survava se kosim talasima na nas. Grdna larma insekata. Nepoznate male životinje, kao lasice, kao pacovi, svetle braon boje protrčavaju u zlato i zelenilo bilja. Sve postaje kao utopljeno u jedno teško ugasito zlato: veče.
Glava peta
Mračna Afrika. Kralj Pebenjani uz pesmu i igru u noći. Sa crnim nosačima kroz savanu zverinja. Jedno drugo uzbudljivo nebo nad nama
Tako stižemo u Đavalu. Kampman, puste kolibe; noć nad selom. Dok naši crnci razvijaju postelje, dok nam kuvari spremaju večeru, idemo u posetu kralju Pebenjaniju. Kralj Pebenjani je kralj, šef rase Uavatara, vođ ratnika, sin krokodila, krokodil sam. U noći, unutrašnjost njegovog dvora, komplikovana, s masom kulica, krovova, natstrešnica, zidova, čudno osvetljena, sasvim srednjevekovna kao i onog u Ferkasanduguu. Sam kralj skida nisko kapu da bi me pozdravio. Neuredan je, bos, neotmenih, prostačkih pokreta. Dočekuje nas u svečanome dvorištu i odmah nam daruje tanjir belih jaja i belu kokoš. Ne zna francuski; na moje pitanje koje je rase, odgovara uobraženo N-u: „junačke i ratničke“, i da su od te rase oduvek, i da su na ovoj zemlji oduvek, a da nisu došljaci i osvajači!
On je brat od strica onoga crnca koji nam je dao večeru u Boakeu kada sam prvi put sreo N-a. Pred naše kolibe će nam poslati tam-tam da nas pozdravi a sutra će mi pozirati za crtež. Kad se dižemo, N. ga pita da li ga je poznao; ovaj ga uverava da jeste, ponizno smešeći se, sladunjavim i neiskrenim osmehom.
Samo što se N. okrene i pođe, kralj me hvata obema rukama za ruku i pokazuje na njega očima. Njegov pogled i pokreti glavom ima da znače: „Ne treba mu verovati ništa, to je zao, opasan čovek. Dođite docnije sami pa ćemo govoriti. Imam mnogo da vam pričam“. N. im je, razume se, rekao da sam ja inspektor, da sam došao da vidim kako oni žive, da li su poslušni, da sam njegov prijatelj, i da ću sve zapisati. To je govorio crnački, ali sa toliko pokreta sa pokazivanjem na mene, i na moje beležnike da mi je bilo sasvim lako razumeti ga. Očigledno je da on svoj uticaj ovim krajevima hoće, pretstavljajući lažno moj dolazak, da utvrdi na moj račun. Otuda kralju ideja da mi otvara oči ili da mi se tuži.
Meni je strahovito neprijatan ovaj nesporazum i otrovan sam i na N-a, koji nema obzira, i na sebe, što sam se upustio u njegovo društvo. Međutim, kralj nije još završio svoje žurne znake kad se N. naglo okrenuo, i u trenutku sve shvatio. On je video da je kralj prekinuo jedan pokret, da je njegovo lice suviše brzo postalo opet sladunjavo, da sam ja uvređen. Nastavio je kao da ničeg nije bilo, ali se već trenutak-dva, čim smo ostavili kralja, videlo koliko je besan što se to dogodilo. On uze nastranu jednoga crnca kraljevog i govoraše mu ogorčeno i rasrđeno, spominjući u nekoliko mahova kraljevo ime.
Zatim je nastavio razgovor sa mnom, kiselo duhovit i nasmejan. Ja sam čekao da se vratimo u kolibu, da večeramo, i da me ponovo pita kako sam zadovoljan ovim viđenjem sa jednim poglavicom, pa da mu kažem koliko ne želim da u očima bilo čijim izgledam nešto drugo no što sam. On mi objasni da, ako me je možda lažno pretstavio, to je jedino što je, na pitanje kraljevo „čime se zanimam,“ rekao da sam nešto što odgovara komandantu ili inspektoru; da zapisujem sve što vidim na svom putu. „Ja sam im govorio samo ono što oni mogu razumeti!“
Nisam ga ubeđivao prvo da u to ne verujem, a onda da ne želim zabune koje su sračunate na tom što crni ne mogu sve razumeti. O znacima koje mi je Pebenjani davao nije bilo reči. Znao sam vrlo dobro da mu je on već poručio kako ima da se drži prema meni i da niti me više ovaj čeka da mu dođem, niti će sam doći da mi se tuži. Pre večere, za ovoga kralja, zahvaljujući N-u, ja sam bio administrator, inspektor, na službenom putu. Po večeri ja sam ostao isto to, samo potpuno pod uticajem N-a, tako da je uzalud obraćati mi se. Bio sam zadovoljan da se nisam ni nesvesno ogrešio o francusko gostoprimstvo. Ustvari koliko mi je bio malo simpatičan N. toliko mi je isto bio malo simpatičan i Pebenjani. I jedan i drugi, šakali u otimanju o ovu tamnu afričku savanu.
Jedini prijatelj koga sam imao ovde usred divljine bio je Mej, crnac Baule, koji mi, videvši da sam završio večeru, donese opet svoje jastuče. Prelivajući se od palmovog ulja kojim se tek namazao, obavijen oko bedara u plavu maramu, on sede na prag naše kolibe i gledaše šta radimo. N. je jedio svog marmitona te je ovaj šmrkao i jecao; kuvar je skupljao sudove, lampe, kutije od konzervi. Ja sam se spremao da pišem, ali, da bih se raspoložio, upitah Meja;
– Ki etr sarmant mus kan nu zetr ton mezon, Me?
(Me, ko je bila ona divna devojka ili žena što nas je dočekivala kad smo dolazili po tebe?) Mon se, musje (moja sestra, gospodine), – odgovarao je Mej.
– Toa done moa ton se. Mej? (Hoćeš da mi daš za ženu svoju sestru, Mej?)
– No musje, z’ ne pe done mon se, musje, malie, peje boku musje monse (Ne gospodine; ne mogu ti dati svoju sestru jer je udata i mnogo za nju bilo plaćeno).
– Ki etr mari ton se? (Ko je tvoj zet?)
– Mon se mon mali, selui vje ki aziz ala mezon (moje sestre muž je onaj starac što je sedeo pred kućom).
– Dobro Me, ja ću ti dati dva puta više, pa ti vrati starcu što je dao za tvoju sestru a onda je venčaj sa mnom.
– No, musje mali mon se’ mulil vit, mon se’ vandal, anko’ (ne, gospodine, moj će zet brzo umreti i ja ću onda opet prodati svoju sestru!) Pu toa otl se’, peti se’. (Za tebe imam drugu malu, sestru).
– Selui peti, megl, vilen (onu malu mršavu ružnu).
– Selui peti, megl, vilen, musje, me mon plemie se’ etl avan en peti pe boku vilen, boku megl (Baš tu, ali moja prva sestra je bila još kud i kamo ružnija i mršavija).
– Toa angrese ton se’, Me, moa peje ton se venir marie dan troa zan, Me. (Ti ugoj sestru, a ja ću je platiti i doći da se oženim njom kroz tri godine).
– Palfe, musje, toa plandle „mus“ (žena) mon se’, toa devenil mon f’e ozuldui musje! (Izvrsno, gospodine, ti ćeš se oženiti mojom sestrom a od danas si moj brat (zet)).
Tako sam stekao verenicu. Između svih žena, devojaka i devojčica, najružnija, najmršavija, najbednija, postala je mojom zaručnicom. Ali svi poznavaoci, i N. i pratioci, rekoše mi da će kroz koju godinu biti sigurno lepotica, Iako je sve ustvari šala, iako nikad neću otići da je vidim, bilo bi mi žao da to. bedno devojče ne postane ipak onoliko lepa koliko je sad njena sestra.
Mala je sa ocem bila ostala uz put u Ferkasandugu, tako da joj ne mogu lično izraziti svoje nade. Preko brata šaljem joj više od dvadeset niski najšarenijih staklenih perla. U svom selu ona će biti ako ne najlepša ono bar najelegantnija. Drugarice će govoriti o njoj: „Ona koju će za tri godine uzeti jedan Beli!“
Posle dosta vremena Mej mi reče sa praga:
– Toa pa panse selie, musje, me moa anglese boku mon peti se’, musje mon flel; e kan venil toa musje mon flel; toa malie si vule, u si non vule toa leste, musje mon flel; musje. (Ti to ne uzimaš ozbiljno, gospodine, ali ja ću svakako dobro gojiti svoju sestricu, gospodine moj brate, pa kad dođeš ti, gospodine moj brate, oženićeš se ako hoćeš, a ako ne, ostaćeš gospodine, ipak za mene moj gospodin brat – zet).
– Te boku zantij pu moa, Me; moa boku ton flel!
N. je seo na drugi deo praga i davši Meju da mu drži kraj od pojasa pleo je sitne kaišiće koji su se na njemu bili raspleli. Ja sam bio beskrajno tužan. Ceo dan bio sam u društvu Na što me je zamaralo, a ipak nisam mogao ne priznati u sebi da je gorčina, osobenost i ludilo toga čoveka, koga se svi toliko boje, nešto izvanredno. Evo, on bi ovde, gde ceo dan prži ovo sunce zbog koga se ne može da diše, koje svi mrze, svi smatraju za neprijatelja, gde se uspeva ugasiti žeđ tek kada padne noć, on bi ovde podigao sebi kuću, zasnovao svoj dom. Taj Kain, čiji se dim nije digao nebu i koji sad luta močvarima.
Odjednom jedan daleki zvuk, sasvim slab, kao udar prstom u ruku, koji odavna čujem ne dajući sebi računa, dobi svoj smisao. To je muzika koja nam se sa ko zna koliko daljine savanske približuje. Ništa prostije i uzbudljivije od tih zvukova koji se postupno počinju razlikovati jedan od drugog. To bi jedva čujno, te bejah srećan da ni N. ni Mej još ne primećuju. Crni koji su nam dolazili ispredali su jednu divnu mrežu zvukova nad biljem i zverinjem a pod zvezdama. Kako bi noćni povetarac dunuo, izgledalo je kao da se pesma začas udaljuje od nas: zatim je opet pravilno jačala u pravcu kolibe. Ništa milozvučnije i nežnije. Nema teškog udara u bubanj, ni piska u rog. Svirka je dolazila beskrajno moćna svojom lepotom i slaba svojom čujnošću. To ne behu veliki bubnji tam-tama, ni crnački gitari i trube.
Urođenici Uavatara tada uđoše u selo i prođoše između zaspalih koliba do nas. Onome napred visio je veliki balofon o ramenu; neka vrsta klavijature od drvenih pločica, pod kojima rezoniraju kalbasi, a u koje se udara palicama. Na njegovim prstima ispleteni su jedva čujni lančići sa praporcima. On je prolazio lagano kroz selo okružen drugovima koji su nežno praporcima zazvonjavali. Kada su već bili sasvim blizu, njina pesma bila je još uvek toliko tiha i prosta, da je izgledalo kao da dopire iz daljine.
Ja sam dotle sa uzbuđenjem merio koliko je razmak između svirača i nas sve manji. Kad nam sasvim priđoše, oni tu ispred kolibe dodirnuše čelom po nekoliko puta zemlju pred nama. Nisam mogao razaznati njina lica; video sam samo po stasu, ogrtaču i pokretima da je kralj međ njima. Pebenjani se držao jedini prav, naduven i smešan; ostali su previjeni do zemlje pred našim nogama nastavljali da sviraju u znak dobrodošlice. Zatim svirahu tako i pred nogama svog kralja. Time su ga i molili da ih oslobodi klanjanja jer ništa nije zamornije. Neki već i jecahu, zahvaćeni onim brzim ekstazama koje obuzimaju Afrikance.
Pođosmo za njima u drugi kraj sela, gde se crni seljani skupljali na igru. Žene su pevale povezane između sebe svetlim mišicama; ljudi počeše igrati sve pijanije, da bi ih pozvali na veselje. Bilo je mladića, na primer dobri i polusumanuti Butu, koji su igrali kao da nogama biju pirinač, i drugih koji su pod maskama postajali divlja savanska božanstva. Bilo ih je koji su osećali crne demone oko sebe, i koji kao da su rukama šibali po zvezdama; ali u svima njima želja, luda želja, da budu u isti mah i na nebu i na zemlji, vukla ih je ovim divnim ženama.
Već nekoliko dana da se ja jutrom više ne osećam onako oran kao prvih dana u Africi. Tek pred podne prestajem biti grozničav, gorak i neraspoložen. Tada nastaje drugo mučenje: žeđ.
Rano ujutru u Đavali probudilo me je udaljeno udaranje u tam-tam koji je dolazio kampmanu. Veliki sinoćni balofoni, tako precizni i nežni u svome rezoniranju i zvučnosti, praćeni su sad i bubnjima čije je dno okruglo a ivica okružena metalnim perjanicama i praporcima.
Evo osećanja prirode i umetnosti kod primitivca. U zvezdanu noć se dolazi lagano tihim kucanjem u drvene dirke balofona; u sunčano pobedničko jutro on bije u bubanj od čije se duboke pesme razmiče nebo.
Glavni svirač, radi pozdrava i dara, svija se i svira kod samih mojih nogu. Dok se čekaju igračice crtam jedan brz kroki ovih umetnika što sviraju sa pravom frenezijom jedan ludi ritam u kome uopšte nema melodije. Po nekoliko zajedno, vodeći prigušeni razgovor između sebe; skupljaju se postepeno igračice na našu veliku radost sve jedinstveno mlade, lepe i muskulozne. Zamisliti takva tela, ramena, bedra, noge, u Evropi, nemoguće je. Grudi ovako hladne, čvrste, još uvek u pupljenju, prave i kruškaste i teške, a ipak vučene nečim uvis, nijedno vreme i nijedno mesto Evrope nije poznalo.
Volim njin jedinstveni dah tela i ulja kojim se mažu, ambre i trava, što sve odiše kao neko divlje voće, čega sam se toliko gadio posle posete konakranskim devojkama. Onda sam celo veče prao ruke na lađi, – sada još čuvam stvari koje nose na sebi taj dah. Sasvim su nage; oko bedara nose samo jaku tkaninu od belih i plavih pruga koju su same tkale. Trepavice neobično duge; oči boje vrlo tamnih šljiva; beonjače boje ćilibara.
Ali ono što me uzbuđuje najviše to je vlažna divna ružičavost njinog jezika, desni, koja se obznani iza njinog brbljanja. Sve je ugasito i tamno na njima, sve je od jedne bolje građe no ona od koje smo sačinjeni; to nije samo put, već i ono od čega je drvo, čvrsto i mračno, i metal. Jedino iza usana, i još, odakle polazi život, sviće rumenilo zore koja je bez prestanka u njima. Kada crnkinja ima sklopljene usne, ma koliko gola, ona je već odevena u veliku svečanost prirode; samo kad rasklopi usne ona je gola, ona je gola sasvim. Nosi jednu ružu ljubavi u svojim ustima.
Mladih igračica, međ kojima ima i kraljevskih kćeri, ima oko trideset. Igru su otpočele ipak dve starice, Suka i Jo, veštice i fetišerke. Jedna je nakićena perjem kao crvenokošci; njoj vise o vratu dugački nizovi semenja i školjki a njene sasvim prazne, sparušene grudi zapliću se u svoj nakit. Ona je izvrsna igračica, puna groteski i šala. Čas je sasvim na jednom, čas na drugom kraju; čas visoko nad zemljom, čas polegla po njoj. Njena drugarica Jo, ne manje stara i sparušena, nosi na glavi nešto što liči na kalpak i njena je uloga u igri da odgovori na svaki pokret prve igračice.
Igra pretstavlja rat u kome je poginuo Sumanguru a njegove fetišiste Melinke izgubile svoju slobodu. Rat se vodio pre naše Kosovske bitke, od ovih krajeva pa sve do Nigera, i legende o tom porazu još uvek uzbuđuju tamne narode ne samo u Africi, već i po svim ostrvima, i američkim plantažama. Duh Sumangurua vlada nad savanama, rekama, kajmanima i noćima. I nikakvo čudo što kod crnaca taj rat igraju i žene, dok otmicu žena ili porađanja igraju mladići; nikakvo čudo što se jedan tragičan događaj pretstavlja groteskama a jedan veseo jadikovkama. Sve je simbol i mađija, i crnac u njima vidi smisao koji je za nas nepojmljiv.
Mlade žene ratnici sabijaju se u tesni polukrug oko tam-tama, i, previjene nad njim, one pevaju i igraju, onim istim prostim, brzim ritmom; ruku opuštenih, očiju sklopljenih. Gledati sva ta obla ramena, čvrste grudi, trbuhe i noge, obasjane suncem! Igra će trajati vrlo dugo: samo šta je to prema agoniji Sumangurua, koja je trajala vekovima; i posle, ne umire li tako crnčeva rasa još uvek!
U „dvoru“ kraljevom, kažu mi da kralj još spava (osam je časova). Izgleda da je poruka N-ova dejstvovala isuviše jako na njega. Penjem se na jednu od terasa crvenih kula i utvrđenja oko dvorišta. Stepenice su toliko strme a prolaz tako uzan, da se u jednom mahu kao u snu pitam: hoću li se probiti unapred, hoću li se izvući unazad, ili ću tu tako ostati? Crnci dvorani, zatim puno šefova sela što su od zore na podvorenju, bradati i u grubim ogrtačima, cereću se ispod mene.
Gledana sa terase, dvorišta crvena od naboja, kao sva zemlja u Africi, fantastično ispresecana i izgrađena. Neki se deran zanimao da stavlja kockicu na kockicu, da između njih meće koture, da ih pokriva slamom i suncobranima pletenim od slame, da zabada motke koje nose na sebi lobanje hipopotama, ovnova, pantera: da između pruća rasteže kože, a pusti olinjale pitome majmune i ljude tamne, lepe i nage, pokrivene mušicama, da šetaju! U glavnom dvorištu između mase okruglih žitnica i tremova, nalazi se žrtvenik, sagrađen na formu nekog uzdignutog prestola od crvene zemlje. Sa strane žrtvenika su na zemlji reljefno izvajani od opeke veliki plemenski fetiši: Krokodil i Kornjača. I po fetišima i po žrtveniku polepilo se uprljano belo perje od poslednje žrtvovane kokoši, vuku se oko njega prazne lobanje koza i antilopa, ljuske od jaja.
Pojavljuje se Pebenjani, kralj, koji je ustvari sin Krokodila i sam Krokodil, uvijen u plavi ogrtač. Sladunjavo i ironično nasmešen, žmirkajući, gleda me kako slikam sa njegove terase. Oko njega vrzmaju se žene, deca i konji. Silazim odmah da ga pozdravim. On, gologlav, pristaje da ga slikam pred dvorom, blizu prestola, koji je ustvari sasvim niska građevina, kao neki hladnjak na koljićima, otvoren sa sviju strana, i toliko blizu zemlje da se samo puzeći može unutra ući. Pod tim tremom i oko njega, bradati crni starci, molioci i poklonici, dremaju čekajući: da budu saslušani. U sredini je kamen sa koga Pebenjani vlada i sudi.
Slikam ga pored vratnica, od teškoga vajanog drveta, kojima se ulazi u dvor. Na vratima su izrezani fetiši: Krokodil, Kornjača i Zmija. Više fetiša je pretstavljen lov na hijenu i ispod fetiša lov na hipopotame. Iznad svega su velike grabljivice sa zmijama u kljunovima.
U dvorištu glavna kraljeva žena, krupna četrdesetogodišnja crnkinja još lepa, sedeći na pragu čisti neko semenje. Žene ljubimice su u naročitom dvorištu i kralj odlazi da ih dovede. To je šest sasvim mladih, zbunjenih žena istih kao one koje su jutros igrale. Da bih ih fotografisao ređam ih iza žrtvenika i, ne znajući da time skrnavim jedno svetilište.
N. mi daje znak da ih vodim na drugu stranu. Pebenjani velikodušno otklanja nesporazum. Njegov pokret ruke je veličanstven i klasičan; znači: „Između nas, za trenutak, nikakvih etiketa, ni praznoverja; mi znamo šta to vredi i da je to za masu samo izmišljeno!“ On je tog trenutka bio gospodin slobodan od predrasuda kao bilo koji drugi Evropejac. Toliko je gospodstvo načinjeno svuda od istih elemenata. I ne ograđuje se samo na tom pokretu ruke kojim me je zadivio, već kada ga još pitam da li bi se šta protivilo o njihove običaje ako bi se i on slikao kraj svojih žena na šta N. uzvikuje: „Zar možete i pomisliti: kralj pored žena! Pre uz robove!“ on, smešeći se sasvim ljubazno, dolazi da se postavi.
Prava kraljica, tj. ona čiji će sin biti kralj, nosi budućeg vladaoca pritegnutog na plećima. Mali se igra sasvim olinjalim majušnim majmunom, i plače glasno kad ga pomilujem; mali majmun gleda brižno u moje prste nema li možda za njega kakvih insekata na njima. Kraljičina kosa izdeljena je u mnogo malih simetričnih polja, čvrsto po samoj lobanji ispletenih i istkanih. Ona, kao mnoge crne žene ovde, nosi oko grla, pravo neizglačano drago kamenje: rubine, topaze i ametiste; njeni zubi su dobro zašiljeni, što znači da ih je od ranog detinstva još počela strugati prutićima; njene grudi su teške i pale, što znači da je rotkinja. Ona je uopšte savršena dama.
Preda mnom Pebenjani naređuje da mi se u kampman pošlje jedan kanari, ćup od desetak litara piva od prosa, i jedan isto tako veliki piva od meda. Kraljica će načiniti futu od pirinča i kokoši. Sam kralj donosi mi kokošija jaja i fetiše rezane u drvetu. N. i ja ručamo tako stvari koje su izvanredno ukusne; sos kojim je preliven futu bio bi poslastica i za najgurmanskiji sto; ali je sve, počevši od ovog crnačkog piva, pa do kokoši, pirindža, preliva, i onih kus-kusa što će jesti naši crnci, tako strašno ljuto, da me nijedan čaj ne može da povrati. N. ne pokazuje ni znaka zbunjenosti; on prosto proždire; njegov je apetit nešto što je teško zamisliti.
Najzad se opraštamo od kralja. Moj poklon od dvadeset i pet franaka, izgleda da ga neobično raduje. Njegovo kraljevstva dugo je sto kilometara, njegovi podanici zovu se Uavatara. Čim pređemo njegove granice ući ćemo u kraljevinu koja se zove Kong.
Kovači Đavale su poznati u okolini. Oni sami nalaze metal, tope ga u zemlji, kuju od njega mačeve, fetiše, ognjište i nakite. Oni su jedna kasta za sebe, sa svojim tajnim ritovima, i smatrani su za velike fetišere i tabue, i kao takvi oni jedini mogu kastrirati devojke kad stasaju za udaju. Ustvari cela njina radionica je pod jednim sasvim niskim hladnjakom od trošnog bilja i slame, ukopanim jedva u zemlju. Nad malo žara, duvajući u sasvim primitivne mehove, potpuno nagi, nasmejani, džinovski mladići, obasjani su od ognja, usijanoga gvožđa i sunca, što probija kroz slamni krov, koji skoro dodiruje tlo. Oni ne mogu da se poprave, kuju mač sedeći, izdužujući se, zamahujući, božanski i goli, kao onaj Vulkan od Tintoreta.
Mej je otišao svojim putem. U pravcu kojim mi produžavamo, kroz gustu savanu, ne mogu se probijati nijedna kola. Nikakav put tu nije obeležen, niti je ikada ijedan belac tuda prolazio. Presecajući apsolutno divlje i, za evropske pojmove, neprohodne krajeve, N. će uštedeti nekoliko dana putovanja utvrđenim stazama, a ja ću videti krajeve koje bez njega nikada ne bih video. Krajevi gde vlada divljina, i samo divljina prirode; gde je i čovek divljina, i njegova dela divljaka i njegova misao divljina; gde je divljina jedina i apsolutna plemenitost. Ne što pre ovoga i posle ovoga ja nisam bio u čistom dodiru sa prirodom, kao nikada ranije, već što je ostajalo u dnu svega saznanje da je i tuda prošao belac i da je proneo svoje razočarenje i gorčinu. Ma samo jedan belac, makar kad prošao, i makar samo prošao!
Trebalo je dosta vremena dok se skupi četrnaest „portera“ za stvari i nosiljke. To je četrnaest snažnih ljudi koji se skupljaju oko naše kolibe. Polazimo. Ispred nas stvari, kantine, postelje, zavežljaji, kujne, lampe protiv oluje, apoteka, koje kao da su dobile vitke, crne, atletske noge da bi se probijale kroz gustu žutu i cvetnu travuljinu. Zatim ostale sluge i bojevi sa svojim zavežljajima, kuvari, tumači, pazeći da se niko ne odvoji, ne nestane i ne zagubi, i onda N. i ja u nosiljkama.
Nosiljka je najgrublja mreža obešena o vitko stablo čije krajeve crnci pridržavaju glavama. Jedan napred i jedan pozadi, pravi, pomerajući se celim telom ali ne i glavama i vratovima, trudeći se da održe ravnotežu. Oni se zaduvavaju; drvo sklizava sa njihovih temena, i njihov napor u prvi mah izgleda ogroman. Pomalo osećam grižu savesti što težim na temenima tih bednika, iako mi kažu da se sam ne smem zamarati ako ne želim tropsku groznicu, da su oni dobrovoljio tu i da to najzad i nije za njih suviše veliki napor.
Odmah počinje između njih brz razgovor i smeh, kao u dece. Tumač mi prevodi šta pričaju: „Beli čovek je tako beli veliki, da ne moći proći kroz malu kroz lupu!“ Reč je o mom, mučenju da se provučem kroz prolaz kraljeve terase. Nosači se izmenjuju s vremena na vreme. Gubimo se u visokoj travi savane, prelazimo viseće mostiće, nailazimo na stazice jedva utabane od nekih drugih crnaca ili zverova. Samo ogromni crveni mravinjaci prekinu jednolikost predela, a ja se zanimam što posmatram čas pravilnu igru mišića na plećima mojih nosača, čas gubljenje u travi osim što nose stvari, ili slušajući veselo dovikivanje i smeh. Pokatkad naiđemo na lovce sasvim gole i unezverene koji se jure napred, ili na žene sa kalbasima na glavama.
Oko pet časova dolazimo u selo Nebinge. Na mojoj karti Instituta, jedinoj preciznoj, ovoga sela ni nema, isto tako ni idućih kroz koja će me provesti N. Nebinge je čudno selo koje nema tip prašumskih sela, niti onih savanskih što su bliže prašumi. U njemu nisu više okrugle niske kolibe sa visokim kupastim krovovima; kolibe su u njemu sastavljene od takve pečene zemlje; dosta visoke, uglaste, nejednakih zidova; vrlo crvene. One imaju izgled čudnovatih krtih kula koje su povezane između sebe zidovima, tako da svaka porodica živi za sebe kao u nekom gradiću.
Drugo selo je već drugog tipa; ali Nebinge je jedno polusudansko seoce zalutalo u ovaj kraj koji je još toliko daleko od Sudana. Do poslednjeg trenutka ono se ne vidi od visoke savanske trave kojom je opkoljeno. Ponegde neznatne tropske šumice, ali tako česte, zbijene, pretrpane biljem, lijanama, mahovinama, papratima, obojenim pečurkama, cvećem i usamljenim džinovskim lišćem, da daju kud i kamo više iluzije tropike no sama prašuma.
Oseća se da je ovde prava raskoš i sloboda za zverinje koje svu noć mora da luta oko sela, te je Nebinge gradnju svojih domova morao prema tome podesiti. Njegovi crveni zidovi krti kao krčazi, grade jedan lavirint prolaza, pristupa, kulica i žitnica. Između koliba su džinovski bezlisni baobabi sa gigantskim plodovima na granama, i palme „karite“ od čijeg roda, koji prostire strahoviti zadah, Evropljani izrađuju sapune i margarin. Žuti slamni krovovi, šiljati, izgledaju kao od samoga zlata iznad crvene opeke. To su krovovi koje crnkinje prvo ispletu od dugih savanskih vlakana, pa ga posle samo kao šešir stave na dom. Na ponekome je još: i fetiš od pečene zemlje.
Selo izgleda dosta prosto; samo male afričke kozice, što se same šetaju, pozdravljaju jedna drugu pri susretu i izmenjaju dve tri vrlo razdragane reči. Šef sela imao je da nam nađe novih četrnaest nosača, kako bi one ranije vratili kućama. Mi bi prema pogodbi mogli da idemo s njima sve do idućeg kamp mana tj. do sela Kaure, ali ne bi želeli da ih suviše udaljujemo od domova. Međutim šef Nebinga, crnac za koga je dolazak belaca događaj toliko iznenadan, da on ne zna više šta ima da čini, nije u stanju da nam nađe toliko zamenika. Svi njegovi ljudi su bilo u lovu, bilo u polju na radu, ili inače. On ipak odlazi da ih traži. Mi se nalazimo između dva grdna kanarisa punih vode, kojom se koristim da svaki čas zagnjurim glavu.
Naši crnci leže kraj stvari koje su nosili i po njima se vidi da nemaju nikako volje da idu dalje; ne što bi bili umorni, no što im se već dosadila. Da bi ih raspoložio a da bi mi prošlo vreme, delim svakome po šačicu koria i po parče šećera. Šećer ne jedu već ga upliću u svoju tvrdu grguravu kosu. Kori ih naročito raduje.
To su oni beli pužići za koje su nam pričali, kad smo bili mali, da služe za novac međ crncima, Svuda još crnac više voli kori koji je stvaran i koji je u tradiciji, no francuski novac koji je čista apstrakcija za njega. Čim se napuste staze kojima prolaze belci, kori je jedini novac koji nešto znači. U Đavali mi smo nabavili za dalji put čitavu đakuljicu koria. Njegova vrednost je nešto malo manja od jednog santima (sto dvadeset koria za jedan franak; plata jednoga „nosača“ na dan je dvesta četrdeset koria; jedna kokoš sto pedeset; jedna žena mlada i lepa oko četiri hiljade koria što nije ni 350 franaka). Cena koria ipak nije svuda jednaka. Ona se kreće prema kraju i vremenu između sto, i sto trideset, za jedan franak.
Prolazi dva sata u čekanju da se šef sela vrati sa prikupljenim ljudima. Očigledno da je uzaludno čekati ga, utoliko pre što ne želimo zanoćiti usred savane. Za jedan sat počeće noć. Da smo pošli posle četvrt sata odmora, crnci bi išli rado, ali nada da će se vratiti, kući ubila im je i poslednje sećanje na ono za šta su se pogodili. Sada se dogovaraju mumlajući između sebe, i kad im kažemo da će poći, oni vele da treba još čekati.
– Reci im, – kaže N. tumaču, – da su spremni da kroz deset minuta idemo dalje.
Ljudi ostaju ležeći kraj kalbasa i kanarisa sa vodom; gledaju nas ćuteći, a onda jedan nešto kaže.
Tumač prevodi:
– On kaže: „Ne ide se!“
N. samo prebledi. Govori onim njegovim najodlučnijim glasom, koji je sve opušteniji što je bešnji i pretećiji:
A, dakle, ne ide se! Crnci komanduju, ne Beli! Beli više ne komanduju, Beli više nemaju vlasti; sad crnci komanduju… Znajte, nema ni deset minuta više, ni jedan minut. Odmah, odmah na noge!
Viče: „Napred! Ovde su Beli, ne Crni. Dižite se!“
To je prvi put što sam video u životu, i u stvarnosti: dvadeset crnih, skoro sve atletskih ljudi, u svojoj rođenoj zemlji, usred divljine gde je tako lako zbrisati jedan život, boje se, strašno se boje jednog jedinog čoveka, sveg izlomljenog, čiji je trbuh da se ne bi rasturio, uvezan maramom; koji jedva kreće glavom i koji čak ne nosi ni oružja. Sve što ima tog trenutka to je njegov besprimerni „tupe“ i taj glas šaržiran kao kakav revolver.
Poslušno, bez reči, čak nasmešeno, da bi se izvinili, oni su odmah na nogama. Govore uglas tumaču a tumač objašnjava šta su maločas hteli da kažu ne da se ne ide, već da bi bilo bolje da se još pričeka!
– Pli mejel leste ankol, me nu vulon paltil! (Bolje još čekati, ali mi ćemo i da idemo).
N. tada greši. I, mesto da iskoristi odmah ovaj trenutak poslušnosti pa da pođemo, želeći da im pokaže koliko je dobro biti poslušan, daje im još pola sata odmora. Za slučaj da se dotle pojave zamene, ovi se mogu vratiti kućama. Tako pred suton kad treba apsolutno poći, vidimo da su nas dva nosača napustila. To je čitava jedna zamena pri nošenju zamaka (mreže). Ostatak tek posle velikih ubeđivanja i pretnji uspevamo da krenemo.
Kako je hladovina, prijatno pešačimo za svojim nosačima sve do idućeg sela; oko deset kilometara. Idemo kroz gusto bilje savane, katkad kroz iznenadne tropske šumice, ili poto-potoom u čijem se mulju, između ševara i oborenih stabala, ogledaju zvezde. Kraj je prepun zmija a šef je, samo veče ranije, sreo blizu jedan mladi par lavova. Sve to izgleda nestvarno i neopasno u ovoj prekrasnoj noći.
Idem sasvim poslednji u redu, zadržavajući za sebe mesto koje crnac nikako ne voli, ne toliko što panter, ako napada (to je beskrajno retko) napada s leđa, i poslednjeg, već što njega vreba bezbroj fantazmagorija njegovog sujeverja. Na pola puta sustižu nas i pridružuju nam se neki crnci za koje prvo ne znam ko su. To su oni što su se, pobegavši od nas, vraćali kućama u sasvim drugom pravcu, ali se odjednom uplašili od kazne i onda se u galopu vratili.
Na dalji put crnce smo mi naterali, ali je bilo dovoljno da pođu, pa da zaborave svoju nevolju i da počnu zbijati šale. Ako treba da osvetle kakvu jarugu, oni uzimaju pramen savanskog klasja, pale ga i mašu njim kroz vazduh. Dva dana već ja nisam ono ništa što bi bilo svežije od vrelih sunčanih zrakova; i, ovako u noći, moja su usta bila sasvim ispucala od žeđi. Nisam mogao videti više žutilo ove džinovske trave, niti crvenilo ogromnih mravinjaka koji su se kao tvrđave isprečivali ispred nas.
Za vreme dana zagušni afrički vetar donosio mi je samo miris dima sa prostorija koje urođenici spaljuju radi lovova; sada, u noći, polja su mirisala na najnežniji miris ciklame, toliko silan da se i najotporniji miris zveri gubio u njemu. Nije bilo nijednog cveta oko nas koji bi mogao mirisati kao ciklama, ali veče nad savanama bilo je natopljeno ipak njenim opojnim mirisom. Južni Krst, koso poboden, sijao je pred nama. Iz daljine se čuo plač hijene a zvečarka je zvonila sasvim blizu. Panteri su prolazili sasvim mirno kraj nas ili nas gledali svojim zamagljenim očima iz pomrčine. Životinje su grdno ljubopitljive: one su dolazile da posmatraju naš prolazak; s vremena na vreme videle bi se samo njine oči.
To je bio najlepši i najčudniji predeo koji se da zamisliti; to je bio predeo o kome sam sanjao od detinjstva. Ipak, ja sam sve tvrdoglavije zamišljao kako bi bilo već krajnje vreme da smo u nekoj kolibi, gde bi mi boj moto razviti postelju i filtrovati vodu za piće.
Crnci su produžavali da svaki sat odriču da idu dalje i moj im je prijatelj pretio; grdio ih, razdavao im novac od, školjkica; molio ih i šamarao. Oni su polazili džandrljivi, a odmah potom smejali se i pevali. Mislio sam treba dva dana da bi čovek prešao od jednog pravog sela do drugog, sa početkom groznice u telu, sa žeđi koju ništa ne može ugasiti!
Prelazili smo duboke potoke, preko visećih mostova, ispletenih od vreža, ili preko sastavljenoga i vezanoga granja. Crnci su svetleli tad zapaljenom travom. Južni Krst išao nam je kao ukošeni, pogrbljeni putnik.
Zatim pred ponoć stigosmo u jedno selo čije su kolibe u odbrani od zverova povezane polukružnim zidovima, tako da je teško naći ulaz u selo. Neki od nosača stigli su bili još pre nas, našli šefa sela i posedali, u njegovome dvorištu, oko vatre. Između koliko se koliba, žitnica i zidova trebalo provući, preko koliko dvorišta je trebalo preći, da bi se došlo do dvorišta šefa sela, istoga kao i sva ostala! Ostali nosači, čim stigoše, spustiše stvari i poletaše po dvorištu. Ćutljivi kao ovnovi! Ja se takođe naslonih na kolibu i čekah da šef iziđe pred nas.
Kolibe, sa ulascima visokim jedva pola metra, osvetljene su unutra ognjevima. Žene, zaposlene, uvlače se ujutro hitro i izvlače četvoronoške; prsiju koja teže sa njih kao grozdovi. Čim zakoračaju u noć, visoke, vitke i nage, obrijanih lubanja, one se ne razlikuju više od mladića ili sasvim mladih devojaka. Šef donese za sobom dve velike postelje od trske, kokoš, dva kanarisa zapaprenoga piva i masu ljubaznih pitanja, za zdravlje naše dece, pasa, goveda itd. Postelje su bile nasred dvorišta, pod samom kupolom nebesnom. Ležeći kao tad, nikada ja nisam video toliko i takvih zvezda. To beše sasvim drugo sazvežđe nego naše, i nijednoj zvezdi ja nisam znao imena.
Kuvar je na tek naloženoj vatri spremao futu od kokoši i prosa; važan, on je besmisleno otvarao masu konzervi, koje mu trebaju i koje mu ne trebaju. Mi smo hteli da i svaki od naših crnih nosača dobro večera. Oni su velikom većinom već svi spavali. Ostali, ležeći, mirno gledaju pred sebe, tužni što moraju i dalje. Četrnaest mladih domaćica u četrnaest koliba spremalo je za svakog zasebno po jedan kus-kus od prosa.
Okolo, u daljim dvorištima, senke divnih oblika neprestano promiču. Toplo je i sa savane dolazi miris ciklame, koja cveta u šumama u Evropi, i miris šipra koga prodaju na Pariskim bulevarima. Svestan sam koliko je ovo jedinstvena noć u mom životu. Da nije strahovite žeđi koje ne mogu da se oslobodim već danima, život bi ličio na san. Jedemo izvrstan futu od prosa i pirindža preliven ljutim sosom i kokošijim mesom. Provesti ovako celu noć, na ovoj niskoj postelji, pod vedrim nebom!
Uskoro se pojaviše žene, jedna za drugom u redu, pridržavajući na glavama kalbase sa večerom za naše crnce. Dignutih ruku, tako da su se njine nage grudi prelivale pod zvezdama, cela njina naga tela ne izgledahu da su od materije od koje je obično ljudsko telo. One su bile i strahovite i divne.
Crnci behu toliko umorni da nisu hteli da jedu. Oni su odbijali da se dignu iako su inače po prirodi pohlepni. N. misli da ne žele našu večeru, već i što je primanje nje, unekoliko prećutan pristanak na dalje putovanje. Zato on viče na njih. Prvi put ja želim da ih njegova vika uplaši: ne možemo ih pustiti da ne jedu, makar nas ovde i ostavili! Oni ustvari ne mogu da odole svojoj pohlepnosti i lagano se dižu, jedan po jedan, za svoj obrok.
Na zavist raznih tumača, kuvara i bojeva, koji jedu što ostane za nama (isuviše), poklanjam nosačima oba kanarisa piva, toliko ljutog da ga ni N. ne može okusiti. Crnac inače, strašno alav ne misli mnogo na svoju hranu; on nema redovnog obroka. Njegova porodica retko kad da jede okupljena. Već šestogodišnja deca, kad ogladne, traže sama šta će pojesti u mulju pecaju ribice, proždirući ih žive; love poljske pacove i peku ih nad vatrom, ne očistivši ih od kože i utrobe (ja sam video svog boja kako nalazi mrtvog pacova i uzima, da bi ga docnije pojeo), jedu žabe, zmije, mrave i razne vrste zemlje, ako je nakisela ili slana.
Čim su pokusali što su dobili, crnci su se opet izvalili po zemlji i zaspali. Žene koje su došle da pokupe kalbase prolazile su tako blizu nas, preskačući nasumce spavače, da smo mi i ne dižući se s postelje, rukama dodirivali njina tela. Ta tela behu glatka i čvrsta, i mirisahu oporo na isušena tropska voća. One su ostajale za trenutak nad nama, poslušne, ne puštajući glasa od sebe; zaklanjajući sobom celu jedru stranu zvezdanog neba. Nije bilo opasnosti da to ko vidi, jer nikoga ne bi ni začudilo ni naljutilo. Bilo je čak sigurno da nas crnci seljani, koji nisu manje ljubopitljivi od zverova u poljima, posmatraju iz pomrčine.
Najzad sve beše ipak mirno, i niko više ne beše budan, izuzev mene i moga belog saputnika. Šef sela je otišao, da nam ne smeta, ne kazavši nam zbogom, i mi smo ostali nasred dvorišta, ležeći: više pod zvezdama no na zemlji; ležeći, i ne prekidajući razgovor.
Oko dva sata N. reče da treba ići dalje. Trebalo je prvo s mukom razbuditi tumače i kuvare da spreme stvari, zatim upotrebiti sve moguće da se dignu nosači. N. je išao od jednog do drugog, vikao na njih i udarao blago svojom batinom. Bio je skoro nežan sa njima. Ja sam bio za to da se ostane i prenoći tu, ali N. je predviđao da sutra više ni on ne bi imao snage da krene dalje iste nosače, a nove ne možemo ovde naći. Tako bi ostali usred puta, izgubivši svakako nekoliko dana u ispetljavanju iz neprilika.
Nosači se dižu, dremljivi, nemi, i ne izišavši još sasvim iz sna. Uzimaju stvari koje su im prve pod rukom, tovare ih na glave i odlaze u noć. Ne bune se što će još ići; od trenutka kad su primili našu večeru, pristali su da nastave put.
Ipak kad pitamo za hamake, jer bi preterano pešačenje za nas Bele bilo opasno, doznajemo da su oni, koji ih nose, odmakli odmah daleko ispred svih, samo da nas ne bi morali uzeti. Ova podvala upropašćuje potpuno N-vu dobru volju. On sad viče besan i na sav glas onima što su sa nama: „Ko zapoveda ovde, ko zapoveda ovdje! Ovo je zemlja za Bele, za je zemlja za Bele, razumete li!“ – „Ovo zemlja za Bele,“ potvrđuju uplašeno Crni, bojeći se pesnice ili njegovog ujeda. Iz njega silazi bujica ognjenih reči od koje se savana razleže.
Mi silazimo niz jedan kosi teren, saplićući se u travu, pravo u neke potoke koji kvase tropske šumice. „Ovo je zemlja za Bele!“ trešti N-ov, glas i više se ne vide oči životinja, koje, uplašene svakako, beže dalje od nas.
Za pet minuta, crnci, izmakli napred sa hamacima, izvešteni o srdžbi Beloga, vratili su se k nama. Penjemo se u mreže (radije bih nastavio još malo pešice, iako sam umoran, ali mi je dosadno što bi N. to primio kao ličnu uvredu), i produžavamo pod nebom veličanstvenim; tako bliskim da osećam skoro zvezde po svome licu. Mi smo čas na nekim potocima, toliko nestabilno u mrežama, čija motka klizi sa temena nosača dok gaze kroz vodu, da ja sa uzbuđenjem i radošću čekam jedno neočekivano kupatilo. Čas prolazimo kroz šumarke u kojima se rasciče majmuni; čas smo u dnu nekih jendeka koji se sasvim sklapaju nad nama. Moji su crnci ljubazni, veseli, i nasmejani. Ja im praštam bekstvo a i inače je pravo uživanje slušati njino nerazumljivo brbljanje.
Da bih im olakšao, skidam se sa mreže i idem po dva-tri kilometra uz njih, ne mogući ni inače izdržati u nekretanju, kad je sve već tako čudno i pokretno oko mene. Šta mari što me noge vrlo mnogo bole, što se u moje telo može useliti groznica! Treba koračati, koračati uz ove jedinstvene ljude; dok prolazi ova jedinstvena noć.
Zatim bih opet, savladan umorom, zaspao u nosiljci; budio se naglo, uzbudljivo, kada bi nosači izmenjali svoja temena, ili, stupivši pogrešno u pomrčini, svaki čas skoro ispuštali nosiljku. I tada bih zaključio da se oni još jednako šale i zadirkuju, da N. svakako spava, i da su moje odeće savršeno vlažne od predjutarnje rose. Zvezde behu još na nebu.
Ali mi smo stigli u Kauru, kada je na istoku već počelo da se tragično rasvetljava, Nismo ušli sasvim u selo, niti tražili šefa sela, već odmah ostali u praznim kolibama kampmana koje su na samom ulasku. Nisam hteo da se nosačima plati odmah, kako ne bi iz istih stopa pošli natrag i sasvim se iznurili. Mi smo u kolibi, sastavljenoj iz dva kružna prostora, a sve sluge i nosači u jednoj malo dalje. N. je zaspao odmah, a ja ostajem još nekoliko trenutaka sam u prednjoj prostoriji uređujući beleške.
Velika jutarnja svetlost, još modra poče rasvetljavati svet. Čuo sam laki šum oko zidova ali ne obraćah na njega pažnju. Trenutak docnije digoh pogled i videh životinju, sasvim šarenu, nalik na pantera, ali mnogo manju, kako me mirno posmatra sa praga. Osetih strahoviti strah, ustadoh od stola i brzim korakom pređoh u prostoriju koja je iza mene a u kojoj je spavao N. Na pragu je još stajala životinja; rešavala se lagano da li da pođe.
– Šta je bilo? – upita N., koji se probudio.
– Mislim da je neka životinja ušla za vreme dok sam pisao.
– Sigurno tigrova mačka, – reče on dremljivo; – samo ona dolazi do koliba! Ne bojte se.
– Ne, ne bojim se, odgovorih mu postiđen i pođoh natrag po hartije. Zveri više nije bilo na vratima.
Svi smo se zasluženo odmarali neobično dugo. Onda isplatismo nosače, kojima na njinu ogromnu radost dadoh još i po sto dvadeset koria bakšiša. Rukovah se sa svima, i oni odoše veselo kućama.
Ostatak dana provedoh crtajući Kauru koja je neobično živopisno selo. Pleme koje u njoj živi, iako nago i primitivno, pomuslimanjeno je pre nekoliko vekova kad je Sandiako pobedio fetišerskog poglavicu Sumangurua. Sada je njino muslimanstvo jedan bizarniji fetišizam. Džamije su od nabijene crvene zemlje, sa terasama i kupastim minaretima iz kojih bodljikavo izbijaju kočići. Liče vrlo na one u Mankonu.
Na stazi ka Banfori sretamo duge povorke žena sa kalbasima na glavama. Zeleni sveži buket lišća napred i pozadi, jedina je njina odeća. Lišće pridržava jedna mreža od crnih uzica kojom su opasane. Donja usna je probušena; kroz nju je provučen dugi štapić od slonovače. Dok koračaju, one, zabavljajući se, uspevaju da jezikom sasvim uvuku ovaj štapić u usta i da ga ponovo prometnu kroz usnu. Njine su lubanje sasvim izbrijane: one su plašljive, zbunjene i divlje.
Ali je sve to najmanje što ih čini savršeno različitim od dosadašnjih crnih žena. Ovo je potpuno jedna druga rasa. Visoke, atletske, širokih ramena i ratničkih ruku, žene imaju vrat kao tamni stub, a cela lubanja je neobično kupasta kao u egipatskih statua. Kažu da pri porođajima žene naročito podešavaju deci ovakav oblik temena. Ljudi, u najčešće slučajeva sasvim goli, seksa koji jedna petlja od uzice drži uzdignut uz trbuh, razvijeni su herkulovski. Mirnih su i neobično tamnih oblika. To su pravi egipatski mramori koji su se rašetali ovom stazom.
Po karti vadim da smo prešli na zemljište jedne druge kolonije, koja se, prema rekama koje kroz nju teku, zove Visoka ili Gornja Volta. To su rase, a ne predeo, koje označavaju prelazak. Koliko sam daleko od apolonski lepih crnaca sa brzaka Komoe, od usplahirenih i divljih sa Zegelea, ili harmoničnih i ljubaznih Baula!
U jednoj bari punoj beloga cveća kupanje devojaka. Malo dalje vidimo u dnu predela jednu kraljevsku povorku. Na malom arapskom konju, ogrnut u belo, sa tam-tamom napred i dvadesetak ratnika pozadi, prolazi neki crnački vođ. Docnije nailazimo na još jedan tam-tam. Grupa žena i ljudi neobično veselih, ide nekud žurno sa muzikom na čelu. Saznajemo da se proslavlja tetoviranje grudi jednog devojčeta što je sa njima. Devojka je ponosita na okrugle zelenkaste ranice što joj pokrivaju čvrste grudi. Da bi bila dostojna njih, morala je izvršavati masu tajnih ritova, često bolnih i opasnih, a sada je punopravni član sveg ženskoga roda u plemenu. Jedan mlad par, neobično lep, savršeno go kao tek izašao iz raja. Oni ispunjuju neki zavet, jer ona nema čak ni nakita, čak ni lišća napred; on ni oružja, niti mu je seks privezan uzicom uz trbuh. Slikam se sa celom grupom.
Mi uopšte ne možemo zamisliti šta to znači jedna crnačka staza. Ljudi i žene prolaze po ceo dan i celu noć, i u jednom, i u drugom pravcu. Crnci su stalno u kretanju; oni nisu vezani ni za kakvu ličnu svojinu a nikakvi ih pravilnici ni pasoši ne drže za određeno mesto. Crnac ide, da dobavi nešto što mu treba, po nekoliko dana; on se ili vrati ili ne vrati, nalazeći svuda svoju braću i pozdravljajući po drugim putnicima onu prethodnu. Otuda se crnačko selo ne može zamisliti bez kolibe koja je za prolaznike, i otuda se stanovništvo jedne kolonije zbog najmanjeg razloga preliva u drugu koloniju.
Zanimljivo je već i samo ići Afrikom i gledati stasita stvorenja kako žure sa svim svojim pokućstvom na glavi. Oni imaju nešto što grdno liči na našu kolevku; u to stane sva odeća, sve posuđe, sva živina, a ravnotežu toga na glavi ne mora čak ni ruka pridržavati. Napred ide crnčeva kozica, pozadi žena sa decom privezanom ka leđa, i još dalje mršavi žuti afrički pas. Eto jedne porodice koja traži pogodnije mesto za življenje.
Pred nekim selom na stazi, dočekuje nas jedan vitak deran, mladić namazan mirisima i uljem, obojenog lika plavetnilom, ruku i nogu prepunih grivni. Od svega na sebi on ima još samo pojas od crnih vrpci, kroz koji je prometnut mač. On je jednom dignutom rukom naslonjen na kolibu, i dok prilazimo ljubazno nam se smeši, ali ne menja svoj stav. Deran je glavni ljubimac šefa sela, čija nijedna žena nije toliko namirisana i nakićena,.
Odmah potom prelazimo prozirnu rečicu. To je ona ista Komoe, niz čije su me brzake opuštali pagajeri pirogom kada, sam bio u Alepe. Sad mogu reći da predeli koje sam video na njenim brzacima, predeli, nebo i stvorovi takođe, bili su možda najlepši što sam ikada video. Kako se ponekad hrabrim da smem biti sentimentalan, tražio sam oko sebe cvet koji bih vodom poslao tim krajevima.
Silazak sa bregova ka Banfori neobično je živopisan. Na sedam kilometara pred njom, Samba zastaje da vidi svoju porodicu i da je pozove da mu dođe u Banforu. Pred nas izlazi celo selo: četa sasvim nagih džinovskih ljudi, grudi i mišica neverovatnih.
Pod nama se ukazuje jedan vrt sav u cveću. To je Banfora. Milo mi je što znam da je nju zasnovao Vuije, podigavši tu prvu kolibu. Milo mi je naročito što ću mu docnije moći reći da je stvorio nešto što je dostojno najlepše pesme. Pred Banforom su bezlisni baobabi ogromne debljine, stari vekovima. To su ti baobabi puni teških plodova i gigantskih ptica koji su se toliko dopali mome sedome prijatelju, da je on rešio da baš kraj njih zasnuje grad.
Ona dalja šumica, zbog koje izgleda Banfora kao u cvetu, ustvari je sa lisnatim krunama čije je lišće čudno požutelo, s metalnim i svilenim prelivima. Bilo je iza ovog lišća novo koje se tek razvija, bledo zelene boje, a sve to davalo je utisak, i izbliza čak, velikih buketa cveća. Danas je Banfora zasađena svuda debelim drvetima čije krune, pune ptica, mešaju i prepliću svoje grane; u čijoj je senci nekoliko kućica za Bele; jedan divan vrt pun hladovine i ptičje larme.
Veliko spremanje u praznim kolibama kampmana; pranje, čišćenje, brijanje. Idemo da vidimo Bele. N. treba da nabavi novu obuću, pošto se stara sasvim raspala. Beli su neverovatno ljubazni, gostoprimljivi, i, pošto su me naterali da primim njinu večeru, idem najpre uz bregove da vidimo jedno jezero poznato sa svoje lepote. U šest i četvrt imamo jedinstven zalazak sunca, nagao i usplamteo. Veliki plameni jezici penju se uz nebo, zapaljujući ga skoro do zenita a onda se odjednom sve crvenilo vraća odande, slivajući se kao krv.
Noć će biti bez mesečine i zvezde se još ne pale, tako da kad stižemo na jezero pomrčina je savršena. Da bih je video, ja nadnosim lampu protiv oluje nad vodu, koju osećam već i inače po svežini koja sa nje bije i po jedva čujnom udaru talasića o obalu. Vraćanje je vrlo veselo i utoliko prijatnije što ja već znam šta treba reći kolonijalnim belcima. Ne: „Ovde je divno, ja vam zavidim, i moja bi sva želja bila da sam na vašem mestu“, već: „Zaista se divim vašoj izdržljivosti da živite u ovom paklu“. Jer u čemu bi inače bila interesantnost njinog položaja!
Dok smo se vraćali, seljaci jednog sela kraj koga prolazimo, i koje je na sedam kilometara od Banfore, kažu nam da će oko deset časova biti neka svadba. Videći da bi bilo uzaludno moliti moje prijatelje da me ostave da sačekam svadbu, iznuđavam bar obećanje da mi po večeri dadu vođe koje bi me tu dovele. Oni obećavaju, sigurni da ću se, kad se jednom vratim i večeram, predomisliti.
Međutim ja odlučno ustajem čim je gotovo sa desertom. Beli se vređaju što im kvarim zabavu; oni me ubeđuju da se izlažem pravom samoubistvu što idem. Nov put od sedam kilometara navući će mi groznicu a na putu je ovih dana primećeno masa zmija-pljuvačica koje se sad pare, zbog čega su strašno razdražene. Oke sa nekoliko metara daljine pljuju pravo u oči čoveku a onda, kada on trenutno zaslepi, ujedaju ga. Sresti pantera, sam, sa dvojicom-trojicom pratilaca koji će se razbeći, nepotrebno je itd. Iako me N. gleda skoro sa mržnjom, dovoljno je da se setim da je on kriv što sam izgubio jedan tam-tam igrača na štulama, pa da se sad od svoje strane uzjogunim i pođem. Iako me noge uistinu bole a o zmijama-pljuvačicama, koje su izujedale nekoliko crnaca, bilo reči celo to po podne!
Ne uzimam nijednog od naših slugu, koji su do maločas prali rublje, i koji sad treba da se zabave negde u selu. Idem samo sa jednim starcem i nekim velikim deranom, njegovim sinom, obojicom iz Banfore. Ovi su se zbog zmija osmelili da pođu tek kad sam im dobavio obuću. Nose dve lampe protiv oluje da bi osvetljavali put.
Već čim smo izišli u polje čulo se kroz noć daleko pevanje i larma. Nismo pešačili više od pola sata kad izbismo na veliku gomilu raspevane mladeži. Ova, kad vide da je belac, raspršta se, krešteći u smehu. Bilo je nekoliko koliba sa strane, ili možda i čitavo selo – od pomrčine se nije moglo videti – i nekoliko ljudi ostalo je bilo kraj njih. Ostali su se sakrili u noć. Imao sam grdno muke da ih nagovorim da se veselje nastavi kao da nisam tu.
To je bilo jedno pedesetak devojaka i mladih žena, koje, igrajući u savršenoj pomrčini, iščekuju da mladoženja dođe po mladu. Moje lampe samo delimice osvetljavaju ovu jedinstvenu gomilu nagih tela. Izuzev grivni, nijedna nema druge odeće do sveže lišće napred i pozadi. Njini su likovi razdragani; zubi koji blješte i oči koje sijaju. Udovi svetli i čvrsti. Postavljene u tesan krug opkoljen starcima, decom, starijim ženama, one tapšu i pevaju, i svaki čas po jedna uleti u sredinu, raspevana, luda, baca se poleđuške, čas jednoj, čas drugoj u naručje. Crna je devojka primi, polegne pod njenom težinom, odupre se o gipke noge i odbacuje natrag u krug. Ceo krug tako kao da je čvrsto sliven i da je od zategnute tetive primi, ulegne se i odbacuje mlado telo na drugi svoj luk. Ova u sredini odlazi odmah u zanos, tako karakterističan za crnu rasu. Ona se ne smeje više, ona ne peva više, ne gleda više, ima zatvorene oči, i samo odbačena sa jedne strane baca se na drugu. Potom je zamenjuju.
Gasim lampe i gledam ih ovako, osvetljene jedva zvezdama, očima koje se navikavaju na mrak. Tako one zaboravljaju na mene i slobodnije su, lude, vesele i divlje. Tako se i slobodnije prislanja na mene telo, čija čvrstina, toplota i dah ispunjuju me srećom.
Iz daleka dolaze lagano svetiljke. To je mladoženja sa tam-tamom i drugovima. Čim stigne pomeša se u gomilu. Tražim očima koji bi međ njima mogao biti mladoženja. Pretstavljaju mi jednog ružnoga starca koji je neobično počastvovan mojim učešćem na svadbi. To mladoženja!
Napuštamo širinu i prelazimo svi u tazbinsko dvorište. Ovo odjednom prepuno nagih tela, jedva osvetljenih, u fantastičnim pokretima. Mikelanđelo šta Luka Sinjoreli! Izvode mladu. Ona je omanja, puna, ali stasita i simpatična devojka. Mesto lišća ima na sebi kratku suknjicu od niski koria koji zveče. Tam-tam seda na zemlju, kraj mladoženjinoga tasta. Ovaj je na klupici sa strane ulaska u kolibu. Malopređašnje igračice su u polukrugu pred njima, sasvim blisko, gole i svetle od ulja. Počinje igra sasvim tesno.
Pojavljuju se sestre mladine noseći na glavama kalbase pune koria. Učesnici su zadivljeni tolikim poklonima: mladoženja, koji je od oca već otkupio devojku za šest boca džina, evo i nevesti pravi dar školjkicama, za više od pedeset franaka. Imaće vrlo staroga muža ali će zato imati na sebi više đerdana koria no ijedna njena drugarica. Za darovima mladoženjinim stupaju bez ritma u krug i tast, i sam mladoženja. Oni su iste starosti, istoga lika, te ih jedva razlikujem. Evo se opet pojavljuje mlada iz kolibe. Sada je nose na ramenima dve prve žene mladoženjine. Sve tri su neobično uzbuđene.
Ove dve žene su izuzetno lepe i mlade, još pravih, čvrstih grudi, što znači da nisu rađale, tj. da. su takođe sasvim skoro dovedene, jer starost muževljeva ne može biti nikad dokaz nemanju poroda. Kad žena duže vremena ne rodi, muž ode kod bilo kog seoskog mladića i umoli ga da noći sa njegovom ženom. Odbiti, bilo bi neuljudno, a isto tako i smatrati da se time ima neko pravo docnije nad ženom ili porodicom. Nikome neće pasti na pamet da dete nije pravoga muža, čak ni tome mladiću. Po shvatanju primitivca, prenoćavanje sa ženom je isto tako jedan detalj u izvršavanju mnogobrojnih ritova da žena bude oplođena: ne osvrtati se kad se korača, ne jesti naročite stvari, ne izgovoriti naročite reči itd. Dete je direktan produžetak onoga koji je sve te ritove izvršio; muža koji je potražio mladića, ne mladića koji je poslužio mužu. Oplođenje je delo mađije, a fizički susret je jedan od uslova da se mađija zbude.
Kod primitivca ne postoje pojmovi o prirodnim zakonima. Rađanje nije zakon, umiranje nije zakon. Kad ne bi bilo zlih očiju, povreda fetiša, i drugih čari, čovek nikada ne bi umro. Zato i ako umre, recimo, čovek od strele ili ujeda zmije, traga se uvek koji je taj sused ili prijatelj koji ga je ubio, izvršivši pre toga čarolije i fetiše protivu kojih se nije moglo odbraniti.
Počinje pravo veselje. Po jedna ili po dve devojke, ili mlade žene, izdvajaju se iz polukruga. Ovaj im snažno tapše. Igraju pred samim tam-tamom, jednim vrtoglavim ritmom. Njina igra bi ličila na ono što se kod nas zove „čarlstonom“ da one i trenutka odvoje stopala od zemlje; ali je cela igra baš u tom grozničavom ritmu celoga tela, sasvim isturenih bokova i sasvim uperenih grudi, u ritmičnom trešenju i svijanju, u razmicanju kolena, u mlitavoj opuštenosti ruku, i miru obrijane glave. U tom ritmičnom treptanju, u tom treptanju naročito bokovima, one se i kreću unazad i ne dižući stopale za zemlje, kao oni satovi čiji mehanizam suviše snažno radi. I igračice liče takođe, sa onim nadignutim lišćem pozadi koje se rastresa, na ptice koje pred spavanje rastresaju sa perja sve što se preko dana sakupilo.
U dvorištu je vrlo mračno. Ona jedna ili dve svetiljke što je tam-tam doneo jedva da osvetljavaju koliko da se vide zadivljena lica ljudi, žena i dece, zbijenih tesno oko polukruga. Tam-tam diže paklenu galamu. Iza onih što gledaju, još na onome ostatku prostora do žitnica i iza njih, do zida koji brani od zverova, mnogo ljudi koji se u grupama sami za sebe, tesno, oduševljavaju, vrte u krug, galame, i kidaju grlene glasove u grlima. Ima žena i devojaka koje ko zna, iz kakvog razloga ne ulaze u krug; koje igraju u senci same, zadihane, grudi koje liče na bića što žive zasebno od celog tela; na životinje koje bi se htele oteti u noć.
Moglo se obgrliti tako zadihano telo, privući sasvim uz sebe, a da se ovo niti predaje, niti odbija, živeći i dalje u nekom produžetku vrele ritmične trzavice. Bilo je veličanstvenih, nagih devojačkih tela koja su ostajala uz mene, niti svesna, niti začuđena, niti ljubopitljiva što sam tu. Prilaze ljudi, graje, smeše se na mene, ne ljute se. I to još nije sve. Evo tast, mladoženja i drugarice, šalju mladu da igra preda mnom, samo za mene i sasvim uz mene. Ja je darujem sa pet franaka, što izaziva freneziju oduševljenja. Zatim evo tam-tam, lupa pred samim mojim nogama, muzikanti mi dodiruju kolena svojim prašnjavim glavama i dobijaju novih pet franaka. Evo mladoženja, donosi mi belu kokoš, i tast jedno kokošije jaje. Treće pet franaka, koje oni neće da prime.
I veselje se nastavlja istom zahuktalošću, istim lupanjem tam-tama, istim ritmičnim trešenjem svih svatova. Dosta je pogledati u ljude pa da se vidi čemu vodi ova ritmika koju naučnjaci zovu „tam-tam-koit Banfore.“ Trebaće im još tri-četiri sata igre dok mladići osete da su muževi, da je fetiš ovladao njima, njinim devojkama i njinim ženama; a tada će brzo žrtvovati kokoš, pogasiti i poslednje svetiljke i izmešati se po zemlji ovog kratkog dvorišta, između žitnica, koliba i zidova. Bilo koji čovek biće sa bilo kojom ženom. Nema preljube, nema ljubomore, ni srdžbe; sve što se bude dogodilo ove noći, biće u srcu fetiša. To je svadbena noć tam-tama, i niko u njoj ne sme ni da deli, ni da bira, a teško onom ko bi o njoj sudio.
Oko ponoći se vraćam istim onim putem u kampman, praćen upaljenim lampama koje nose obuveni starac i njegov sin. Radostan sam da sam opet u noći, pod zvezdama, daleko od mirisa i vreline tela; dišem širokim prsima, trudim se da u mirisu savane razlikujem miris raznih divljih trava. Radostan sam što gazim po močvari; nalazim da su svi ljudi braća i izjavljujem mojim pratiocima da kokoš i jaje koje nosim ostavljam njima. Slušam kako je sve dalje iza mene potmuli udar tam-tama i larma.
N. već spava. On se za trenutak samo probudi kad uđem, i kad mu kažem da sam video celu svadbu, i da sam radostan što živim, on mi kratko odgovara: – utoliko bolje! – i produžava da spava.
Ujutru nalazim blizu kolibe jedan kamion koji se sprema da se vrati u Bobo Đulaso. Kamion pripada nekom belcu u Bobou, ali je na njemu sad samo njegov šofer crnac. Na moju molbu da me odvede u Bobo, on pristaje kao na stvar o kojoj se ne može ni diskutovati. Produžava da tovari. Tada ja trčim u kampman da kažem crncima da skupljaju stvari; kod Belih, da nađem N-a i da se oprostim od njega.
N. dolazi da me doprati do kamiona. On će produžiti istoga dana dalje na severoistok, da bi došao sa druge strane Lobija. Biće opet sasvim sam sa svojim grbavim marmitonom. Izmenjujemo nekoliko ljubaznih fraza, skoro hladnih, a onda mu ja zahvaljujem na svemu i molim ga da se ne muči i ne čeka ceo moj utovar. N. se još jednom rukuje i odlazi.
Odjednom, kad je već otišao, ja vidim jasno koliko je glupo što nisam umeo biti sada srdačniji.
To je jedan od najčudnijih ljudi koje sam sreo u životu. Da celog puta ničeg drugog nisam imao do samo poznanstvo sa njime, moj put bi vredeo ovolikoga truda. Ja sam imao pred sobom jednu veliku i tragičnu egzistenciju, tako isto veliku i bolnu kao ovi baobabi koji su puni ptica i puni plodova a kao da su sasušeni nikada ne listaju. On se nije krio preda mnom, nije lagao, nije se pretvarao; pustio je da vidim celu njegovu grdobu za koju nije kriv on, niti je izgradio on, već nerazumljive i neukrotljive nepogode života i klima. One su lomile njegovo telo i njegov duh, a on je ostajao i nakazan i užasan, ali trajan.
Prognan od porodice, on nosi jednu nepojmljivu žudnju: podići kuću usred najveće divljine! U tu svoju žudnju uveo me je kao u dom. Sada sam jasno uviđao da kada me je otpraćao dalje, kao sa praga tih svojih snova o domaćinstvu, koji se svakako neće nikada ispuniti, ja nisam umeo da mu kažem ni dostojno „hvala!“ ni dostojno „zbogom!“ Toliko je teško da čovek pređe preko svoje netrpeljivosti. Sada je već bilo dockan, a ko zna da li bih ipak mogao. Gledao sam kako Samba natovaruje sanduke i kantine i spremao sam se da sednem kraj šofera.
Glava šesta
Fosili i drvena sela gubavaca što se pod kišom rastvaraju. Kovači Sikasoa i ljubav crnih naroda
Put do Bobo Đulasoa ide savanom koja je prekriljena majmunima. Sela, u kojima stanuje pleme Bobo sasvim su drugoga tipa od onih kroz koja sam do tada prolazio. To su mali gradići načinjeni od crvene afričke zemlje, četvrtastih, terasastih staništa, ukošenih zidova, bez prozora i bez krovova. Sela su sačuvala savršeno tip starih egipatskih staništa, isto kao što i ljudi Bobo imaju do poslednjega detalja verni izgled klasičnih Egipćana. Njina džinovska tela, široka u ramenima, uska u kukovima, zatim snažni, ali mirnih linija, udovi i glava kupastog temena, dugih očiju i ravnih isturenih usta, iznenade sve one koji su ikada voleli egipatske umetnosti. I oni buše donju usnu da bi u nju uglavili bradu od slonovače ili kamena, i oni puštaju da im raste ona kratka četvrtasta bradica; i oni briju glatko lobanju; a kad ne idu savršeno goli obavijaju svoja bedra ukrštajući maramu kao što su je ukrštali i faraoni. Ovo crno pleme, beskrajno staro, mora da se u toku vekova probijalo kroz Sudan, zamenivši ogromni Nil, gde je svakako robovalo, rečicom Bobo, u čijoj je beskrajnoj divljini samo sobom moglo gospodariti.
U ovoj pretposlednjoj eposi putovanja kroz Afriku, od Banfore do Nigera, ja sam bio u neprestanom dodiru sa nepojmljivom drevnošću afričke zemlje i afričkih naroda. Na Komoi su bili Crni, međ kojima bih voleo živeti da bih se vratio veselju i detinjstvu; na Zazandri kod Liberije Crni koji su skoro ludi i abnormalni od divljine i usplahirenosti. Ovde, u ovom predelu isto tako obraslom divljim savanskim biljem, tropskim šumicama, pod isto tako žarkim talasima sunca; sve čega sam se doticao bilo je drevnost, drevnost i drevnost.
Ako bih uzabrao cvet, ovaj nije imao oblik ostalog cveća afričkog, nije imao ni korena pod sobom, ni zelenih listova oko sebe, već je rastao pravo iz sitne mahovine. Pojedino bilje je samo jedan ogromni list, kao u vremenu kada je mamut gazio svojom džinovskom stopalom. Ako bih digao kamičak, ovaj bi bio ili zub kakve prepotopske životinje, ili fosil, ili meteroid; ako bi zakopali u zemlju, tvrdu i ispucanu od žege, naišli bi na ribe koje su zaspale unutra okružene poslednjom vlagom močvari.
Ljudi su iz vremena faraona; staništa iz vremena faraona. Njine najmlađe pesme pevaju o Sumanguruu, koji je bio pre naše bitke na Kosovu; oni crtaju iste crteže koje su crtali još pećinski ljudi.
Sve je fosil u tim krajevima. Fosil je tle po kome gazimo, bilje koje niče na njemu; ljudi su fosili bivšeg čovečanstva; pesme su fosili bivšeg pevanja. Jedino su nebo i svetlost savršeno sveži i novi; i utoliko pre to oštro rasvetljenje onoga što je prošlo izgleda još čudnije i neverovatnije.
Usput doživljujem jednu malu paniku. Umoran još od jučerašnjeg dana i noćašnjeg učešća na svadbi kod Banfore, podležem truckanju kamiona i toploti vazduha. Nisam spavao ni nekoliko minuta kad se sa užasom probudih. U snu sam se setio da sam glavu priklonio na grudi i da su mi donji deo potiljka i vrat tako izloženi suncu. Ja ne znam ukoliko ekvatorski zraci uistinu ubijaju; pričali su mi da je bilo ljudi koji su umirali od sunčanice dobijene i nesmotrenim izlaganjem samo ruku, a pričali su mi i da je bilo belaca koji nisu nikada poneli tropski kalpak. U svakom slučaju, briga koja se neprestano vidi kod svakog belca da ni trenutak ne bude izložen suncu; zatim sećanje na malu sunčanicu koju sam imao na brodu i na muku od koje se umalo nisam onesvestio u Boakeu, bile su mi dovoljne da se istinski uplašim od onoga što me sad može snaći. Izgrdio sam crnce što se nisu setili da me probude a istog trenutka udvojio sam dnevnu dozu kinina, ovome dodao još i aspirin.
S takvom brigom stigao sam u Bobo Đulaso, jedno od najvažnijih centara afričke unutrašnjosti. Ne uvevši me u grad urođenika, crnac šofer doveo me je pred zgradu u kojoj živi njegov gospodar. Zgrada pripada pretstavništvu jedne moćne trgovačke kompanije čije je središte u Parizu i koja nosi skraćeni naziv Tri C. I. („Kolonijalna Kompanija za Trgovinu i Industriju“). Pretstavništvo vodi sa svojim crnim slugama jedan jedini belac. Otišao sam prvo njemu, da mu zahvalim na upotrebi kola i bez njegove dozvole.
Dočekan sam raširenih ruku i odveden odmah iz prostorije što služi za radionicu, kantinu, magacin i trgovinu, na neku vrstu pokrivene verande. Iza verande je belčev lični stan i onda dvorište puno rada i vike crnaca. Belac me je ugurao odmah u jednu duboku pletenu naslonjaču. Dovukao do mene stočić prekriljen najrazličitijim flašama sa aperitivima. Njegov boj donese led koji on sam pravi. Led!
Ja nisam led bio video otkako sam napustio obalu Okeana, a kad bih mogao pretstaviti šta znači u Africi led za oči koje su sagorele od sunca, za usta koja jedva govore od žeđi i ispucalosti, razumelo bi se zašto mi je život odmah izgledao neverovatan.
Rekoh da zahvaljujem ia dočeku ali da ću i pored uživanja morati napustiti ledenu viski sodu, pošto želim da u kampmanu, ili „bifeu“, ako ga u Bobou ima, rastovarim svoje sluge i stvari. Belac mi odgovori, sasvim ozbiljno, da su stvari rastovarene, da moj boj već pegla u dvorištu moje odelo, da ću ja s njime ručati, da će mi sam spremiti kesu s ledom za teme, kao predohranu od sunčanice, da ću tu večerati, spavati, pisati i raditi što god hoću.
Ja očajno i oduševljeno pogledah ovu verandu na kojoj je divan, pun kožnih sudanskih jastuka; stelaž sa albumima fotografija, sa romanima Stivensona, Konrada, Anri Moroa, i pesmama toga dragog rimskog prijatelja koji se zove Ungareti. Odjednom osetih da sam bedan, slab, da ću, ako iziđem iz ovoga, lipsati u „bifeu“ ili kampmanu; bedno nećkajući se i odbijajući, primih gostovanje.
Belac se zove d’ la Fonten, što je ime jedne od najlepših porodica Francuske. To je vrlo sportski lep, visok, i vrlo snažan i gibak mladić. On ima velika tanka usta, vrlo plave oči, a obrve tanke i skoro sastavljene. Njegova odeća, rukavi od košulje zavrnuti iznad laktova, široke čakšire od nekuvane svile, pretstavlja onu sportsku nehatnost koja je ustvari kicoštvo. Čim smo seli, ja mu nasmejavši se, rekoh: – Protestant? – Protestant! Otkud znate? – Ni po čemu. Sasvim slučajno, tako palo mi je na pamet da možete biti samo protestant. A zatim jedan moj pariski prijatelj koji vam apsolutno liči po spoljašnosti, držanju i pokretima, od protestantske je porodice. – To je čudo, – nasmeja se mladić, – ja nikako ne razlikujem protestante od katolika. – Ni ja, tj. nikako ne bih smeo garantovati za vas da ste protestant, ali bih smeo da niste katolik.
Bio sam zaboravio da sam u Africi i razgovarao sam sa svojim domaćinom, najprijatnije, što se da zamisliti, sve do prelaska za ručak. Jela i služenje oko stola kao u Evropi. Boj Fontenov, deran elegantan kao i njegov gospodar, dresiran je za služenje do savršenstva. Nikad se ne bi reklo da je to mali divljak, koji, čim je isteran iz dresure na čistinu, odgovara napr. ovako: „Moa pa bufe, musje (ja još nije žvakao, gospod’n); ili: „Il a parti šie, musje (otišao je da…. gospod’n)!“ itd.
Šetnja – da vidimo Bobo i okolinu. Bobo Đulaso je ogroman crveni grad staništa i terasa, izgrađenih od crvene afričke zemlje, koje se rone i rastvaraju na kiši. Staništa priljubljena jedna uz druge, jedna nad drugim, sa sijaset uglova, ukošenih strana i zidova, trapezastih otvora umesto ulaza. Nigde prozora, nigde krova, nigde drveta; same puste terase od crvenog blata. Kroz sred grada, između ona dva brega na kojima se prostire Bobo, sasvim pred našim nogama jasan i precizan u svome pustinjstvu, protiče rečica Bobo.
Iako, kao iscrtane, imamo pred sobom jasno sve kuće, sve terase, sve uličice Boboa do u nedogled, nigde ne vidimo žive duše. Reklo bi se da je Bobo izumro. Jedino je rečica prepuna nagih crnih mladića koji se kupaju prskajući. Dosta je da se približimo pa da se svi ti vlažni mladići razbegnu. Sva utrina do grada je zlatno žuta sa crvenim flekama. Ono nekoliko tamno zelenih drveta, pre grada, pred ovim širokim žutim i crvenim pejzažom, završavaju ovu harmoniju strahote, drevnosti i pustoši, koja je veličanstvena.
Bobo je nešto zbog čega vredi preći ovih hiljadu kilometara koji ga odvajaju od Okeana. Pošto sam video Bobo, ne moram ići da vidim Tambuktu koji je, kako vidim po slikama, savršeno iste izgradnje, u manje lepom pejzažu. Velika crvena kupasta minara sa koljem koje strči na sve strane, i koje ih pridržava da se ne rasture na suncu i kiši, čudno izgledaju. Sa vrha blješte nojeva jaja. Pod njima, milion džinovskih lešinara uzleće ili drema po ovom gradu-fosilu.
U predelu Gornje Volte, i posle u Sudanu, staništa ljudska su vrlo udaljena jedna od drugih. Najbliže selo udaljeno je od Boboa čitavih dvadeset kilometara. Osećam veliku radost da sam, pored svoga novoga prijatelja, u njegovome sportskom Renou koji daje svu snagu što mu dopušta savansko bilje. Vrelina sunca, koja nagriza gume, Fontenu ništa ne smeta. On je imun; na glavi nosi samo filcani šešir, a mišice i prsi su mu sasvim obnažene. To je jedan od najveštijih šofera koje sam video; nijedan drugi ne bi uspeo da tera mašinu po ovakvome terenu.
Dolazimo u selo Kumi. I tu je sve crveno; zidovi kosi, trapezasti; terase koje se krune od sunca i rastvaraju od kiše. Stanovnici nas dočekuju srdačno i dostojanstveno. Slonovača kojom se oni zanimaju izvlačeći je i uvlačeći je jezikom kroz rupu pod donjom usnom sasvim je velika. Mnogo žena sa ranama veneričnih bolesti, što sveže zeleno lišće između nogu ne može da skrije; mnogo ljudi gubavih.
Na sredini sela neka vrsta trga okruženog crvenim kortinama ovih zidova i zgrada od zemlje. Grane nekoliko velikih fromažea i baobaba pune su orlušina. Sa strane trga jedan grdni fetiš od crvene zemlje, pretstavlja Falus i splet nerava na njemu. Ovo je glavni fetiš plemena Bobo uopšte. Grupa ljudi, derana i devojaka, okupljena i naslonjena oko Fetiša vodi razgovor bez mnogo reči.
Drugi plemenski fetiš je ona riba „silkes“, tonguavana, koja se svuda u ovim krajevima, gde je veći deo godine savana pokrivena kišom i vodom, nalazi živa i pod sasvim sasušenim tlom. Čudni fenomen života ove ribe, koja raspolaže sa dva sistema disanja, tako da se može koristiti kiseonikom i najmanje vlage u zemlji, mora da je ogromno dejstvovao na maštu Boboa. Ona je za njega simbol vaskrsnuća i zagrobno stanište duhova svih pomrlih predaka. Ta riba je roditelj plemena i njegova snaga. Ubiti tonguavanu je najveći greh koji se da zamisliti. Ako se sazna da je bilo koji član, bilo kog susednog plemena, i slučajno, ubio ovakvu ribu, pleme Bobo mu objavljuje rat kao svom najkrvnijem neprijatelju. Naročito je fetišeri pobožno čuvaju u vlažnoj zemlji, i hrane prosom iz ruke kao kakvu fantastičnu pticu.
Sve je tako čudno u ovoj arhaičnoj zemlji. U poto-potoima, močvarima obraslim gustim biljem i debelim drvetima, koja imaju oblik naših vrba i puštaju iznad blata i vode korenje kao pipke, živi riba koja na mesečini izlazi iz vode. Ona se pomoću peraja puza uz korenje, povijena stabla i granje, da bi brsla zeleno lišće. Kao kod mnogog bilja i životinja u poto-potou, njeno telo fosforiše, tako da je njena evolucija kroz krune drveta sasvim čudna. Izvesna vrsta riba na Nigeru i Volti iskače usred dana na obalu, prelazi otskakujući poviše desetina metara, do polja zreloga prosa ili manjoka, kojim se onda hrani. Ova se riba zove karnas. Da bi zaplašila druge životinje i insekte koji mogu biti u okolini, ona, čim se nađe na obali, pušta, naročitim organima koji su između škrga i usta, oštre, zastrašujuće glasove.
Običaji sela Kumi i okoline, do duboko u Sudan, takođe su beskrajno stari običaji. Oni se razlikuju potpuno od običaja ostalih afričkih crnaca i odgovaraju potpuno običajima prvih Egipćana. Tako je žena koja ostane udovica dužna da pođe za sina koga je imala sa pokojnikom, jer Bobo nasleđuje svoju mater kao i sva ostala dobra svoga oca. Tako je brat dužan oženiti se ženama svoga brata ako ovoga nestane iz života; a kaptiv je dužan, po cenu kazne smrću, uzeti žene svoga gospodara ma kakve da su i ma koliko da ih je.
Pri povratku sretamo povorke pravih, vitkih žena kako koračaju nage, dignutih ruku, čvrstih ili praznih grudi, sa čitavim kulama kalbasa na glavama, sa visokim kotaricama punim lišća, što je zelje za stomak i odeća za telo. Mnoge jednom rukom punom grivni pridržavaju kotaricu na temenu, a drugom se poštapaju na vrlo dugi štap. Njina mramorna brada i prava ramena: čine ih sličnim onome arhaičnome Apolonu koga su Grci dobili iz Egipta, i koji je bio, kao nebo i zemlja, i čovek i žena, u isti mah.
Posle večere, razgovor na verandi do dockan u noć, zatim se penjem u svoju odaju s namerom da pobeležim šta sam sve video toga dana. Moja odaja nalazi se sa druge strane dvorišta, u krilu koje je bilo negdašnja urođenička zgrada od purpurne zemlje, pa je Fonten samo osigurao od sunca i kiše. Tako ispred sobe u kojoj je boj razvio moju postelju, teb, sto i stolicu, nalazi se velika terasa kao na krovu svih urođeničkih staništa. Sa te terase vidi se ceo Bobo Đulaso, sasvim mračan, pust, a iza njega bregovita savana do u beskraj, osvetljena polumesecom.
U odaji, uvijen u „panj“, koji urođenici dole kraj Okeana danju nose oko bedara, a noću se zavijaju njim do preko glave, spavao je neko na zemlji kraj moje postelje. Mislio sam da to boj čeka, da bi skuvao čaj, međutim jedna žena, prava i naga, naježena od zime i sna, diže se odmah iz šarene materije. Video sam je toga dana nekoliko puta u dvorištu; Fonten je platio za nju roditeljima, i čuvao je za sebe. Govorio joj sa više nežnosti i srdačnosti no što belci obično govore svojim „musama“. Mislio sam da je možda i voli.
Pitao sam je da li je sama tu došla, ili je ko poslao: – Se musje mon mali moa dil toa! (To gospod’n moj muž meni kazati tebe) – Ton mari blan? (tvoj beli muž ti rekao). – Moa seluman mali blan (ja imam samo belog muža)! – Toa Bobo? – Moa seluman Baule, moa non kleve bus, moa non polte felias (ja sam jedino iz plemena Baule, ne bušim usta, ne nosim lišće). – Fam Bobo non bel, fam Baule tre bel (žene Bobo su ružne, Baule su vrlo lepe). – Moa tle bel (ja sam vrlo lepa)!
Ujutru, lake izmaglice koje se dižu iznad Bobo Đulasa. Na mojoj terasi kao i na svim ostalim bude se lešinari i lete šumnim, teškim, masivnim krilima put neba. Nebo je puno crnih ptica. One uleću slobodno u moju sobu koja je valjda do juče bila njima, udaraju krilima o zidove, i izleću opet put plavila.
Ovoga dana imao bih priliku koja bi me odvela Sikasu i Bamaku, ali umor od dodanašnjeg putovanja mora da me je sustigao. Navaljivanju Fontenovom da ostanem još jedan dan, pa da me on onda odvede u Sikaso, i ne pokušavam da se oduprem. Pitanje je da li ću posle od Sikasoa imati prilike za Bamako. Ipak verujem u svoju putničku sreću koja me je dotle služila a suviše sam i grozničav i lenj da bih odmah napustio ovu divnu verandu, punu aperitiva, knjiga i jastuka.
Muri, mali Fontenov boj, donosi mi Bubua koji se odmah po stizanju u Bobo bio zagubio. Bubu je mali vodeni prašumski majmun koga mi je nekoliko dana ranije poklonila jedna mlada crnkinja blizu Ferkasandugua. Nema nikakve vrednosti ali kako sam se navikao na njega, gledajući ga na leđima Sambe dok idemo, ili hraneći ga bananama i šećerom, bilo mi je dosta žao kad je nestao. Ja sam hteo zbog strašnog njegovog kukavičluka da ga nazovem imenom Djara, što znači Lav; međutim bezlično ime bubu (majmun) ostalo je kao najzgodnije. Mora da je sve vreme bio u fromažeu dvorišta, jer jutros kad su crni radnici doručkovali kus-kus pod fromažeom, on je iznenada sišao međ njih da vidi šta jedu.
Dok Fonten i ja razgovaramo na verandi, dolazi u posetu Bature sin imperatora Samori, cara iz plemena Melinke. Carstvo Samorija bilo je uistinu ogromna država čiji je prečnik u ovim krajevima iznosio preko pet stotina kilometara. Na jednoj staroj karti Afrike, koju je Deroko dopunio šaljivim crtežima i poslao mi kao uspomenu, ceo ovaj deo Afrike, do na nekoliko stotina kilometara od Okeana i zahvatajući dobar deo Sudana sve do Nigera, ostavljen je beo i samo sa oznakom: Država Samorija. To je jedan prost trgovac lutalica iz Bisandugova koji je, povevši sveti rat protiv fetišista, pokorio državu kralja Uasulua. Od trideset sedam godina slavne vladavine ovoga crnca, petnaest je ispunilo krvavo ratovanje sa Francuskom. Bio je nemilosrdan: jednoga sina je zazidao u kabanu, i kada ga je posle pet dana našao još živog, udavio ga svojim rukama; zakopao je živu kćer zato što je pozdravila jednog kaptiva. Ima samo dve-tri godine kako je, izgnan u Gambon, izgubio život na neki tajanstven način. Njegovi sinovi rasturili su očevu slavu i bogatstvo povukavši se u plemena.
Jedan od njih, Bature, musliman i marabut, živi kao što je počeo njegov otac i kao što žive Đula: odeven u plavi ogrtač i trgujući slonovačom, gumom i koriteom. Potuca se, nasmešen i ironičan, nimalo gord na svoje pretke, između Kongoa i Nigera. Dugačak, sa kozjom bradicom ispod debelih usana, uvek povijen i umoran, sa večnim, od klanjanja, tragom prašine na čelu. Fonten ga zadirkuje, zove ga Orlićem, svršava brzo pogodbe sa njim, i tek na kraju ponudi mu da sedne. – Njegov je otac bio stvarni genije, kao političar, organizator i ratnik. Za ove crne, nešto što je bio Napoleon za nas. Njegov sin „Orlić“, nije manje genijalan u trgovanju.
– Mon pel povl’om infoltine; moa zenial seluman pul malse e manze! – nasmeja se Bature (Moj otac je bio samo nesrećan čovek a ja sam genijalan jedino u koračanju i jelu).
On je nosio oko vrata nekoliko niskih gri-gria, što su fetiši crnih muslimana.
Po podne odlazimo istim renoom u selo koje nosi živopisan naziv: „Jedan Fromaže na Livadi“. Ustvari pred selom se nalaze dva džinovska fromažea stara, svakako, nekoliko vekova. Selo je skoro identično onom koje smo videli dan ranije, a koje se zove Kumi. Iste crvene terase, ispucani zidovi, fetiši, kokoši i koze. Jedna crnkinja, viteškog lika, kao Meštrovićev Obilić, sedi na tlu sa troje bliznaca koji se apsolutno ne razlikuju jedno od drugog. Dok dvoje dece napadaju na njene grudi, zakoračani i razmahnuti kao mali ratnici, treće čeka svoj red plačući na sav glas.
Preko puta ove majke sedi starica na tronošcu, kraj ulaska u stanište. Pored nje naslonjena je jedna gomila motki od najskupocenijeg ugasitog crvenog drveta; zid od kuće je od crvene zemlje potamnele od sunca; telo ove starice, sasušeno do nemogućeg, takođe je vrlo tamno crveno, – po njemu su velike pruge talasaste mračne tatuaže, kao pruge po tvrdom afričkom drvetu. Reklo bi se da su i ove motke, i zid i starica od iste divne, otporne, vekovne građe. Njena glava, samo velika i mračna lubanja na tankom vratu, ima izraz najdivnijih egipatskih portreta. Jedan afrički pas kraj njenih nogu, trebi se od insekata; jedno dete na njenim nepomičnim, ukrućenim kolenima, zacenjuje se od plača,
Ova žena, očito, nalazi se u poslednjem stadijumu spavajuće bolesti, ce-ce, (tako rasprostranjene u Africi), kada bolesnik, već skelet i ukočen, ne može bez pomoći ni da se digne, ni da stoji. Ništa tužnije no videti u ovom selu male devojčice ili dečake koji, još na izgled puni zdravlja, očajno se muče da savladaju sve jaču bolest. Trude se uzalud da odagnaju san.
Malo dalje trgovac, na ulici sedeći u prašini, prodaje nekoliko svetih narkotičnih plodova uvek iste gorke i odvratne kole. Rasteruje metlicom mušice sa svoje ranjave ruke. On je izgubio već jedno uvo, i sad mu otpadaju prsti sa ruke. Ima gubu koja će mu ko zna kad zgnječiti srce. Tako je strašna beda i nesreća i u ovome selu, da nema skoro nijedne kolibe od purpurnoga blata, a da se pred njom ne vide, čak i muskulozne devojke, vitke kao ratnici, čak i mladići snažni i svetli, tek namazani palmovim uljem, sa ožiljcima bilo gube, bilo sifilisa, ili drugih tropskih bolesti. One uništavaju i unizuju njinu jedinstvenu lepotu i mladost, što su inače toliko u harmoniji sa prirodom.
Pri povratku, na ulasku u Bobo, na jednoj širokoj zaravni kao na nekom trgu, tam-tam devojčica koje se zabavljaju same između sebe. One sve zajedno pevaju i udaraju šakom o šaku, a po dve i dve naizmence veselo skaču i vrte se po širini. Zato su stavile na sebe široke plave ogrtače, koji onda, vijući se oko njih, izgledaju kao veliki cvetovi, pod sumrakom koji se naglo spušta.
Noć međ svim Belima Boboa. Ljudi veseli, simpatični, gostoljubivi, puni intriga koje se ipak pomaljaju iz razgovora. Mnogo ledenih aperitiva. Ostatak noći, divne i zvezdane, ali neke noći kristalne i staklene, na terasi, sa snom koji prekida dernjava hijena, što se spuštaju do same one rečice usred varoši.
Od rane zore budi me uletanje ptica i onda drhteći još od sanjivosti iskačem pod slobodno nebo; čudno i smešno u jutra kao kakav lik u uzbuđenju. Ići ćemo, ne kamionom već renoom Fontenovim, koji će nas za nekoliko sati prebaciti u Sikaso, na dvesta pedeset kilometara od Boboa. Kola su tako mala da jedva mogu stati sve moje stvari na njih, i pre no što pođem treba da se oprostim sa svojim crnim slugama.
Od njih me neki, kao Samba, prate sve od obale Okeana. Sa njim sam, skrećući čas desno, čas levo, prešao preko dve hiljade kilometara. Ne mogu ipak da kažem da mi ga je odviše žao kada ga isplaćujem. Za vreme puta on se olenjio i iskvario, intrigirao protiv ostalih crnaca, tiranisao nosače koje sam uzimao usput, potkradao sasvim sitne stvari. Kada bih ponova uzimao stalne crne sluge, ja bih ih pre svega birao po rasi. Sve sluge, kao Fontenov Muri, koji su bili rase Baule, Apolonijevci, ili bilo koje iz prašume kraj okeana, kud i kamo su ostavljali za sobom Boboe, Đule ili Melinke. I uvek iz rasa u kojima muslimanstvo nije moglo pustiti korena: sluga fetišist je pun vrlina što je već teže reći za crnog muslimana.
Ipak, u čast Sambe, moram zaključiti da se ona pažnja, poslušnost, veština i tačnost u izvršenju naredbi, koja je bila i kod Sambe, ne bi mogla čak gog zamisliti kod jednoga belca. Samo sam po jedanput upućivao šta treba i kako treba učiniti koju stvar, sutradan već Samba je sam to činio. Iako nikada nije video fotografski aparat, on je razumeo ceo mehanizam rukovanja njim; on je rukovao bojama, apotekom, konzervama. Dobio je od mene mnogo veći poklon no što se smeo nadati, ali osećajući da nije stekao moje simpatije, ostavljao me je bez žalbe.
Drugi su mi hteli ljubiti ruke i dok su mi mahali, oči su im bile pune suza. Oni su se nadali da ću ih voditi sve do Nigera a po mogućstvu i dalje. Moderna mehanika je međutim tako nemilosrdna u svom savršenstvu, da čoveka najpre osami, a onda mu pokaže da u toj samoći nema ničega što će je hraniti. Reno može da prelazi i kroz savanu pedeset kilometara na sat, ali pod uslovom da se odreknem svih svojih crnih prijatelja. U Sikasou već, obnoviće se zato celo pitanje kako ću i sa kime ću dalje.
Samo jedan sat kako je svanulo. Bubu, jedini stari drug, vezan za gvozdenu kantinu u kojoj je kujna, larma, iznenađen ovolikom brzinom. On se boji naročito majmuna koje vidi na savani a čija mu je rasa nepoznata. Oko nas je najpre dosta ravno. Trava nije suviše visoka, dosta spaljena od Crnih, i inače spržena od sunca, ali je puna žbunja, buketa drva, cvetova koji niču pravo iz zemlje. Dosta pamuka, dosta palmi od čijeg se ploda može praviti lažan sedef, svila, konopci, puter, opojna pića, i drugo.
Prelazimo preko rečice koja os zove Crna Volta; njen izvor je samo na dvadeset do trideset kilometara odatle. Udružena tek u Gold Kostu sa Belom i Crvenom Voltom, ona postaje jednom od najvećih prašumskih reka. Ovde je već puna kajmana – krokodila. Nekoliko sasvim nagih mladića prelaze je pretrčavajući preko povijenog i vezanoga granja iznad vode. Odmah iza reke zemljište je čas vrlo uzbrdno a čas strmo. To je kraj velikoga zverinja. Malo docnije, na samoj skoro granici, između kolonija Visoka Volta i Sudana, čije puste prostore obrasle biljem ništa ne deli, Fonten tvrdi za dve sive životinje, koje nestaju u travi, da su lavovi. Pretpostavljam da bi time hteo da mi učini zadovoljstvo, a da su ustvari bili oni veliki cinocefalski majmuni kojih je toliko u ovim krajevima. Dosta dalje nova životinja, boje prljavog sena, izdužena i glavata; pre no što bi čovek mogao utvrditi kakva je, zaklanja je visoka trava. U daljini se vide krda bivola, slonova ili prosto krupne divljači; toliko su konture zamagljene od isparenja a proporcije nesigurne.
Ono nekoliko retkih osla kroz koja prolazimo opet je sastavljeno od okruglih koliba, sa kupastim krovovima od suvog bilja; vezane su zidovima koji ih brane od noćnog zverinja, Ustvari mi vidimo najpre samo kupaste kroviće iznad savanskog bilja. Sami crni seljani vode ovde svakako zdraviji život no oni oko Boboa, jer izgledaju kud i kamo svežije i veselije.
U Sikaso stižemo za ručak. Moj je prvi utisak da je ovo veliko selo, prvo sudansko selo u koje sam došao, i koje je na svima kartama obeleženo debljim slovima, savršeno pusto. Nigde jednog živog bića. U dvorištu kućice od koje Fonten gradi sebi filijalu nalazimo jednoga crnog mladića, Fontenovoga poverenika, koji nije rodom iz ovoga kraja i čije su prve reči da ne može više u ovoj pustari.
Fonten ulazi u prostoriju, koja već sadrži nešto robe; u prostoriju, gde treba da nam se spremi da nešto jedemo i u prostoriju gde treba ja da stanujem dok ne nađem priliku koja će me sprovesti do Nigera. U ovoj poslednjoj on strašno viče na nekoga, a onda vidim dve-tri nage žene kako izleću odande i beže preko dvorišta; za njima vidim Fontenovu nogu koja se još baca za njima. To je crni poverenik udesio sebi harem u kom će ubiti svoju dosadu.
Jedemo brzo, ćuteći. Moj prijatelj treba da žuri kako bi pre noći stigao u Bobo. Ja prvi put ostajem sasvim sam, čak bez i jednog sluge, i utoliko više sam, što Sikaso nije u nekome jedinstvenome predelu, gde bi šume i reke bile dragi prijatelji. Ne, ja imam da ostanem u zgradi u kojoj se silom pravi dućan za kupce kojih nema, u selu po kome su polegli samo usijani vazduh i nebo, u društvu crnca koji se i sam tu osećam tuđ i očajan. – Ko će mi donositi vodu, ko će mi kuvati čaj, razvijati postelju? pitam bojažljivo. Fonten uviđa šta se dogodilo, i, isto tako, da jedino što može to je da me ohrabri,
Pre no što će sesti u kola on hoće lično da vidi nekoga crnca, koga zovu Konjušar i koji treba da me služi dok sam u Sikasou. Grdi unapred svog poverenika što možda neće biti dovoljno pažljiv prema meni. Opraštamo se. Žalim neobično što gubim tog, tako skorašnjeg a tako velikog prijatelja. Samo da bi bio jedan dan duže sa mnom on je preduzeo na sebe da me prevede u Sikaso, i zbog toga ima da učini pet stotina kilometara, terajući jedanaest sati po terenu koji ima da, do krajnosti, iznuri i njegovu pažnju i njegovu mašinu.
Gledam sa kim ostajem. Moj novi boj, Konjušar, liči na nekoga sveca sa bizantskih ikona; to je prvi matori boj. On je star, asketski mršav, visok neobično, sa dugom jarećom bradicom. Bio je konjušar kod ne znam kog crnačkog kralja; nikad nikoga inače nije služio. Razume najviše deset reči francuskih i misli da će ponešto umeti da mi zgotovi ako se zadovoljim crnačkim jelima.
Fontenov poverenik, čim je Fonten nestao, preobrazio se. Stavio je neke tamne naočare na nos i ponova skupio one oterane žene; ne više u prostoriju koja je meni ustupljena već u onu u kojoj smo ručali. Pošto sam odmah uvideo da njegove ljubaznosti, osmesi i namigivanja ima da me ubede da je on veliki Evropejac, ono što crnci zovu: „sivilise“ i „Kleol (Kreol),“ a što je za mene najodvratniji pretstavnik crne rase, to sam svoje srdačnosti prema njemu sasvim ograničio.
Ostalo je još da pretstavim i treće lice na koje dotle niko ne beše obratio pažnju a koje je kao kakav košmar imalo da ispuni celo moje bavljenje u Sikasou. U dvorištu, samo dva-tri metra od mog stočića na kome imam da jedem, leži na asurici gubavac čije su noge. sasvim pokrivene ranama. Tada sam se ja već sasvim bio oslobodio svoga prvoga straha od gube, ali ne i odvratnosti koju čovek oseća prema svima bolestima od kojih se ljudsko telo raspada. Bilo je apsolutno isključeno da tražim da gubavca odnesu na neku drugu stranu. Po svemu se videlo; po svima onim sitnim dronjcima, kalbasu sa vodom i uzicama što su oko njega, da je on na tom mestu i na toj asurici starosedelac. I ko zna još otkad! Posle, ja sam bio suviše umoran i tužan, suviše oguglao, da bih tražio i kako da ulepšam svoj položaj u Sikasou. Dosta, što je trebalo tražiti kako da ga napustim.
Konjušar-kuvar bio je veliki prijatelj sa mrzovoljnim bolesnikom. On ne bi prošao kraj njega a da mu nešto ne dobaci. Ja i sam, kad sam se već pomirio sa susedstvom, želeo sam da ga učinim snošljivijim: od poklonjenog ananasa, čiju sam jednu polovinu sam pojeo, drugu polovinu dajem njemu. On sok od voćke meša sa zemljom i lepi na rame. Onda imam želju da mu i drugi ananas poklonim, a zatim i sve naredne, jer ne vidim kako ću ih više okusiti.
Ispred kućice je neka široka pijaca, na kojoj je trg, kao neki hladnjak otvoren sa svih strana. Podignut je na koljima i pokriven velikim debelim krovom od trava. Toga dana je sasvim pust. Ja istrčavam neprestano, ne bih li ugledao štogod što bi značilo: moći dalje. U dnu toga seoskog proširenja punog velikih fromažea i baobaba, sasvim daleko, nalazi se neki ogroman stari kamion natovaren koriteom. Crni koji ima da ga teraju čekaju već četiri dana nekoga druga iz Boboa, i čekaće ga tako ko zna još koliko. Izuzev onoga kamiona kojim je trebalo da ja pođem iz Boboa nije primećen već dugo nijedan. Kako je strahovita vrućina, to se svaki čas vraćam u svoju kućicu i bacam na postelju. Ali samo ležim pola sata, pa mi se ili učini da čujem zvrjanje automobila, ili pomislim da su oni crnci iz Boboa možda već stigli, te opet istrčavam na trt.
Čim malo pređe žega, idem u selo, uistinu ogromno; okruglih, plamenih, crvenih koliba u večeri. Krovovi od trave bukte pred zapaljenim nebom. Kolibe su tako povezane između sebe, polukružnim zaštitama od zverova, i uličice su tako vijugave, da se nalazim u pravom lavirintu, iz koga se teško iskobeljavam. Svaki čas nailazi se na brežuljkaste prostorije okružene selom sa svih strana; u sredini samo kakav džinovski baobab pun tamnih ptica. Prelazi preko prostorije samo kakav nagi čovek sa kopljem u ruci; kakva žena čija su bedra uvijena u „panj“. Žene i devojke koje se, kao u raju, odevaju samo u lišće, nestale su sa moga puta.
Provlačeći se tako između koliba nailazim na čitav skup staraca posedalih po asurama u nekom uskom dvorištu. Jedva pokazuju da me primećuju. Kada se prođe kroz kolibu ispred koje su starci (jedini put da se produži dalje ovim lavirintom) vidi se da su, u dvorištu s druge strane, iskupljeni sami mladići. To su jedinstveno mlada i atletska, ratnička k skoro devojačka, tela. Ruke i noge, duge i vitke, pune kolajni i prstenja od školjkica. Oko bedara i prsiju stegnuti su tankim tamnim kajišićima. Njina koža, mnogo i čudno tetovirana, skoro je bakrene boje. Njin lik vrlo pljosnat, uskih dugih i kosih očiju što kao da su pune suza; nosa širokog, usana koje se smeše, debele i meke, iznad zubi vrlo belih. Lubanje su im obrijane iznad čela sve do pola temena, a čeone kosti jako ispupčene. Ovi mladići daju sliku najveselijeg detinjstva, koje se nije još oslobodilo onoga a već je potopljeno u najplemenitije viteštvo. I To iz Banzane i Đanduba iz istog sela, od rase Pel, uspravni uz kolibe dok drugi sede pred njima, žagore grlenim glasovima.
Kroz narednu kolibu ulazi se u treće dvorište gde se opet vide starci kako sede po asurama. Ovi su svi sa kratkim sedim bradama i ogrnuti belim plaštevima. Tek kad dođem međ njih, primećujem da je sa strane jedna streja, da je pod tom strejom postelja od bambusa i da na njoj, uvijen do brade i drhteći, leži neki starac. On ima neku belu kapu na glavi, grozničave oči, skeletski lik koji se svršava u belu bradicu. To je osamdesetogodišnji Đankolo Đolo, kralj plemena Tuklor; svi starci što sede ispred njega njegovi su državnici i dvorani. To je bio već treći crni kralj pred koga sam došao.
Đankolo Đolo se izvinjava što je toliko bolestan da ne može ustati da me dočeka, kako je to običaj. Donose mi tronožac da sednem. Dokle god kralj govori, ostaci njegovih zuba udaraju jedni o druge. On za vreme dok razgovara sa mnom izdaje i druge zapovesti: upravlja svojom kraljevinom. Mladići, u onom prethodnom dvorištu, skupljeni su za regrutaciju i sad se drži savet kako da se sprovedu dalje do francuskih vojnih vlasti. Uskoro, ovi dečaci neće biti onako veseli; mnogi se od njih više nikada neće vratiti u svoje pleme.
Iza kraljeve postelje od bambusa, pod strejom sasvim blizu kralja, žvaće travu alatast kraljev konj. Iako svetlost nije dovoljna, hteo bih da slikam. Jedan starac, dvoranin, koji zna nekoliko reči francuskih, prevodi mi da je kralj izjavio da „nije zadovoljan“ da njega slikam. Ali on, usrdan do krajnosti, ustaje ipak sam, da lično uredi svoje dvorane, kako bih bar njih slikao. Pošto mu kažem da je od svih „najlepši ratnik“, ne može da odoli. U poslednjem momentu staje pred objektiv. Gleda me zatim sa postelje, sitnim, zlim očima, nepomičan ceo, cvokoćući bez prestanka. Dajem mu pet franaka poklona.
Za večerom, sam, usamljeniji no ikad, sa gubavcem u mraku ispred sebe, sa lampom – protiv oluje na koju naleću ce-ce mušice. Tamni konjušar mi služi čitav niz urođeničkih jela: i kus-kus od manjoke, i futu od pirindža i kokoši, i sitne kolačiće od hlebne palme sa livom od prosa; sve toliko zapapreno da se zacenjujem od kašlja. Pivo ljuto, banane vruće, ananas koji prži jezik. Onda pribegavam čaju, koji jedini gasi žeđ. I već se spremam da legnem kad mi Fontenov crnac, još uvek u plavim naočarima, saopštava da se u selu sprema tam-tam.
Idući sa zapaljenom lampom kroz potpunu pomrčinu, srećući ljude i žene koje ne vidim ali koji me glasno pozdravljaju, jedva nailazim na mesto gde treba da se tam-tam održi i gde je kraj nekog baobaba zapaljen mali oganj. Pomrčina. Tačno od osam do deset čekanje na igračice, grejanje bubnjeva nad žarom da bi bolje zvučali, prepirke na kom baš tačno mestu ima da se igra. Sve kao da je to prvi put da se ovako sastaju.
Naslonjen na nečiju kolibu, sedeći na klupici, zaspim. Bude me prvi udari u bubanj. Za igranje ostavljen je veliki prostor opet osvetljen samo mesečinom koja se pojavila i mojom lampom. U igru ulazi ko bilo i vrti se kako zna, pa ipak je to najlepši tam-tam koji sam ikad video. Jedini gde je koreografija čisto baletska i nimalo mistična. Dve male igračice, sveštenice-fetišerke, u odećama sa širokim atlasnim rukavima koji prelaze šake, sa nogama čvrstim, vitkim, tamnim, kao u derana. Njine su obrve visoke, a usne napućene. One ulaze svaki čas; a kada one uđu u igru, tada se svi ostali nagi sklanjaju. Devojke trče jedna za drugom, previjajući se, mašući rukama kao krilima; korakom koji savršeno drži ritam. Kada se već brže ne može, naglo se povlače međ gledaoce, kao iza kulisa.
Ako je igrač muškarac, on igra sam. Za to je obukao neku široku haljinu, koja leti oko njega kad skoči visoko uvis, mašući rukama. Vrti se u krug što god može brže, otskačući što god može više. Pažnja je, i kod igrača i kod igračica, obraćena naročito na utisak koji može učiniti odeća lepršajući kroz vazduh. Ovaj svet koji je inače go, oblači se da bi igrao. Primećuju se naročiti pokreti kojima se pomaže da odeća još produži oko šta telo nije bilo u stanju; skok ili zamah. Onda opet svi igraju u isti mah, vrteći se svako za sebe; čak i deca – padaju u zanos ali ne greše pokrete. Žena, koju dodirujem za rame, čineći se da je slučajno, naslanja se potpuno na mene. Volim njen miris palmovog ulja i ambre koji me je nekada odbijao. Sada sve što imam, miriše na to i raduje me.
U jedan po ponoći napuštam tam-tam i vraćam se za spavanje. Tačno nad gubavčevom glavom Južni Krst. Izvesne stvari koje sam primetio dok sam posmatrao igru učinile su da sam dugo još razmišljao o čudnom sentimentalnom životu crnih. Onu ljubav između dva bića, koja se međ Belima vidi čak i na selu, ja još nisam video kod Crnih. Ja ne samo što nisam video ljubav između dva bića, već nisam video ni privrženost crnoga bilo za šta. Osećanje svojine skoro i ne postoji; ona čežnja za luksuzom i elegancijom, tako naprasita kod crnaca, gasi se kao i srdžba. Crni danas kupuje obuću a sutra je već umoran što mora da misli na nju, i poklanja je. Novac koji zaradi ili prokocka ili ostavi, pri prolasku kroz svoje selo, porodici i prijateljima. Ovi, ga, od svoje strane, takođe prokockaju, popiju, ili u krajnjem slučaju dadu na kontribucije.
Što se tiče odnosa između čoveka i žene, prirodnog odnosa, kod crnaca je on već na prvi pogled čudan. Ja ga beležim jedino zato što nisam ni kod jednoga pisca našao da se zadržao na njemu (kao da to nije jedna od najvažnijih manifestacija ljudskog življenja). Daleko sam od toga da smem da garantujem za apsolutnu tačnost onoga što navodim. To su pojave koje bi trebalo ispitivati dugo i pažljivo. Sami belci što žive međ urođenicima pričali su mi najprotivrečnije stvari. Navodim dakle samo ono što jedan putnik može zaključiti kao putnik: gledajući, što već i samo po sebi može biti od interesa.
Kad čovek živi sa Belima on više ne primećuje koliko ljudi i žene žive udruženo, kao parovi, kao ljubavnici, kao porodica i kao društvo. Međ Crnima, oni su potpuno odvojeni jedni od drugih. Postoji čovečanstvo ljudi, i postoji čovečanstvo žena. Ta dva čovečanstva, savršeno različita jedna od drugog, žive nužno zajedno, kao napr. one ptice što žive sa stadima, pomažući se uzajamno, sarađujući ka održanju sila međusobnih plemena. Čovek je odvojen od žene zasebnom mađijom, zasebnim fetišima, tatuažama, tajnom seksa, načinom življenja; čak zasebnim jezikom. Sve razdvaja čoveka od žene a jedino ga susret seksova za nju vezuje. Čoveku je bliži njegov drug s kim je u istom tajnom udruženju, s kim govori jezikom koji samo muški razumeju, no žena, sa kojom rađa decu i koju on, niti voli, niti prezire, već mu je samo tuđa i strana.
Dokazano je da crnac teško zamišlja sebe kao jedinicu. On i sebe i svoje drugove zajedno, vidi kao jedno jedino duhovno biće koje služi istome fetišu. Taj fetiš naređuje da se ide ženi da bi se od nje imala deca koja će uneti nove snage u zajednički duh. Kao idenje ženi, taj fetiš naređuje i ljudožderstvo kojim se apsorbuje duh žrtve i time jača opšti duh. Jedan novorođeni član plemena, ili jedan pojedini član drugog plemena isto znače za jačanje plemenskog duha. Ali je i idenje ženi i ljudožderstvo ono čime se ljudi samo služe u ime fetiša, dok je odnos između ljudi, muških, pravi plemenski odnos od koga i sam fetiš zavisi. Slična stvar se događa i u ženskome čovečanstvu koje vodi svoj život plemena za sebe.
Kao što sam spomenuo, izgleda da Crnac niti mrzi niti voli ženu. On se ženi da bi imao dece. Deca, ako su muška, pretstavljaju duh plemena, i rade sama u polju od ranog detinjstva; a ako su ženska donose bogatstvo prilikom prodaje. Žena radi za čoveka a čovek je traži samo kad treba da je ponova načini teškom; ona je teška skoro bez prestanka, a za to vreme ni ne sme da ide s njom. Čovek se takođe sjedinjuje sa ženom i u fetišu, kada je naročiti tam-tam, misterija ili obred. Tada je sporedno koja žena podleže kome čoveku, ljubomora prema ženi kod ovoga uopšte ni ne postoji.
Da bi ljudi bili na miru od žena, ove su kastrirane čim stupaju u doba devojaštva. Onda one dobijaju prve tatuaže. Otuda sveštenice koje još imaju punu senzualnost, biraju se međ devojčicama koje se tek bude i koje još nisu primile znak tetoviranja. Žena nosi, radi, tuca proso, pere i rađa; ona je u svetu žena. Čovek je u svetu ljudi, iz toga sveta polaze i tome svetu odlaze njegova zadovoljstva. Za crnca je njegov drug jedino nežno biće; za njega on ima svu čežnju ako je udaljen i svoju najbolju misao kada su zajedno no i tu je nemoguće primetiti ma senku ljubomore ili zavisti.
Inače čulni život crnca ostaje u mnogom skriven za prolaznika i pored ogromnog broja sažvakanih plodova kole, koji su vrlo jak ekscitativ. Tropska klima je takva da i najjačim ljudima odnosi prekost i naprasitost čulnosti. Ponekad, tek posle cele noći igranja, čulna želja crnčeva dolazi do svog izražaja. Tada je on isto tako jak koliko i beli čovek, jer je samo ritam spajanja kod njega mnogo sporiji.
Sutradan sam posetio ponova kralja. Ja mislim da Đankolo Đolo takođe boluje od spavajuće bolesti, iako ga za to nisam pitao. Išao sam da vidim kovačnice Sikasoa, na kraju sela, odmah pored ispreturanih brežuljaka u čijim rupama kovači tope metal na neki fantastično primitivan način. Niski krovovi na malim koljima, pokriveni teškom slamom. Pod njima derani duvaju mehovima, razvlačeći ih kao testo, u ono malo žara na sredini. Veliki snažni mladići, detinjskih likova i vitkih džinovskih tela, sasvim nagi, kuju pod otvorenim nebom.
Oni kuju klečeći, zamahujući rukama, i celim telom, jednim teškim gvožđem bez drške. Kuju stojeći, raskoračeni, uzdižući se svojim zamahom u nebo kao crna vulkanska genija. Njine lubanje su savršeno obrijane. To su najlepša tela koja sam ikada video u životu i koja ću ikada više videti. Daju onaj isti utisak ogromnosti, suparništva ogromnosti prostora i predela, koji daje David Mikelanđelov. Ja ne volim kako je David vajan, ali ne znam nijedan kip u kome bi čovek bio pretstavljen da je u tolikom srodstvu sa opštom ogromnošću; čovek, koji inače uvek izgleda toliko sićušan u pejzažima. Delovanje Davida zavisi valjda i od stvarnih dimenzija kipa; međutim ovi crni mladići, običnog čovečanskoga rasta, izlazili su iz granica čovečanskih proporcija jedino sklopom i pokretom svojih mladih tela.
Oni kuju igle, mačeve, koplja, od gvožđa i bakra koje sami vade iz ruda tu u bliskim rupama. Oni, kao što znamo, pripadaju zasebnom plemenskom redu i istovremeno su i kovači i sveštenici i čuvari fetiša, jer grade oružje, i rukuju ognjem. Oni su jedini koji mogu kastrirati devojke, koji mogu stavljati tatuaže, a ipak koliko je skromnosti kod tih tamnih mladića!
Celo popodne prolazi, između gubavca u kući, natovarenog kamiona, koji neće da ide, i kovača s kojima sam se vrlo sprijateljio. Njih je svega osmorica, iako pripadaju raznim porodicama, izgledaju svi kao braća. Pošto su me pozvali da ručam s njima ljuti kus-kus, sok od kokosa i vino od palme, radosno sam primio njihov poziv, već na samu pomisao da tako ne moram gledati u gubavca i konjušara. Poneki su znali koju reč francusku, tako da smo vodili veseo i dug razgovor o stvarima savršeno beznačajnim,.
Onda mi jedan od njih, Zana, inače i lovac na hipopotame, reče da ima brata koji je bolestan i da bi voleo da ga i ja vidim. Našli smo ga na asuri između nekih koliba; to je bio mladić neobično snažan ali vrlo islabeo i sav u vatri. Grudi i trbuh su se dizali burno od teškog disanja. Mladić, skoro dečak, prvo se uplašio od mene, a onda mi naglo stade prislanjati lice uz ruku.
– Šta kaže? – pitao sam njegovog brata. Zana je bio više bolesnika, milovao ga lagano po ramenu. Obrnuo je lik, i najpre gledao kao da ne čuje; zatim reče ni ne krijući suze:
– Lui il di ne pa mulil, lui mon flel aval boku flus (frus), musje (On kaže da neće da umre; moj brat ima grdan zort, gospodine)!
Išao sam da im donesem kinina i obećao da će deran svakako ozdraviti. Kovač je sad bio siguran u dobar ishod (ko zna kako se sve svršilo!) i zbijao šale dok smo se vraćali:
– Lui semple flus, semple flus, musje!
Ja sam bio gord što jedan kovač, koji je sveštenik i fetišer, ima toliku veru u belca i u njegove lekove. Mislio sam: „Evo gde Beli mogu biti veliki; oni su nesmotreno opustošili ove krajeve, sada bar mogu zaštititi i spasti ono što je na njima još ostalo!“
Uveče, poverenik Fontenov dolazi, sav nakićen, da me pita da li bih mu učinio jednu veliku uslugu („un gland selvis, musje!“), da li bih mu, naime, pozajmio moju lampu za to veče. „Idi do đavola!“ mislim u sebi: i dajem mu je. Istovremeno se radujem da sam primoran da to veče lutam po savršenoj pomrčini, kroz selo. Neću biti čovek koji svetli i koga zbog toga svi vide i svi ga pozdravljaju. Odlazim da večeram kod mojih prijatelja crnaca i opet ostavljam nedirnutu konjušarevu večeru (neka je deli sa prijateljem).
Posle večere idem sam u šetnju, gubim put, nalazim ga, zabavljam se tako do mile volje. Na nekom proširenju sedam pod ogroman fromaže i slušam život sela oko sebe. Sve je radosno što je sunce najzad otišlo. Grupe ljudi i žena prolaze u razgovoru. Ja sam savršeno srećan. Pronalaze me ipak neki starci, koje u mraku ne mogu da poznam; sa njima je jedan stari grijon (bard), kažu sasvim slep. Oko nas se skupljaju lagano seljani. Grijon ne prestaje da kucka u sićušnu tamburicu od kalbasa. Peva slabačkim glasićem koji je kao neki iskidani končić.
Svi ga zadivljeno slušaju a onda odjednom pukoše u gromoglasan smeh. Pitam ih šta je. Neki mladićki glas objašnjava da je grijon pevao: „Ti si čovek, ti si beo, ti si dobar, ti si hrabar; znaš šta treba, šta ne treba, tvoja je cela zemlja, tvoj je vrhovni fetiš. Ti si tako visok da si viši od sviju nas!“ Ovo poslednje je uzrok da su se svi tako razveselili. Oni znaju da grijon ne vidi i da je možda samo slučajno pogodio jedan stih koji odgovara i spoljnoj stvarnosti. Grijon ohrabren sad samo peva o tome; „Ti si veliki, ti si veći od sviju, ti si veći od kolibe itd.“. dajem mu poklon samo da bi me ostavio na miru, i on se gubi u noć.
Glava sedma
Afrika heroja, misterija i epova. Jarebice koje ubijaju. Noć na Nigeru, lovci na hipopotame i plavi majmuni na grobu Sumangurua
Opet sam sam. Dok se vraćam kroz pomrčinu pridružujem se parovima mladića ili devojaka, pokušavajući da govorim sa njima, ne znajući ni kakva su im lica. Odjednom jedan belac sa lampom. Kad uđem u njegov osvetljeni prostor on me tužno i uljudno pozdravlja, Prilazi mi:
– Dobar veče!
– Dobar veče, kada ste došli?
– Ne, ja sam odavde, živim ovde, ja sam Libanac i trgujem. Živim povučeno. Čuo sam da ste došli sa Fontenom i čudi me da me nije potražio. Mislio sam da ne želite da me vidite.
– Kako? Ni ja ne razumem! Ja već dva dana čekam neku priliku koja bi me prevela do Nigera. U strašnom sam zadocnjenju.
– Znam, zato sam i pošao da vas potražim. Ja imam neki tovar savanske paprike koje mogu povesti i sutra u Bamako.
– Vi bi me sutra poveli do Bamaka?
– Mogu.
Gledao sam u noći jedinog osvetljenog, tog čudnog, kratkog, debelog, skoro rasplakanog čoveka, koji je znao da sam ovde, koji je znao da sam u neprilici i koji, kad je video da može da me iz nje izvuče, dolazi sam da mi se ponudi. On će poći nekoliko dana ranije no što je planirao i preći će sa mnom pet stotina kilometara, koliko je do Nigera, što je kao od Beograda do Đevđelije; toliko se zakon gostoprimstva neguje između belih u ovim krajevima.
Moj novi poznanik je Libanac; ne Evropejac već Libanac, ne Jevrejin već Libanac; to je ono što belci smatraju polucrnaštvom a crnci polubelstvom. Možda je zbog toga taj levantinac tako očajno tužan. On ovde, ovako beznačajan, i rasplakan toliko da ga se ni Fonten nije setio, ni ovdašnji crnci setili kad sam govorio sa njima, svakako ipak zgrće bogatstvo, na onaj tajanstven i nevidljiv način koji imaju istočnjaci. Tužio se na težak život, na razne fizičke slabosti. Zatim smo govorili o Libanu, pa kako je od davnine naviknut na južno sazvežđe, pokazivao mi je mnoge konstelacije za mene nepoznate, njino kretanje i njin put.
Krenuli smo se čim je počelo svitati. Moji crni prijatelji, Zana, To, Đanduba i drugi, drhteći od hladnoće i sna, izišli su da me isprate. Njina koža, svetla i glatka preko dana, bila je od hladnoće kao ispucana i posuta pepelom. Odjednom videh da me je uistinu žao rastati se. Zašto ne bih zauvek ostao u jednom kraju sveta gde je život tako prost i tih kao što je međ njima!
Kamion Libanca prvi put izlazi iz svoje garaže pokrivene palmovim granjem. On je obojen svetlom zelenom bojom. Šofer je crnac dobavljen iz Boakea, ali ni najmanje ne uliva poverenja. Libanac posmatra ogroman tovar džakova punih sitnih paprika koje nas sve nateruju na kašalj. Kad vidi koliko ima mojih stvari, on, iako predlažem da pola odbacim, skida bar trećinu paprika, a onda seda kraj mene i šofera, krsti se nekoliko puta i daje znak za polazak. Prelazimo beskrajnu savanu, uvek istu iako često živopisnu. Crveni mravinjaci su sve ređi i sve manji, ali, zato, sve češće u daljini, po mekoj zemlji močvari kojom ne prolaze staze, vidi se pokret životinja. Čitava krda koja treba da su ili krda bivola ili krda slonova.
Celoga toga dana, na više od tri stotine kilometara mi smo naišli svega dva sela. Kod prvog zastajemo da ručamo. Maleno siromašno selo na rečici Bagoe, koja posle ima da teče kroz strahovite močvari oko Sana. Stanovnici ovog sela vrlo su lepe rase ali prljavi, uplašeni i ubogi. Oni najpre kao majmuni beže na sve strane od nas. Žene upotrebljuju kanarise neobično velike i šarene. Šaljemo ih po vodu. Kako je voda tu, pokrivena gustim zelenilom, mnogo ptica leti nad ovim seocetom. Životinje savanske, antilope i neke koje ne poznajem, dolaze dalje slobodno na pojilo. U drvima, kraj kolibe pred kojom jedemo, pronalazim da ima puno nagih devojaka i mladića. Jedu voće, i kriju se od sunčeve vreline.
Taj dan je dan moga krsnoga imena. U Beogradu mora da je, kao i uvek toga dana, debeo sneg, u Paliluli, u mojoj bašti, na Starome Groblju. Meni su međutim usta i grlo toliko zapaljeni od vreline i žeđi da jedva mogu da govorim. Sve je vruće. Ovde je sunce neprijatelj, voda neprijatelj, voće neprijatelj. Sledujući primeru Libanca, koji tvrdi da voda, samo ako teče, ne može nositi bolest, ja zamačem glavu u svaki potok preko koga prelazimo, i pijem mnogo i slobodno. U hrvatskim Fužinama, gde smo Deroko i ja proveli jedno leto, potoci su bili studeni; sada su svakako pokriveni ledom. Koliko bih dao za jedan komad njinog leda! Prelazimo selo Bugunji; to je drugo selo na koje nailazimo. Kako nam kažu da je sedamdeset kilometara dalje izvrstan urođenički kampman, produžavamo da bi u njemu noćili. Uskoro će noć.
Međutim, pred samo veče, nesreća. Libanac, koji, kao i svi belci, kombinujući svoje kretanje kroz savanu sa lovom, drži neprestano pušku uza se, spreman je da puca čim se na domak pojavi kakva divljač. Ljut što ne naiđe i na što veće, on puca i na ptice. Jedno trideset kilometara dalje od Bugunjia ispred nas poleta i skakuće jarebica. Ona ide prvo pravcem kojim se kreće kamion a onda skreće ustranu, nesmotreno, sve više na domak Libančeve puške. Ovaj nišani i čeka kad će mu biti najbliže. Na žalost, šofer crnac, ne samo što je takođe prati ljubopitljivo pogledom, već nesvesno i volanom upravlja u njenom pravcu. U poslednjem trenutku ja vidim da kamion ide pravo u neku duboku jamu koju su Crni iskopali za zverove. Čujem pucanj susedov, a tada se svi nalazimo pod brdom džakova sa paprikom, kantina, postelja itd.
Kada se izvučemo – srećom niko nije povređen – Libanac još drži pušku u ruci i drhće od uzbuđenja. Oboje gledamo u skoro izvrnuti kamion: on je u njega uložio pedeset hiljada franaka, ja nadu da ću njim preći još sto pedeset kilometara koji me razdvajaju od Nigera. Pitanje je da li ćemo ga moći izvući, a, kada, ga izvučemo, da li će nas hteti dalje nositi. Ja grdim šofera, Libanac ne sme, bojeći se da se ovaj ne uvredi, pa nas još tu ne ostavi. Šta je to za crnog šofera. da produži pešice! Svi zajedno rastovarujemo džakove, gušimo se, davimo, kijamo i kašljemo od paprike.
Do deset uveče napori da se kamion istera iz jame. Kamion najzad stoji gordo; reflektori su porazbijani ali moja lampa osvetljava njegov svetli zeleni oklop. Menjanje brzina je potpuno ukočeno. Otvara se kutija, podešavaju šrafovi, ispravlja što je malo ulubljeno i kočnice prorađuju, ali samo se kutija zatvori i zašrafi, kočnice su opet ukočene. Ovo se ponavlja više puta.
U neko doba nailaze neki crnci koji idu pešice za Bugunji; jedan od njih bio je šofer u Bamaku i sada ide da vidi svoju porodicu. On rasklapa celu mašinu i posle jednog sata rada zadovoljan, obećavajući da je sve udešeno, počinje da je sklapa. Međutim nigde nema dva šrafa; ni pod kolima, ni oko kola; nigde! Za slučaj da su zapala negde u mašinu, možemo lako svi izginuti. Opet rasklapanje mašine: traženje. Nigde!
U ponoći zaključujemo da je ovo sve samo iznuravanje i luđenje. Sve se više nerviramo a ništa ne možemo učiniti na svetlosti jedre škiljave lampe. Kad svane, videćemo šta ćemo.
Crnci Bamako-Bugunji odlaze. Posle dva minuta se vraćaju; donose nam mrtvu jarebicu na koju su naišli. Libanac samo što ne počne da se valja od očajanja.
Međutim noć je jedinstvena. Šofer i drugi Libančevi crnci odlaze u savanu i uskoro se vraćaju sa čitavim jednim suvim stablom i puno suvog bilja. Oni su veseli oko ognja; peku, odjutros ulovljenu divljač; žagore. Libanac neće ništa da jede, neće da razvija postelju i odlazi da legne na usko sedište kamiona iza volana. Ja razvijam postelju nasred savane ispred kamiona; a crnci spavaju gore po vrećama na kamionu. Pošto se zverinje plaši svetlosti i vatre, ostavljamo da lampa i stablo lagano dogorevaju.
Na trideset kilometara od nas nalazi se najbliže ljudsko stanište. Uvijen sav u ćebe, imam celo zvezdano nebo juga nad sobom. Čujem jasno kevtanje i zavijanje zverova u daljini. Po mome atlasu ja sam još uvek u kraju koji je obeležen kao četvrto lovište sveta na veliko zverinje. Znam da zverovi ne napadaju bez razloga na čoveka; ali ovako u noći, kad svi već spavaju, mislim: „ipak, kad im je tako zgodna prilika!“ i rado bih se, da me nije sramota, popeo na džakove sa paprikama, iako se tamo kašlje.
Veče moje slave! Tužno veče bez pića; sa slanim prženim mesom još u grlu! Ipak divio zvezdano veče savane! Da živim hiljadu godina, voleo bih te hiljadu godina!
Svu noć je neobično hladno i ja sa tugom mislim na jadnoga Bubua koji nije navikao na velike sudanske razlike u toploti dana i noći. U jednom trenutku se budim sa jasnim osećanjem da nekakva ogromna zver čuči nada mnom i nadnosi mi se nad lice. Samo otvorim oči, vidim da mi nekakva dugačka glava dodiruje obraz i uvo. Osećam čak i topao dah, što je trenutak užasa. Ustvari, samo se ugao od pokrivača nadvio na moje lice. Životinja je bila zamišljena ali užas stvaran. On se brisao odmah iz sećanja i ja prisustvovah njegovom nestajanju kao smirivanju zatalasane vode. San se spuštao nad tim kao veliko veče.
Kada sam se opet probudio, jutro beše uveliko. Ono je nosilo ono prijatno iznenađenje koje čovek ima kada se probudi u novome predelu ili sobi, čije pojedinosti nije dovoljno upoznao veče ranije. Predeo je bio beskrajan, a naša kola na njemu: malo pokvarena igračka. Šofer je radio na rasklopljenoj mašini a svi naši crnci bili su oko njega. Libanac, bled od hladnoće i tuge, držao je ruke u džepovima i vrat u ramenima. Jedini sam ja ležao smešno nasred puta, na postelji, sa stočićem kraj nje, kao da je neka oluja odnela celu sobu nada mnom. Pošto se izvučem iz ćebadi, iznenađeno gledam vuneni kostim za kupanje koji mi je preko odela. Zaboravio sam da sam noćas, drhteći od zime, išao da otvorim kantinu, i iz nje nasumce izvukao prvu toplu odeću na koju sam naišao.
Idem na potok koji nije daleko, perem se brižljivo. Uplašim masu crno-belih ptica koje produžavaju da kruže nada mnom. Gledaju ljubopitljivo kako se brijem. Kutija za brzine proradila, šrafovi pronađeni; šofer izjavljuje: „Pedli isi boku peti fetis; non vule sase nu, vule asasine! (Pošto je jarebica ptica-fetiš u ovim krajevima a mi je lovili, ona nas je htela ubiti).“ Šofer izvodi; on vrlo dobro zna da je krivica do njega, a da bi komedija bila što veća, on čak kao da zaustavi kola, čim se jarebica nađe pred njima. U svakom slučaju Libanca je sasvim prošla volja za lovom.
Prelazimo široke reke, obale pune kreštavih ptica i majmuna. Nailazimo na tamne lovce na hipopotame koji spremaju piroge za lov. Poklanjaju mi zube koji su lepi ali, valjda zbog rđavog lova, dosta oštećeni. Prolazimo pored gustih tropskih šumica punih lijana. Njino vrlo tamno a ipak prozirno zelenilo izgleda, u opštem žutilu savane, kao skupocen dragi kamen. Pokoje usamljeno, u ogromnom prostranstvu, nežno drvce kapoke pokriveno crvenim cvetovima. Crni prolaze. I to je sva Afrika!
Savana se više ne menja sve do brežuljaka ispred Nigera. Reka, druga reka Afrike i samo za trećinu manja od najveće reke sveta, pojavljuje se u daljini iza zelenila rastinja. Vidim široku i zelenu vodu, jezerski mirnu na izgled, i vidim plave brežuljke obala obrasle zelenilom. Tu, na tom mestu sveta, reka još nije postigla sve svoje bogatstvo vode, i njena širina, čini mi se, ne prevazilazi mnogo širinu vode kod Beograda. Zatim njena lepota je kao i lepota sveg afričkog pejzaža: u svetlosti, tišini, prostranstvu, u veličanstvenosti, bez ikakvih čudnih detalja, bez ijedne živopisnosti. Snimak bilo koje evropske reke istakao bi svu šenu lepotu: snimak Nigera, iako je istinitiji u svojoj lepoti, dao bi vrlo malo.
Stigli smo na bak pred podne. Čekali smo da nam dođe šalupa koja će nas prevesti na drugu obalu. S ove strane bile su još sasvim divlje obale, nekoliko koliba i piroga; sa one se, iza zelenila, videle jasno konture Bamaka, „Velikog kupatila krokodila“. To je najvažnije središte ovoga dela Afrike. Oko nas crnci koji su dopešačili iz daljine i koji takođe čekaju šalupu.
Čekajući, žene peru svoje marame, hlade i peru bokove, a oko njih plivaju bezbrojne ribe i deca. Divne devojke i mladići sa alkama na nosu. Uzimam za ruke jedan par i odvodim malo dalje u žbunje radi slikanja. Zaplašeno nama, nekoliko krokodila, sasvim bednih i ružnih, lagano se spušta u vodu; na vodi se vide pogdegde krupne glave hipopotama, a ipak, samo gde nema zelenila, ljudi se kupaju, i niko na krokodile i hipopotame više ne misli.
Dugo vremena i vike dok nas šalupa preveze na drugu obalu. Tamo je blještava i velelepna vizija crnoga sveta. Nagi ljudi koji trče u poslu izlažući tamninu svojih snažnih tela vreloj afričkoj svetlosti. Žene uvijene u atlasne marame vatreno obojene, prekrivene đerdanima i zlatom, zadižući skerletne materije iznad tamnih nogu, sve do trbuha, ulaze u vodu. Divne devojačke noge čiji se odbles prelama i raskida u talasićima, čvrste grudi koje se nadvijaju nad jezersko zelenilo reke, kičma i glatka leća koja se svijajući zatežu; sva tela koja se prelivaju od vode što se sa njih sliva. Ima žena i ljudi koji se peru i onih koji zahvataju ogromnim kanarisima vodu. Bezbrojne piroge pune atlasnih ogrtača i nage dece; zatim deca koja su tek prohodala a već plivaju i prskaju oko sebe, radujući se ma vodu, svetlost i sebe. Sve je to Sudan; čar luksuza, istoka koji se čak od Benaresa, preko Persije i Nila vuče do Tambuktua i dovde.
Malo dalje, kada se prođe ribarsko seoce i šumica na reci, počinje Bamako, grad koji su pre dva veka osnovala, bežeći, dva crna fetišera nazvavši š: „Najveće kupatilo krokodila,“ Bama-ko: bife, led, berberin, veliko tržište puno belih crnačkih tepiha, slonovače, ćilibara, koža i zelenih afričkih pomorandži; Bamako, grad Crnih i Belih, veliki i važan koliko i Dakar.
Mogao sam i ostati u njemu, piti hladne aperitive, jesti neku vrstu francuske kujne i spavati u bifeu. Ali iako umoran i iznuren, ja sam samo uzbuđeno žurio da pođem što pre u Kulikoro. To je, dalje na Nigeru, mesto o kome mi je Vuije toliko pričao. Proveo je trideset godina u Africi, od kojih u Kulikoru nekoliko najlepših. Sve su se njegove priče zato njime završavale.
Ostavio sam stvari i mog Bubua u Bamaku; počastio Libanca, zahvalio mu se na svemu što je za mene učinio, pa se samo sa jednom torbicom opet vratio u ribarsko seoce. Ribari su me pri mili neobično ljubazno i odmah mi našli pirogu i pagajere, mladiće, koji će me spustiti do Kulikora. Mogao sam preći na drugi način tih šeset kilometara koji su me razdvajali od svetog sela, ali mi je izgledalo greh ne provesti ceo taj put na samom Nigeru, na reci o kojoj sam takođe sanjao od detinjstva. Moje skorašnje jedinstvene uspomene sa silaženja pirogom niz brzake Komoe, kroz prašumu, govorile su mi takođe uzbuđeno: „Pirogom! Pirogom!“
Piroga na Nigeru bila je duža, ali grublje urezana u stablo od one na Komoi, pa zato stabilnija. Prvo vreme, dok nije pala noć, ja sam mogao lakše crtati no pre. Sada sam imao samo dva pagajera. Terao je najpre samo onaj ispred mene; jedan snažni mladić koji, u početku, goni pirogu zabadajući dugu motku u vodu, širokim zamasima. Razvučen u prostor, crn i razmahnut pred širinom nebeskom, kao kakav fantastični Sv. Đorđe na sasvim potamneloj ikoni. Na sredini vode on se dohvata vesala i seda. Ogromna masa velikih večernjih ptica kruži nad nama.
Nad vodom uskoro potpun mrak. Ne vide se više kraj obala krokodili, ni ptice i majmuni u granju; niti kolibe zaklonjene gustim drvima. jedino iznad bregova požar savane izgleda kao svitanje. I to svitanje požara ne ostavlja me celu noć. Ja nepomično gledam, okružen sve više velovima magle, vodu oko sebe, udar vesala, veslače, i tamno nebo nad sobom.
Mladići mi pokazuju rukama na svoj stomak, da su gladni. Oni ne znaju ni reči francuske. Ja im dajem znak glavom da pristajem na ono što žele, iako upravo ne znam kako se misle pomoći. Piroga zatim prilazi nekoj kolibi pred kojom je upaljen oganj. Dobre nage žene spremaju nam kus-kus od prosa. Dok spremaju, gledam ih kako se kreću oko vatre, i vidim na jednoj neki čudan nakit oko vrata. Pitam je šta je to, ali, pre no što mi njeni ukućani i odgovore, zaspim.
Toliko sam zamoren od putovanja, opijen skoro umorom, da je dovoljno da sednem bilo gde na miru pa da zadremam. Kad sam se probudio silom, uviđam da je bolje tu u kolibi otspavati dva-tri sata, pa onda tek produžiti. Spavao sam na belim sudanskim tepisima, buđen svaki čas razgovorom mojih pagajera sa crnim seljanima. Zelenilo i šumarak su počinjali odmah iza kolibe; ispred nje čuo se šum vode. I umoran i uspavan bio sam zadovoljan da sam tu. Govorio sam sebi u snu: „Lepo je da si tu!“
U ponoći smo produžili. Magla se razišla, nebo svetlo i zvezdano, obasjano mesecom, koji se krnjio. Reka je bila crna. Pitao sam svoje pagajere: zar ne umeju pevati. Oni se nasmejaše. Mladić koji nam se od maločas pridružio i koji pomalo zna francuski, reče, da bi pagajeri pevali, ali da ne znaju, i da ne mogu da se slože o čemu će. U Kupatilu krokodila (Bamako) rekli su im da je belac (ja) griot (pesnik). Ako im griot da reči oni će ih rado ispevati.
Igra mi se dopade. I kao što crnci prvo zamisle bilo kakav događaj, pa ga onda objave slušaocima i otpevaju, rekoh im da će moje reči biti o jednoj devojci. Zove se Me. Njen zaručnik je bio tako dugo na putu, da kada je došao da je vidi, zatekao je na umoru. Mladić im je preveo prvu pesmu. Oni su udarali veslima o vodu i pažljivo ga slušali; zatim su pevali.
I
U ovoj noći našoj
Došao prosio:
– Me, hoćeš li biti mojom?
– Do ove godine,
Do ovog dana, možda,
Do ovog časa.
– Me, Me, čuješ li, ja te zovem?
Moja je reč: Hodi!
– Do ovog časa htela sam u tvoju kolibu;
Sada me pusti da mirno idem u svoju;
Moja je koliba u zemlji.
Mladi pagejeri pevahu: „Fabe, faba, Me, moa
Me fefe, Hiti Metafa
Amflembe gu, anem
batove, vuali
Nanaga Me, Nikerenana Me! …“
To je bila moja pesma koju pevahu ovi crni mladići u noći; izgledala mi je čudna i strašna i tuđa. Nisam nikada imao takvo osećanje. Njima se dopalo, i hteli su da saznadu šta je bilo dalje:
II
Pogledaj, moje je telo skoro mrtvo
A još je uvek crno!
– Mogla si biti mojom radošću!
O ja ću otići u kuću u kojoj nikoga nema;
Ostavi me da umrem, da odvedem svoj bol u
zemlju,
U grob! Misliću uvek na tebe, u zemlji,
Svojoj kući.
„Na fala nu iga be a aha katasfi.
Jiha nima ne pa riju noi je
Sa hajiva maju laila tanake leba
Badira sa haji uaje mani niju si
Rejaje!…
Ja sam pisao na kolenu, u noći, tamnu senku reči, pesama koje su jedino želele da se njima dopadnu, ali koje su odjednom i samog mene oduševile. Toliko osobenost trenutka pobedi čoveka.
III
Kada je Me umrla
I ptice sa nje odletele,
Kada je sišla u svoj dom,
Ona ga je sama vodila;
Nije mogla ni da se miče,
Nije imala sa kim da govori.
Onaj za kim je najviše žalila,
Išao je korakom nesigurnim.
„Moama Me, moama blenfelo moro ani Me,
Narana anu blima
Aluma fara kama Me, nsega Me ne harera harera.
Akareli tiri mabadi mani fareju n’segamene
Harera!“
Pokriveni svojom mađijom kao senkom,
Izgledaju crni.
Idu jedan za drugim kroz visoku goru,
Probijaju se kroz lijane.
To je jedina veza sa beskrajnim granama
Što žubore do neba.
Njine stope takođe ne znaju za zemlju već za
paprati.
Oni i umiru tako, ruku zamršenih u lijane.
Zatim oni istim tužnim glasom pevahu opet veslajući:
„Aude sa na Me Auide, o’ i Auide, o nareble,
iha blama, ma ikel makuja Me!“
Šta kaže njina pesma? upitao sam mladića. U njegovim rečima nije bilo nimalo smeha, kao ni u njihovoj pesmi, kada mi je objasnio: „Kažu da kada je devojka Me umrla, i zaručnik video kako je odnose, kroz noć, doviknuo je plačući: „Da, da, Auide, Auide (verenice!), odlaziš, a ne vidim više, kao nekada, stražnjicu samo tvoju iz daljine!“
Smejao sam se radosno, na ovaj primer kako se jedna ista pesnička ideja obznanjuje različito u belome a različito u crnome; i žalio sam što ću svakako teško saznati, šta znače tačno reči koje sam zapisao. Ko zna sa koliko i sa kakvim deformacijama, izražavahu ono što sam im maločas predložio za pevanje.
„Aude, sa na Me Auide, o’ nareble, iha blama, ma…“
Pred zoru sam osećao veliku hladnoću i jedva disao od nove magle koja se spustila.
U zoru sam stigao na veličanstvenu zlatnu, prostranu plažu pod Kulikorom. Ništa romantičnije i primitivnije od ovoga seoceta, koje je između žutih plaža Nigera i planina. Ove su purpurne naslage bazalta sa zelenim šumicama na vrhovima. Ostavljam pagajere da čekaju pa, idem Žuvu, poznatome lovcu na hipopotame. Njega već svi znamo po čuvenju, iz dokumentarnih filmova i iz ilustrovanih listova. Njegov mali bengalo, pun aperitiva, koža i slonovače, ustvari je četiri kilometra od sela.
Bez Vuijea ja ne bih nikada znao važnost i značaj Kulikora. Obišao bih, kao i svi ostali, mesto koje je za crnce ono što je za nas Kosovo. U njemu je Vuije pronašao veliki ep o Sumanguruu i zapisao ga. Legenda tvrdi da se u ovom selu, čije ime znači „pod planinom“ vodila otsudna borba između Sundijate, vođe muslimana, šefa Malinka, i Sumangurua, vođe fetišista, šefa Bambare. Ova bitka treba da se dogodila u dvanaestom ili trinaestome veku. U Kulikoru je poginuo Sumanguru, po predanju Malinka, pobeđen, a po predanju Bambara, nepobediv. Njegov grob je u Kulikoru, i na ovome naročiti fetišeri prinose žrtve poklonika koji dolaze sa daljine od više hiljada kilometara.
Dve ogromne stene od krvavoga bazalta, obrasle žbunjem i šumicom, po verovanju su sam Sumanguru i njegova žena. One su fetiši. Kaite, pleme iz čije porodice je bio Sundijata, ne usuđuje se kročiti među njih. Robove čak, koji umaknu od Kaita i pobegnu na ove planine, Kaite više ne hvataju. Ti su visovi puni plavih majmuna, i onaj koji pretstavlja Sumanguru zove se takođe Planina Majmuna. Veruje se da majmuni, iako su iste vrste, ne prelaze sa brda koje se zove Sumanguru na brdo koje se zove Njama, žena Sumangurua. I oni su fetiši i niko ih ne goni.
Naročiti pevači, grioti zvani Đale, pevaju uz urođeničke violine, udarajući u njih kao u tambure, slavu Sumangurua, heroja fetišista. Ep je dug oko deset hiljada stihova, na arhaičnom je jeziku, i prenosi se sa oca na sina u određenim porodicama griota. I okolna plemena znaju takođe ceo ep napamet, od reči do reči, iako ni jednu reč ne razumeju. Ovo navodim da bi se videlo koliko su crne rase duhovno sjedinjene misterijom fetiša. Kulikoro je slava i trpljenje fetiša, i sve što pretstavlja crno čovečanstvo pretstavljeno je u njemu. Više no naše Kosovo, koje je narodno, Kulikoro je crnačko Jevanđelje i veliki spomenik fetišerstva.
Selo je, kao i sva sela urođenička ovde, siromašno i rastureno, pod ogromnim flambojeima, fromažeima i baobabima. Doživeo sam pravu emociju kada su mi rekli da je veliki fetišer, još uvek, Njamkoro Kraolo; onaj isti Njamkoro za koga mi je Vuije zapisao: „U moje vreme (ima trideset godina) glavni fetišer bio je takozvani Njamkoro. On je imao pod sobom tri sveštenice koje su za nekoliko kola (sveta voćka, i eksitat kao soma u Indiji) proricale sudbinu.
Nalazimo Njamkora pod jednim ogromnim flabojeom, kako sedi na debelome korenju. Vrlo star, odeven u prljavu odeću od beloga lana, sasušen, ali još uvek svežeg bistrog pogleda. Ima ufitiljenu šišku navrh glave. Žuv mu objašnjava da ja verujem u njegove fetiše i moć Sumangurua, i da ga zato molim da prinese žrtvu za mene. Kao čovek koji to radi ceo dan, ravnodušan i predusretljiv, izjavljuje da hoće. Šaljemo da nam se kupi bela kokoš. Govorimo o Vuijeu; Njamkoro, čuvši da se spominje ovo ime (ne zna ni reči francuski), počinje nešto da govori sa svoga korena, Žuv mi prevodi: Njamkoro se vrlo dobro seća komandanta Vuijea, koji je nosio bradu i bio prijatelj s njim. On poznaje i njegovu ženu, koja je još uvek tu u selu. Reč je o crnkinji o kojoj mi je Vuije pričao. Žuv mi predlaže da je vidim, ali ja iz čistih skrupula prema onome što mi je Vuije pričao o toj mladoj devojci iz plemena Pela, koja ga nikad nije varala i koja je jahala sve njegove konje, odbijam da je vidim. Čak ne pitam ni da li ima dece sa njom, pošto mi on to nije nikada rekao.
Grob Sumangurua nalazi se pod istim džinovskim granama. Dva kamena hiljadu puta prelivena krvlju, nekoliko polupanih kalbasa u kojima je bilo valjda dola (svetog piva), jedan okrugao kamen ili nojevo jaje ulepljeno perjem. Njamkoro vadi svoj mač i čučnuvši pred takav žrtvenik, lagano čupa perje sa šije kokoši, udešavajući gde će je zaklati. Za to vreme govori poslovno, glasno kao naši sveštenici. Otseca glavu i toči krv na kamen. Bezglava kokoš odleta onda daleko između nas, trza se, baca po zemlji. Njamkoro se smeje i nešto nam dovikuje; ostali crnci diskutuju. Žuv opet objašnjava: Njamkoro je pitao kokoš: „Evo dođoše beli sa dugačkoga putovanja, pitaju kako će stići tamo kuda su pošli, hoće li sreća biti sa njima?“ Kokoš je odletevši pala na leđa i jednako se na leđima koprcala, Njamkoro tvrdi da je to znak da je uz nas velika sreća. Za ovako lepo proročanstvo dobija pet franaka. Tri vračare iz vremena Vuijea pomrle su.
Žuv dosta davno već živi ovde loveći, ali nije znao za Sumangurua. Mnoge svetkovine okolo primetio je, ali se nije zanimao šta znače. Pritom govori bambara. Dok silazimo na plažu, blještavu i zlatnu pod suncem, Đale, grioti, prate nas pevanjem o slavi fetiša. Žao mi je da ih prekidam sitničarskim zapitkivanjem. Tek s vremena na vreme divni Žuv prevede pokoji stih: „On je bio lav, on je bio veliki lav“. Zatim, kako čekamo da se kod vođe ribara naruči piroga, Žuv se iznenada, da bi me obradovao, rešava da zapiše ne ono što grioti pevaju o Sumanguruu, već sebi i nama u slavu. Na jednoj hartiji koja mi i sad miriše na crnačku put i ulje, on zapisuje, reč po reč, i prevodi odmah.
Prva pesma. Ja maru. O. Djara. Be Djara lema Kiria maru Djara Sa go. Ja maru O. Dali mina djatigu la. En be Djara lema. Kuria maru.
Druga pesma. Je ve Djolo Lu be Tulona. Keletige famaletige fama. Ilo Dja alo lube Tolona je, digtige mada muso den sema, Djolo lube Tolona.
Treća pesma. Je ve mandali Djana. Kube ni moro lemu, mans be ni Tililemu mandoli Djana. Sambolo Sandio Djugo Sambolo, Djuga Dembo Sambolo, Nijuguton Bulo Sakilibo. Sadio Konolagare mandali Djana. Djeli Keule na Kana Be Tulona Kormandi Kana nata. Felefeng Ve Tulona.
Četvrta pesma. Amaru Tulomte Kele Sa Dijandio Ba So Kadi Kadolo ulo Mandila. Ke ne me djandor da. I bota mansa Kornor mansa Kanda. Un faka Djadjor. Djanto muntani Dijandio O Don.
Prva pesma. O Maru, ti Lave. To lavu, koji je u tebi, govorim. Maru od Kirie. Ti koji si lavlje volje. O Maru lave. Ti koji izdižeš griote iz ruku gospodara. Ja lavu govorim. Maru od Kirie.
Druga pesma. O, grioti se zabavljaju. Šef distrikta, šef kantona, kralju. Grioti se za tebe zabavljaju, gospodaru mora, sine gospođin, ti koji si slon. Tvoji se grioti zabavljaju.
Treća pesma. O, ja nisam naviknut. Neko je u kući vođe. Svaki kralj ima svoje vreme. Ja nisam naviknut ovde. Sambola Sadio? Djugo Sambola? Djuga Dimbo Sambola? Njugulu Bula Sakilibo? (mati Sadie Sambole) Sadio? mezimče – poslednje dete. Nisam odavde. Na Kama, kći Djelia Kiule. Zabavljam se. Na Kama, ti koja imaš sreće stigla si. Ti koja si divna da te gledaju; ja se zabavljam.
Četvrta pesma. O, Amaru o! Zabavljanje ne preči bitku Dijandio. To je veliko kolo. Neki su jaki da se zabavljaju u selu, ali ne ostaju kad treba nositi oružje na daleko. Svi ljudi ne igraju Djandio. Ti si ušao u igru kralju Kuru, kralju Kanda. Moj otac je igrao Djandio. Lav je zarikao. Igraj Djandio.
Šef somona, ribara ia Nigeru, Bansumana Tofana, galopira nam ususret na belom konju. On je u prostranome plavom bubu koji se razlepršao na sve strane, glave obavijene u ogromnu plavu čalmu, nogu obuvenih u zlatne čizme. Konj je takođe sav sa zlatnim karikama, nakitima itd. Šef somona, nigerskih ribara, neobično je važna i moćna ličnost međ urođenicima; on vodi život srednjevekovnih viteza. Star je, krezub, sa, dva jedina zuba koja prelaze donju usnu i samo što nisu ispala. Na konju je ipak vrlo prav, dostojanstven i razigran; zove se Bansumana Tofana. Šalje odmah da nam se pripremi naročita piroga za prelazak na drugu obalu. Moja bi bila i suviše uska i nestabilna za sve nas. Žuv ne vidi da ja crtam Bansumanu i prilazi da mu nešto kaže. Ovaj je u neprilici, i što bi da se sagne sa konja da sasluša, i što se boji da bi slika tada propala. Krišom kao slučajno, vadi iz nedara gri-gri da bi lepše izgledao. Divne minđuše. Zatim odlazi u galopu žutim peskom; nestaje u zelenilu.
Prelazimo pirogom na drugu obalu Nigera. Piroga je ne izdubljena u stablu, već sklopljena od skupocenog crvenog drveta. Ribar je kao kovan od Donatela. Fotografišem ga tako da se nalazi u sredini između planine Sumangurua i njegove žene. S druge strane prolazimo kroz jedno seoce gde mi svi poklanjaju zube od hipopotama; i potom se kroz žutu, blještavu savanu upućujemo Svetoj Šumi, Komo-Tu; jednoj maloj šumici neobično zelenoj, neobično zbijenoj. Na pola puta nas sustižu četiri sveštenika, starca, u belim pastirskim odećama. To su kovači za svu okolinu. Sa njima je njin šef Njamakani, glavni sveštenik i glavni kovač. Kao što sam spominjao, kod crnaca je kovački zanat uopšte mističan i kovači su najčešće čuvari glavnih fetiša. Ovi svi imaju retke prosede bradice, ne znaju ni reči drugog sem svoga jezika i dosta su nepoverljivi prema nama. Ne znaju zašto hoćemo da vidimo Komo-Tu.
Kad dođemo pred šumicu vođa nas uvodi jednim sasvim neprimetnim hodničićem kroz zelenilo; ostali ne smeju tuda i zaobići će u krug da uđu s druge strane. Da sam sam ušao ovde, ne bih savršeno ništa primetio. Na malo raščišćenoj utrinici, u apsolutnoj senci od granja, ne bi mi ništa reklo nekoliko kamenova isprljanih od doloa i krvi, koja se preko njih prelivala, ni polupani kalbasi u kojima je čuvan dolo. Isto tako ni veliki zemljani ćupovi. Sve te stvari izgledaju tako napuštene, bačene, da se nikada ne bi pomislilo da su one najveće svetište crnaca na prostoru od toliko hiljada kilometara u krug.
U ćupu su bezbrojne svirale od gvožđa i drveta, zarđale, prljave, u raspadanju. Raznog su oblika i svaki pripada drugome fetišeru. O granama takođe vise bezbrojne svirale, zarđale i nevidljive u prvi mah. U šušnjarima su stare asure, u koje su uvijene antičke odeće i drvene maske za igru. Sve te stvari ne mogu izići iz šumice a da ne nanesu veliku nesreću plemenu. Jedan red kamenova u šumici pokazuje granicu preko koje igrač, dok je sa fetišima, ne sme prekoračiti. Da bi se smelo dirnuti u svirale potrebno je da sve žene, iz svih polja okolo, budu uklonjene. Dosta je da čuju i najslabiji eho Sumangurovljeve svirale pa da na mestu umru. Sve to čini da čekamo dugo dok se sveštenici mogu najzad obući u svoje odeće, od perja, u svoje maske, u obliku ptičjih glava, crvenih i belih.
Igraju bez ritma, klateći se, pište u svirale, sedaju, čuče, i nude se dolom. Žrtvovanje kokoši na kamenu. Nova igra i nova pijenja. Nemoguće crtati ih, jer to, kažu, nosi nesreću; nemoguće fotografisati ih, jer je pomrčina. Nemoguće dobiti svirale, jer bilo kad da iziđu iz šume, nastao bi pomor u plemenu. Ipak uspevam da izvedem Njamakanija malo više na svetlost i da ga fotografišem.
Žuv mi na povratku pokazuje jedan smešan fetiš. Katanac, marke Jal, obavijen u krokodilsku kožu. Dosta je poželeti nekome zla, zaključavajući katanac, pa da onaj istoga časa mora da umre. O katanac je zakačen čunčić za navijanje konca. Čovek misli zlo i navija konac. Na poljanama, međ drvima i u savani, stotinama majmuna u neverovatnome skakanju. Fotografišem ih. Rascvetane crvene kapoke prava su poezija. Niger između ravnih kamenih rascepanih obala od bazalta, ogromnih i pustih, sa krokodilima koji se izležavaju: ne sa kajmanima, čija su i dva donja zuba sa strane skrivena gornjom vilicom, već sa pravim krokodilima, čiji se svi zubi jasno vide. Veliko plavo nebo pokriva reku i nas.
Put od Bamaka do Badumbea je velike lepote. Velika žuta trava savane, zlatna kao naša zrela žita, ali toliko viša i krupnija, njiše se između džinovskih grčevitih stabala fromažea koji će se uskoro krvavo rascvetati. Čitavi prostori pokriveni su veličanstvenim visokim naslagama rujnoga bazalta, skoro planinama koje kao rubini blistaju pod nebom. Velike mrlje zelene mahovine po njima, zarđale, uzbuđuju oko.
Neki je putopisac rekao da je „Afrika očajanje za slikara“. Samo riđe crveno tlo Afrike, zelenilo šume, plavilo isparenja, topla ugasita bakrenost gologa tela, morali bi nadmašiti bilo kakvo očekivanje slikarsko. Svakako unutrašnjost Afrike nema ono šarenilo objekata koje imaju arhipelazi i čija zamršenost može samo dovoditi do zabluda slikarsku viziju. Sa koliko više uživanja ja sam pravio svoje pastelske beleške (bez pretenzija, bez ambicija, jedino da bi sačuvao svoju viziju), u selima i u savani, no pred ostrvima i plažama, gde su najneverovatnije boje ukrštene!
Lepota i divlja obasjanost predela sve do obala Senegala, prekriljenih mavarskim barkama iz Nara natovarenim solju, gubi postupno ipak onu opštu misteriju afričkoga života. Mnogo sam mislio o tome! Evo predela, kroz koji prolazim sada, i koji ne ustupa lepotom ništa predelima oko Mana, ili Gornje Volte, i Sudana na Nigeru. Ipak sa manje uzbuđenja gledam njegova urođenička sela, njegove čopore majmuna i antilopa, njegove nežne kapoke crveno rascvetane. Predeo koji sad gledam, kome se divim i u kome uživam, predeo je ispred mojih očiju: on je obojen bojama kojim su ga elementi i osvetljenja obdarili. Ali predeli koje sam do juče gledao bili su obojeni još jednom bojom više. „Psihološkom bojom,“ saznanjem da se u tim predelima zbiva neprestano misterija života i rasa, jedva razumljivih za moj duh. Rekao bih čak da su oni predeli bili obojeni, s druge strane našeg pogleda, po plamenoj osnovi našega uzbuđenja, ljubopitstva, i čežnji da vidimo i da saznamo. Svi su oni bili osvetljeni sa jedne strane suncem i nebom, a sa druge našom emocijom. I svi su zato bili prozračno svetli skroz, između nas i večnoga. Zato su Komoe, Volta, Zazandra i Niger tekli providni, kao obasjana gusta kiša kroz azur; sa svim svojim ribama, kajmanima, pirogama, čiji se pokret video kao u staklu. A zato je Senegal bio samo jedna divna reka koja teče po divnome i stvarnome pejzažu, dok je još u Sudanu, i po jednolikim i suvim skoro pustinjskim savanama, kad pređe u predeo koji nosi njegovo ime.
Pre izlaska iz Sudana nailazi se na Kaj. Tu su ruševine svetoga mesta Gundjuru, nekadašnjeg središta trgovine zlatom, i sedišta gde su suđeni crnački kraljevi, a čuvana sveta vatra fetiša. U jedanaestom veku su tu dolazili karavani, zamenjivali stvari i koral za zlato, slonovaču, abonos, kapok i bdeliol (izmirnu). U osamnaestom veku Francuzi su pravili ugovore sa šefovima na osnovu kojih su kupovali robove. 1880 g. Gundjuru je srušen od Francuza zbog raznih pobuna od strane urođenika, koji zlato više nisu hteli prodavati. Mesto je sad samo označeno sa nekoliko kamenova i sa crnom pločom na kojoj se još uvek čuva oganj. Ako se oganj ugasi doći će kraj sveta, i crnci su zato bežeći odatle ostavili jednu bednu porodicu koja se nasledno stara o plamenu. Gundjuru je mesto fatalnosti. Njegovo se ime više ne sme izgovoriti. Po cenu života nijedan crnac neće reći kako se zvao taj grad. Zovu ga: ona varoš, onaj oganj, ona ruševina; zovu ga Duguba, što znači veliki grad, ali jedino se još belac usuđuje pod širokim nebom i na obali Senegala, izgovoriti njegovo pravo ime: Gundjuru!
Južnije, na obalama Senegala, žive crne rase, koje, po svojim duhovnim i fizičkim osobinama, beskrajno su manje zanimljive od ostalih crnih rasa. Nesrazmernih, nerazvijenih tela, tankih krivih nogu i ružnih glava. Rase Volov i Serer, zatim degenerisani ostaci rasa Tuklor, Pel, Bambara. Više od jednog veka kao da su hrišćani i muslimani i nesvesno trošili ogroman trud da ih sasvim pokvare i upropaste. Danas crnac sa Senegala pretstavlja čudo razmaženosti, nevaspitanja i samouverenja. Idući za nekom zabludom, zbog koje se sad verovatno kaju, Francuzi su ovakvim stanovnicima Dakara i Sv. Luja dali pravo francuskoga građanstva. Treba videti kako su crnci to pravo razumeli i kako je to pravo uništilo u njima sve što je rasno. Oni su obučeni u široke plave babue, koji su mi se toliko bili dopali pri mome prvom prolasku kroz Dakar, a koji, i uistini, dobro pristaju uz boje njinih tela. Iza njih ostaju druge crne rase, divne crne rase, koje na drugi način, i što pre, treba čuvati, štititi i lečiti.
Glava osma
Ostrvo Gore; njegove tamnice za crno roblje opustele. Okovani ludaci kod Rabata i vesele žene Salea. Povratak
Okean!
Spustio me je ponova u Dakar jedan fantastični voz koji se dva dana i dve noći, pretovaren najšarenijim crncima, provlači kroz gole predele od Bafulabe na Tambakundu, Kafrine i Tjes. Međ Crnima ima pravih Mavara, uskih tamnih noseva i usana, koga koje padaju na ramena i isposničkih likova okruženih bradama. Oni su ogrnuti u plave ogrtače, na način kako se pretstavlja da su se ogrtali apostoli; njine bose stopale su obuvene u onakve sandale, a ruke su onako isto uske i beskrvne. Svoj vreli i tamni pogled oni ne dižu nikako sa zemlje. Izgleda neverovatno da ti ljudi, kao ovaj Abdulai iz Nara, što dolaze sa pustara iza Tambuktua, nisu braća velikih isposnika Sirije i Palestine. Ustvari, to su marabuti; potomci onih istih Mavara čija su veličanstvena dela: Sevilja i Granada.
Voz silazi Okeanu samo jedanput nedeljno. Tada on vuče nešto što se hrabro naziva spavaćim kolima, i nešto što se, još hrabrije, naziva kolima za ručavanje. Ova su kola dekorisana, kao seoske mehanice, slikama koje pretstavljaju Hristifora Kolumba i Grofa od Montehrista. Pokretni stolovi, pokriveni kockastim zastiračima, suljavaju se po podu, a oni koji poručuju kokoš čuju njenu dreku dok je kuvar kolje nad prozorom. Zatim se na platformi vidi kuvarov deran sav u oblaku od perja. Večera traje satima i vrlo je vesela. Kada se potom leže u postelje, odvojene samo zavesicom, ova se jasno zateže na čvrstim oblicima susetke.
Za ova dva dana putovanja, sprijateljili su se svi vagoni između sebe, od mojih spavaćih kola, gde su belci, do onog poslednjeg, gde je Bubu u društvu crnih prvosveštenika i njinih žena, koje se na svakoj stanici zapiraju. Kada zastane voz, dočekuju nas crne muzike, afričko voće i duge šetnje pored vagona. Kaže se u šali da na tim stanicama voz toliko stoji, da, kada se krene, on se jedva izvuče iz trava što dotle niknu oko njega.
Video sam opet onu pučinu što kao kakvu zelenilom okićenu lađicu, njiše ostrvo Gorej na sebi. Video sam ogromne crvene i šarene ribe, veće od žena koje ih nose na glavama. I naročito, video sam (sa kolikom tugom!) svoj hotel, kojim se ni Ohrid ne bi ponosio, a u kome sam morao otsesti. Žalio sam za prošlim danima, kada sam, gde bilo, mogao razviti svodu usku ali čistu i ugodnu postelju, a jutrom se pljuskati stojeći: u kalbasu.
Gledao sam crnce što prolaze kraj toga hotela. Na svakome je po nekoliko kilograma fetiša obešenih o crne kožne gajtane. Ima ih na stotine. To su razni kamičci, zapisi, i rogovi zašivenu u kožu; kupljeni od Marabuta. Dosta da jedan crnac postane musliman pa da nosi deset puta više fetiša od bilo koga fetišiste. Najveći broj fetiša je protiv oštroga oružja, protivu kuršuma, veštica, aveti; protiv zaraznih bolesti; naročito veneričnih. Njino verovanje u fetiše savršeno je slepo. Deset puta ponudi crnac nepoverljivom belcu koji ne veruje u moć fetiša protivu uboda da pokuša probosti njegovu ruku. Treba znati da čak i da bude posečen, ništa to njega ne bi razuverilo, jer bi smatrao da belac samo ima mnogo jači fetiš, ili da se on o svoj ogrešio.
Treba videti koliko nege traži jedan fetiš. Ima ih koje treba sklanjati od nečistih mesta, druge od vode, treće od pogleda raznih životinja. Pre nego što će poći da nešto donese, Senegalac mora da svrati kući, da bi jedne ostavio, koje tad ne sme imati na sebi, i da bi uzeo druge, koji su baš za tu priliku. Odvojiti ga od fetiša, u čiju snagu veruje, nemoguće je. Ima ih za koje on plaća i do sto franaka, što pretstavlja duge nedelje rada. Vazdan ih je koji nisu uspeli da uštede još dovoljno za nabavku takvog i takvog fetiša. Oni žive u stalnoj panici.
Boj u mom hotelu u Dakaru, Mamadu Binta iz Sora, od rase Tuklor, videći da sam kupio jednu kolajnu iz koje je izvučen najpre gri-gri, našao je da sam u grdnoj opasnosti. Ušao je u sobu i molio za hartiju i pisaljku. Onda je šakama očistio lice i grudi, stavio crne brojanice u zube i klanjao nekoliko puta. Potom je stao zapisivati svaki čas ponešto, odbrojavajući zrna. Sin je nekog velikog marabuta, i čini sve to tako iznenadno, misteriozno i uplašeno, da nije ni primetio da ja celu scenu snimam. Po hartiji je ponavljao ustvari samo dva znaka, ali se sve svršilo time što je počeo da drhće, da suvo jeca, i što sam ga ja, izgubivši strpljenje, izbacio napolje.
To je bio jedan običan histerik koji se zanimao crnom mađijom. Na svaku moju stvar u sobi on je stavljao naročiti znak, i svaku je polagao na naročiti način. Morao sam tražiti da mi dadu drugoga boja. Posle pola sata već video sam da on čini isto što i njegov prethodnik.
U svome životu nisam video dekorativniju ženu, ali istovremeno ni nesnosniju i odvratniju od senegalske žene Volov. Njenu ogromnu glavu uveličava još grdna punđa od lažne crnačke kose. Sasvim navrh glave je atlasna povezača; ivicom celih ušnih školjki koje su izbušene, nosi red minđuša od filigrana. Kao u svih crnaca inače, plavim su oivičene oči, prevučene usne i osenčeni obrazi. Bez prestanka glođe štapić za čišćenje zuba. Može činiti bilo šta, govoriti bilo šta, štapić ne prestaje glodati. Na njoj je dugačka široka bluza koja se za vreme moga detinjstva zvala: matine. Trbuh fatiran i uvijen u svilu; atlasne materije oko nogu. Po svemu krupan zlatan nakit što blješti; ćilibarski đerdani i crni fetiši oko pojasa, mišica, ruku i nogu. Na člancima su kolajne od srebra teške po kilu i dve. Džinovsko prstenje. Na nogama „babuše“ vezene zlatom, a preko cele toalete bubu od tula i čipke, od kojih se kod nas prave zavese. Treba znati da tako nakićene žene Volov provode u gomilama po ceo dan.
Ne treba ih pogledati, dirnuti, čak ni pokušati slikati ih, jer odmah počinje bujica bunjenja, laparanja, iskolačivanja očima. Jedini način tada da ih čovek umiri, jeste da pozove prvoga crnca koji zna dve-tri reči francuske, pa da ga umoli da im kaže, da su divlje, ružne i glupe. Tri stvari koje ih bacaju u očajanje. Na pijaci slikam jednu mladu ženu, vrlo lepu; ostale je pokrivaju maramom i traže pedeset franaka nagrade. Zabadava ih uveravam da je slikanje već gotovo i da ništa neće imati; još pola sata one ne skidaju maramu sa žene koja se pod njom guši. Odmah zatim prilazi mi neki starac i traži deset franaka. – Zašto? – Da me slikaš! – Ali zašto da ti dam deset franaka, ako te slikam? – Da bih bio zadovoljan! Sleduje mu takođe da je glup, ružan i rugoban. Jedini način da iskažem svoj bes protiv rase Volov. Obućar koga molim da mi zašije jednu vrpcu, jednim ubodom, traži petnaest franaka. Ribar, Gor, kome tražim da me prevede na ostrvce pored koga prolazi, traži dvesta franaka i neće da čuje za dvadeset iako je za njega to inače veliki novac. Sve to jedino iz raspuštenosti. Kad pomislim da sam četrnaest nosača i nosiljke platio sa napojnicom šest franaka, za celu noć nošenja, da sam po pet franaka davao šefovima plemena, i da je crnac na drugom mestu tih, uljudan, srećan, ako šta dobije!
U Dakaru, koji je zborište svega što se vuče po moru, između Južne Amerike i Evrope, svega takođe što ide na Daljni Istok a ne prolazi Suecom, postoji čak i jedan tabaren sa sasvim izuzetnim programom, kako mi kažu u mom hotelu. Dakle, odlazim zato kod frizera, smešnog, prljavog, razmaženog, ali ipak frizera. Noću na putu za tabaren otkrivam nekoliko sasvim malih dućančića u kojima igraju crnci: crni dakarski radnici, zatim crni vojnici i najzad crni mornari celoga sveta. Oni igraju sa crnkinjama Volov, potom sa crnkinjama iz portugalske Gvineje, kojih je ovde dosta i koje prosto zovu Portugalkama. Kao i u Marselju, muškarci većinom igraju sa muškarcima a žene sa ženama. Igra koju igraju liči na vanstep po ritmu, i zove se Gumbe, a igra se dva koraka sa jedne i dva koraka sa druge strane. To je ona ista igra što je igraju svi Crni kad se skupljaju na „bal“. To je igra koju sam ja gledao već u Boakeu a koja je preko američkih crnaca došla i u Evropu. Gumbe se igra vrlo iščašenim i dezartikulisanim rukama i nogama, rastavljenih kolena i isturenog tela pozadi; potpuno pijano. Vrlo je veliko uživanje gledati s kolikom brzinom igra taj svet, i sa koliko osećanja ritma; koliko ulaže temperamenta, invencije i čulnosti u igru.
Samo jedna stara harmonika i jedna duga bučna zvečka prate igranje. Muzikanti su dva podoficira sa Martinika, neumorni i strasni u svome požrtvovanju. Onaj koji trese zvečkom priklanja joj neprestano glavu, polusklopljenih očiju sluša zajapureno njene zvuke, kao da iz nje izlazi išta drugo sem zaglušne larme. On dolazi, posle, da govori sa mnom. Kitnjasti jezik kakav izmisle samo crnci kada postanu otmeni: „Mi smo najdalja francuska zemlja na zapadu, a koliko je samo šteta što je Francuska tako daleko od nas, kad je mi volimo kao pravi sinovi. Kažem vam, dragi gospodine, da je Martinik ne samo lep, već i stvarno lep. Kako ćete se vi osećati divno tamo sa onom mladežju koja je stvarno lepa i koja stvarno neprestano peva. O i plače! Ja sam, zamislite, pušio kad sam imao osamnaest godina i sav sam mirisao na duvan, što moja sirota mati opazi, a onda, – o vi možete slobodno verovati – ne samo da me je tukla. Ja sam onda plakao i moja verenica je zajedno sa mnom plakala. Danas, pišu mi, ceo svet puši, dečaci od sedam godina puše!“
Mladić je propagirao Martinike, izražavao se poetski, izvinjavao se što se druži sa Dakarcima i što svirajući u zvečku zarađuje baš za duvan zbog kojeg je nekada plakao. Počeše dolaziti pijani crni vojnici sa Portugalkama. Velike diskusije. Igre koje traju po pola sata i u kojima onaj što vodi svoju damu, devojku ili mladića, vodi je, držeći ruku na mestu koje bi mi smatrali nepristojnim. To je u stvari jedino stila radi, a igra se nastavlja sasvim ozbiljno. Za dva ugla dalje nalazi se drugi bar za Crnce, skoro sasvim identičan prvom. Drži ga neki obućar koji svoju tezgu uveče pretvara u bar. Treći bar je još za ugao dalje. Pijem vino od palme, vrlo alkoholno, i odjednom već na drugoj čaši osećam odvratnost prema tom piću koje nije za belce. Pošto je za tabaren isuviše dockan vraćam se kući.
Ujutru odlazak na ostrvo Gore, napuštenu naseobinu na pučini, tri kilometra udaljenu od Dakara. Gore je ostrvce koje je stolećima bilo jedino sigurno sedište francuske posade u zapadnoj Africi. Svi izleti u unutrašnjost kopna, trgovine, pregovori sa crnim kraljevima i osvojenja, svršavali se povlačenjem na Gore, do koga kuge, pokolji, pobune i žute groznice nisu stizale. Gore, sa svojim palatama, tržištima, tamnicama za crnce, koji su kao roblje kupovani od crnačkih kraljeva osvajača, pa posle prodavani po svetu, sa svojim skromnim balovima za oficire i guvernerske žene, bio je za vreme od dva veka: Evropa pred Afrikom. Evropa, najezda pustolova koji traže avantura, pesnika koji idu za svojim snovima, istraživača, trgovaca koji idu za bogatstvom, vojnika za slavom i promašenih života koji bi da se iskupe. Najezda misionara, oficira, lovaca, trgovaca, jevreja, na zemlju iz čijih se šuma dizao dim sa ognja atropofaga i pod čijim se prvim slojem zemlje već nalazilo zlato, a u savani slonovača; gde se klalo hiljadu kraljeva, plemena, fantastičnih jezika i običaja.
Francuzi su zatim hrabrošću dva-tri čoveka, koji su, bez kinina, bez kaska na glavi, slave radi samo prodirali kroz kopno, hrabrošću sićušnih posada koje su se danima branile od hiljade urođenika kao od termita, genijalnim intrigama, koristeći se zavađenošću između kraljeva i rasa, osvojili najzad sve ono što se imalo osvojiti od Okeana do Liberije, i zaseli na kopno. Sa ostrva Gorea, guvernatorat je prešao najpre u Sv. Luj, a potom u Dakar. Gore je lagano umrlo. Danas je na njemu jedna škola, jedna bolnica, jedno utvrđenje i nekoliko ribara. Napuštene kuće, napuštene palate, patinirane od vremena i rasklimatane od sasušenosti. Podovi spratova trule. Veliki podrumi u kojima je čuvano roblje, i čiji su prozori sa rešetkama gledali pravo na daleku pučinu, puni su prašine i paučine. Danas je Gore pusto, zarđalo i divno u azuru; jedini spomenik crno-bele Afrike. Istoriski spomenik, ako čovek ne računa grobove belaca, koji su sa ludim snovima polagali živote ovde, i crnaca, koji su umirali okovani, od zaraza i žeđi, ovde, ne znajući zbog kakve zle sudbine.
Danas Gore više ne postoji. Negrijeri Gorea su prazni iako, iz drugih razloga, crnci umiru još uvek pod belom civilizacijom. Gore ne postoji!
„Ovo je zemlja Belih!“ Treba znati kako gorko to zvoni u ustima belca koji u svako podne mora uzeti kinin, koji se ne sme kupati u moru niti u reci, slobodan na suncu, koji ne sme piti običnu vodu, čiji nervi propadaju, koji ne sme živeti više od dve godine neprestano u koloniji, koji se ne sme umarati, ne sme pešačiti; jer su groznice i ludilo neprestano iza njega.
Toliko je priroda čoveka i rasa čudna i tajanstvena. I, ako ni za šta drugo, treba poći u Afriku da bi se razumelo mnogo šta u evoluciji ljudskog duha. Obično se zamišlja da je krajnja divljina tamo gde je krajnja primitivnost. Postoje krajevi gde je čovek apsolutno go, živeći u drvima i poznavajući samo vatru. Prirodno je da su tu ljudi ljudožderi, divlji, neukrotljivi; da su njihova verovanja na najnižem stupnju. Trebalo bi da se oni, gde god i dođu u dodir sa civilizacijom, oplemene. Ali kakva zabluda! Evo, ja sam video jedan predeo, na prelaoku sa Obala Slonovače u Gornju Voltu, gde ljudi ne poznaju odeću, gde žene lišćem pokrivaju svoju golotišu. Godinama oni viđaju beloga čoveka, jedan od važnih puteva vodi kroz njihovu zemlju. Ovim putem prolaze svakodnevno crnci drugih plemena, čija je odeća vrlo svedena, ali je ipak od tkanja. Pa ipak nikada nije palo na pamet crncima oko Banfore, da bi i oni mogli tkati ili kupovati tkanine.
Oni su dakle na vrlo niskom stupnju, najnižem što se može zamisliti, i, pošto je poznato da iz ovoga dela Afrike ljudožderstvo još nije iskorenjeno, ništa ne bi bilo prirodnije do da su ljudožderi baš crnci oko Banfore. Ne! Crnci Banfore nisu ljudožderi, i od nezapamćenih vremena nisu ljudožderi. Bobo takođe nisu ljudožderi iako idu goli. Oni su mirni, tihi, muzikalni i senzualni. Njini susedi Lobi, koji su goli takođe, koji takođe nisu ljudožderi, divlji su do krajnosti i njihov kraj još nije pokoren. Sa Belima su u stalnom ratu i otrovne strele ne napuštaju.
Niže na Okeanu, graničeći se sa samom železničkom prugom, živi pleme Baule. Čovek Baule je vrlo lep, blag, nežan u ophođenju. Njegovo telo je srednjega rasta, muskulozno, ali toliko isfinjeno da je skoro fražilno, reklo bi se, vajano od Praksitelesa. Kad spominjem vajarstvo, to je zato što su Baule tvorci čuvenih maski. Baule voli utodan život i ukusan je pri oblačenju, finiji je i prijatniji u ophođenju no ijedan Evropejac. Njegove žene znaju za umetnost elegancije i flerta. Reklo bi se: Baule je najbliže Evropejcu. Ne, Baule je na suviše niskom stupnju; niže je od onih iz Banfore. Kod njega postoji neki iznenadan blesak senzibilnosti i: umetničkog stvaralaštva. Na tome se ograniči njegov genije rase. Teže shvata od ostalih, manje ima invencije, manje ljubopitstva i aktivnosti. To je skoro uspavana, zatupela rasa, čak možda i u dekadenciji. Odjednom, plemena između Baule i Liberije, rase koje su dosta odevene, koje su čvrsto na putevima, u dodiru sa Belima, ljudožderske su. Ljudožderstvo kod njih nije način ishrane, niti postoje kasapnice ljudskoga mesa, kao nekada i ponegde, ali je svakodnevno, otkriveno, fetišersko i običajno, uprkos ogorčene borbe od strane francuskih vlasti.
Spomenuo sam ranije koliko su crnci pažljivi i diskretni. Čovek se nikada ne oseća da je praćen od njihovih pogleda. Tako, dok se kupam u moru na Goreu na sasvim zlatnoj plaži, ali na samom pristaništu, bez kostima, sa kaskom, i čuvajući se što mogu više od sunca, svi urođenici koji su me pratili ili nosili moj aparat i akvarele, zajedno sa crnim komesarom policije, čekaju me, razgovarajući i kao ne primećujući da se kupam. Još rasteruju i crnčiće koji bi da se okupe. Na Goreu ima divnih zaliva za kupanje, usamljenih ali punih polipa, ajkula i šiljatog kamenja. Na pristaništu je naprotiv plaža, a pred molom, podignutom na kolju, spasonosna senka. Dva crnca koja su se kupala, uplašena od mota aparata ta, beže prskajući. Slučajno mi u ruci Drainčeva knjiga „Srce na Pazaru“, puna čarobnih zabluda o tropici. Da bih obradovao pesnika, zaustavljam crnca i dajem mu rasklopljenu knjigu, da je drži kao da je čita. Slikam ga usred vode, nagog, sa celim Okeanom u pozadini. Prvi put kupanje u moru u polovini januara.
Poslednji ručak sa Crnima. Riba na pirinču prelivena paprenim sosom. Nikad niko ne bi rekao da ovo urođeničko jelo, ribarsko, nije jelo kakvoga izvrsnog evropskog kuvara. Kažem sebi: Sutra ću biti na brodu! i misao da je ovo poslednji put da sam sa Crnima, poslednji put da delim s njima njinu gozbu, žalosti me neobično. Evo trebalo je preći samo iz Dakara na ostrvce, pa da čovek opet sretne ljude, srdačne, gostoljubive i nežne.
Sada, kada sam video ostrvo Gore, mogu svesti da sam ugledao ustvari pet likova Afrike. Afrike, beskrajne prirodne lepote na Komoi; Afrike, čedne i čiste, nage, oko Banfore; Afrike, divlje i lude oko Mana; Afrike misterija u Kulikoru, i Afrike ropstva na Goreu. More beskrajno plavo, ali tako plavo da je ravno plavilu mora u Napulju.
Za vreme večere računam sa prijateljima iz Martinika koliko sam prešao ovim putem. Samo po unutrašnjosti Afrike načinio sam četiri hiljade kilometara, od kojih hiljadu i sedam stotina vozom, a ostalo automobilom, u nosiljci, pešice, pirogom i šalupom. Kad se zna kakav je afrički teren, a da sam išao kroz prašumu, savanu i brzake, pod vrelim suncem, bez dobrog pića, i da sam spavao u polju, – onda tih četiri hiljade kilometara pretstavljaju ogromno više napora no da sam ih učinio u Evropi. Samo lađom moj će put pretstavljati više od deset hiljada kilometara, vozom do Marselja i natrag još dve hiljade. Dakle ceo put ukupno preko šesnaest hiljada kilometara, što je skoro kao pola puta oko sveta. Uveče veliko pakovanje i tabaren.
Volim jezik kojim se crnci izražavaju na francuskom. „Le pen e futi; loto ne pa futi! Ze luj e di, kil doa fise le kan“ (hleba više nema, automobil se nije pokvario: rekao sam mu da ode). I bez prestanka: „O mon vie, ti va voal ke ne pa posibl“. Fonten pita svog boja, za vreme večere, gde je drugi boj. „Il e palti sie“ (Otišao je da svrši nuždu) odgovara ozbiljno ovaj. Inače svaki čas boj pita: „musje, pe ale pise“? Ne kažu nikad: „parle“ već „koze“ (z koz avek vu, z koz banbara musje!) Vole reč: paradoksal; „s smen e paradoksal“, mesto „parfe“. I opet: „musje, le Sisa manz di merd, nu ne manzon k de la kleve“ (Sisa jedu…, mi jedemo samo crkle pacove). Ne kažu nikada: „lese,“ već: „poze“. „Non z ne pa pri, musje, ze vien selman de le poze,“ kaže boj kad uzme nešto da bi ukrao a vi mu saopštite da ste to primetili. On onda brzo ostavlja stvar na svoje mesto i tvrdi da je uopšte nije ni imao u rukama. I opet: „Ze sui parti sie, musje,“ najuljudnijim tonom.
On ne poima kontrastne atribute za istu stvar. Ako su dve čaše, onda jedna nije mala druga velika, već je jedna velika a druga samo počinje da bude velika. „Boj donesi mi čašu koja nije vrlo velika; koja samo počinje da bude velika; boj donesi mi čašu koja je još pre počinjala da bude velika!“ Boj odlazi, i, kako nikad ne sluša šta mu se kaže, staje pred sanduk za sudove. Misli: „Šta li mi je to tražio?“ To ga ipak ne baca u brigu; uzima prvu stvar koja mu je pri ruci; recimo kask za sunce iako je noć. Zna da će, dobivši grdnju, saznati šta je trebalo da donese. Vrlo teško razlikuje boje. Sve je ili belo ili crno. „Musje ze pli volt klavat ki komans a etl noal“ (Gospodine uzeo sam vašu mašnu kaja počinje da bude crna! Ustvari je crvena). „Musje, ze serse vo sosir, ki ne son pa tutafe noal“ (One su žute)! I onda: „Musje, mentnan, ze ve ale bufe; ze ve te prepare, a bufe, musje; Set fam di k si ti ve kuse avek el, musje!.“ Nema izraza koji crncu izgleda nepristojan, i on ga izgovara uvek sa istim naivnim i ozbiljnim licem. Kad govore između sebe, francuski, da bi bili fini: „E mon vie, ti manbet vreman! Ze ve tangele palsk ti e sovaz, ti ne pa sivilize!“ Sva ta grdnja izgovorena mirnim glasom, kao od šale, dočekana je takođe ozbiljnim licem drugoga, koji se onda brani. Oni, „koz an flanse“. A, ti e vleman sovaz. A, mon vie, kažu oni svaki čas belcu; a, mon vie ti se, z sui futi!“
Ukrcavanje i polazak. Imam onu istu kabinu u kojoj sam došao, veliku i ugodnu, i opet sam sasvim sam u njoj. Svi me mornari radosno pozdravljaju kao staroga poznanika. Bretonac Robert donosi mi knjige koje sam mu prošli put pozajmio. Na krovu imamo, osim moga Bubua, još nekoliko majmuna, majušnih kao pesnica, zatim još sasvim divlje papagaje. Drugoga dana već, Bubu je pobegao iz kaveza i sakrio se na krov fimoara. Priređen je veliki lov koji je uveseljavao brod za vreme od pola sata. Majmun, videći da je opkoljen, zaleta se pravo na mene, i trudi se da mi se sakrije pod mišku. U njegovom se susedstvu nalaze sedam papagaja, što izaziva čudan promiskuitet između majmuna s jedne strane i ptica sa druge. Majmuni su naučili da imitiraju pokrete papagaja, kojima ovi čiste svoje perje ili dolaze po hranu; papagaji, da puštaju glasove kao majmuni. I sad je njihovo društvo pravi pakao ugledanja, ismejavanja i pakosti. Graja svađe i bitke ne prestaju. Bubu krešti povazdan.
Nekoliko dana docnije, kad sam posle doručka izišao na krov, bili smo već u Kazablanci. Od prošli put me je dosta grizla savest da nisam otišao u Rabat, varoš na osamdeset km. od Kaze, iako sam zato imao ceo dan vremena. Ovom prilikom, čim sam se iskrcao iz motornog čamca na obalu, bilo mi je prvo da nađem turistički autobus koji će me preneti u Rabat. U devet časova sam već na putu. Autobus je bio ceo rezervisan, ali kako jedan putnik nije dolazio, to sam do poslednjeg trenutka sa uzbuđenjem čekao da li ću dobiti njegovo mesto Najzad polazim. Sa strane Okean, svetao i svilen, nežne rezeda boje, iza jake tamne boje marokanskog zemljišta i jasno žutih peščanih plaža. Nomadski šatori od tamnog platna i tepiha, s jedne i s druge strane puta po poljanama. Na sedmom kilometru, putnik koji je iznajmio svoje mesto daje znake da se zaustavimo i da ga uzmemo. Ostaje zapanjen kad projurimo nemilosrdno pokraj njega.
Predeo dosta živopisan; katkad, nad rečicama, krševit, pokriven gorom, skoro veličanstven. Svaki čas na njivama orači sa po jednim konjićem i jednom kamilom, upregnutim zajedno u plug. Stada afričkih jaganjaca, krumova, praćena pastirima. Palme urmi i kaktusi. Drum jedinstven, gudroniran. Kola idu brzinom od preko pedeset km. što je pravo uživanje posle automobilskih vožnji u ekvatorskoj Africi. Na dvadesetom km ispred Rabata puca guma. Ostajanje na drumu četvrt sata za koje vreme odlazim do poslednje vodenice i fotografišem kamilu koja čeka da bude natovarena žitom.
Stara mavarska kapija na ulasku u Rabat. Moderan Rabat je istoga tipa kao i Kaza. Kažu mi da je još mnogo zanimljivija od urođeničkog Rabata varoš Sale, koja se nalazi sa druge strane reke, od prilike kao Zemun prema Beogradu. Treba ići ipak automobilom do vode, preći je čamcem i onda drugim automobilom ući u Sale. Na samoj reci vrlo je živopisno i šareno od čamaca, dece, i kostima, kao na kakvoj živoj slici ruskih pozorišta.
Sa jedne strane, obasjan jakim suncem, ispečen, riđ, obrastao zelenilom, sa svojim kulama, tvrđavama i zidovima, Rabat ulazi pravo u reku svetloplavu, otvorenu nebu kao kakvo proleće. Sa druge strane reke, iza prostrane ravne i zapaljene suncem plaže, varoš Sale je po brežuljcima. Bela, sa svojim terasastim domovima kao od šećernog kristala. Ona je bez ijedne mrlje i sija na suncu ispred svileno plave pozadine neba. Na jednom kraju reke bleda linija Okeana, na drugom visoka riđa čuvena kula pokrivena ugasitim arabeskama. Šareni čamci pokriveni arapskim slovima plove po ovoj reci koja pretstavlja ceo Orijent. Ne znajući kako da sačuvam sebi ovo istinsko čudo od dekora, ja ga snimam lagano, obrćući se oko sebe, u čamcu koji se ljulja.
U Saleu mi se nude dva sasvim smešna derana da mi budu vođe kroz varoš. Pošto ništa ne pomaže da ih se otarasim, gledam da se bar koristim njinom promućurnošću. Tako sam primoran da gledam kako veliki i dečaci tkaju šarene asure na grdnim razbojima; kako se u podrumima, na slami, kao u štalama, mesi hleb, i kako dečaci čak do nasred ulice drže konce, čije krajeve pamudžije prošivaju kroz jeleke i anterije; ili kako se kuju babuše. Potom evo groba nekoga marabuta, kažu još iz sedmoga veka, ne znam koje ere, sa vrlo lepom starom fasadom i unutrašnjošću pokrivenom arabeskama. Ogromna slavna glavna džamija, sa sedam ulaza, i minaretom, od ugasito crvene, pečene, cigle. Minare šareno i staro kao Hiralda u Sevilji. Ne mogući ući, ni u džamiju, ni u marabute, što skoro nije ni nužno, pošto se sve vidi sa ulaska, idem ulicama koje se penju i spuštaju. One su bele do blještavosti i obasjane; uvek sa belim stepenastim arhitektonskim pozadinama.
Stanovništvo koje prolazi, bez lepote, bez elegancije, dronjavo i prljavo, ne može se ni porediti sa onim što sam video u Tripolisu. Izlazimo na jednu čistinu njiva i polja između kvartova, odakle se vidi pruga Okeana i veliki beli Sidibenašer, manastir marabuta ispred pučine. Dečaci izjavljuju da je taj manastir za ludake, ali da ga Evropljanin ne može posetiti. Pred manastirom prosjaci uvaljani u prašinu, zatim starice tetovirane žuto i plavo. Sve, žutih likova kao limuni, smešne, nakićene, odevene u stotinu providnih odeća. Neki Arapin, koji čuči u dokolici na vratima, zgranjava se da dečaci uopšte i pitaju mogu li ja ući, te najenergičnije objavljuje: da se to ne može, ne može i nikako ne može! Starica prilazi da čuje o čemu je reč, govori brzo arapski dečacima, slatkim preklinjućim glasom. Presamićena je, rasplakana, šalje im prstima poljupce materinstva i nežnosti, samo da ih ubedi što pre da j e greh ovo što su pomislili, i da me treba odmah, odmah uklopiti.
Praveći se da ne shvatam šta se zbiva, kažem dečacima da starici prevedu kako liči na jednu moju staru rođaku koju sam voleo a koja je činila sve što sam hteo, pa da je molim da uzme nešto od mene čime bi učinila molbe za njenu dušu. Starica se očito raznežava, presamićuje još više u svojim krepovima, plače, šalje poljupce, i odlazi da nađe sina velikog marabuta. Ovaj šesnaestogodišnji deran sav je nakićen i uobražen. Moram da mu obećam da ću ga slikati, da će njegova slika možda izići i u bioskopu, jer bi to, izgleda, najviše želeo. Dajem mu odmah i deset franaka za bioskop.
Vidi se da otpora više uopšte ni nema. Deran odlazi da iz sobe svog oca uzme ključeve, i evo me sad, pošto sam prešao ceo hram, u jednom niskom mračnom hodniku, čija su sva druga vrata pod katancima. Prolazimo kroz ona desno i odmah smo u novom hodničiću, sa čijeg dna prozor propušta kroz rešetke opojno plavilo neba i Okeana. Sa jedne strane hodnika je ravan zid, sa druge, tri ćelije otvorenih ulaza. Same ćelije su bez prozora i toliko niske da se u njima ne može ni ispraviti.
Ono što sam tu video prevazilazi sve što sam video u bioskopima, na romantičarskim slikama, što sam čitao u romantičarskim romanima o Krajnjem Istoku ili o Srednjem veku. U prvoj ćeliji na malo slame sedi, ili više leži no sedi, jedna mlada žena u sasvim šarenom arapskom kostimu, pozorišnom, punom krepova, zlatnih vezova, šalvara, nanula i nakita. Ona je dugog lika, bledožutog, sa tatuažama pod usnom, uvijene kose u velove. Reklo bi se slika Delakroa ili Diaza, tek dovedena robinja, Šeherezada… Da bi slika bila još mnogo romantičnija, mlada žena, mesto đinđuva ili đerdana, ima oko grla ogromno široku gvozdenu ogrlicu, crnu, zarđalu, koja je vezuje jednim neverovatnim lancem, debelim kao ruka, za zid pred kim se nalazi.
Kada me vidi, žena oživljava i počinje neko beskrajno brbljanje na arapskom. Čuje se samo: „Musje, musje, arđan, moa kontan, musje, musje!“ U drugoj ćeliji okovan je sam Prometej. To je jedan džin, na krpama i slami, razbacanoj po kamenome podu, strašne kose i brade, ogromnih noktiju, pogleda koji se ne da opisati, i blještavih nasmejanih zuba. Prometej. Diže se, savršeno go, ogroman, i u nemogućnosti da se ispravi. Opuštenih ruku, ide mi ususret dva koraka, taman koliko mu dopušta lanac koji ga vuče za grlo. I pre čovek-gorilo no Prometej. On je toliko ludački ljubazan, ludački ali ipak ljubazan, da se ja skoro ne bih strašio da mu priđem kroz otvor, da mi ostali ne viču: „Čuvaj se, čuvaj se, udariće te; čuvaj se udariće te!“ – „Moa, frape žame, moa frape žame!“ govori on tresući glavom, klateći se, između još sto reči arapskih; nasmejan, udvarajući se i, proseći; „Musje, musje, sigaret; musje, en frank musje!“
Otvaram aparat, on se čudi i gleda šta radim, u neizvesnosti je da li da se naljuti ili ne. Dečaci me uplašeno vuku. U trenutku kad svršavam podešavanje, čovek-gorilo srdito se osvrće i seda na svoje krpe, okrećući mi leđa. Nastaju brzi, uzbuđeni pregovori. Mogu da ga slikam, mogu da ga slikam, al da najpre dam jedan franak. Ja mu ga dobacujem u ruke a on ga hvata, steže i ljubi. Aparat odapinje.
U treću ćeliju samo provirujem. Onaj u njoj, već je dograbio neki tiganj, spreman da me gađa, i viče sav gušeći se od besa, pljuvačke i promuklosti: „Va t`an, va t`an!“ On je takođe čupav, bradat, manjeg rasta, ne baš sasvim nag, ali dvaput strašniji i bleđi. Ja se sad bojim i od prethodnih, jer mi više ni oni ne izgledaju smireni, te se naglo povlačim iz hodnika. Derani i starice, učinili su to već pre mene.
Idemo sad. kroz ona vrata levo u novi hodnik. Ja nemam više nijedan film u aparatu. Želim da stavim nov paket, ali mi ruke toliko drhte od uzbuđenja što mi se daje prilika da mogu snimati ovakve stvari, da mi postupno sve ispada iz ruku – beležnici, pisaljke, gume – i da se hartija cepa.
Ovde su tri ćelije u jednom, redu a četvrta je preko puta. Sve četiri su sa rešetkama na teškim gvozdenim vratima. Prostranije su, možda malo svetlije i više, u njima se može i ispraviti. U dnu je, u uglu slama, a zatočenici nisu okovani lancima za zid, već nose samo okove na rukama. Vidi se, da su to bili viđeniji ljudi, te da se o njima više vodi računa. Iza prve rešetke neki mladi marabut, sveštenik, duge raspletene kose, mrtvački bledožutog lica i divnih ogromnih očiju, u odeći koja je nekada bila bogata. On ne govori, već mi, smešeći se, i kao izvinjujući se, pokazuje samo na prste ruku koje bi da drže cigaretu. Šaljem jednog od derana da ih negde dobavi.
U susednoj ćeliji, go, pokriven krpama, sa licem zakopanim u slamu, rasturenih ruku, skupljenih notu, kao da je ubijen, spava neki mladić veličanstveno razvijenih udova, i ne budi se na naš razgovor. U trećoj je, kao i u prethodnoj trećoj, jedan sasvim besan; on već iz ugla počinje pljuvati i juri u našem pravcu, tako da se sklanjamo ustranu, i gledamo samo ludu staricu iza rešetke one četvrte ćelije, kako mi govori neke nežnosti, smeška se, miga, pljucka i zviždi; sve jedno za drugim, ponavljajući po istom redu. Slikam je, i ona pljuje u aparat.
Vraćam se još jednom u prethodni hodnik, rešen da slikam onoga trećeg koji je tako strašan. Spremam sve unapred i na očajanje svih pratilaca idem pravo pred otvor, gotov da pognem glavu ako tiganj poleti. Ali onaj samo besni rečima. Preti, zatim skače, tražeći šta će da dohvati. Trebalo je da sam već okinuo, ali ne uspevam da ga nađem na staklu. Očevidno, ćelija je isuviše mračna. Ne toliko mračna, koliko ja u uzbuđenju rđavo upravljam. Najzad ga nalazim; u aparatu vidim njegovu ruku kako hvata za tiganj; okidam, i skačem ustranu. Tiganj udara pravo u zid.
Kad iziđem iz manastira, svi prosjaci u prašini, svi dronjavi Marokanci koje sretam, izgledaju mi onako isto ludaci kao što su ovi. Srednjevekovno i feljtonski, okovani mučenici, u manastiru što je na domak veličanstvenog plavog Okeana, kojim plove brodovi na sve strane, put zlata, sreće i bogatstva.
Vraćamo se u varoš, između novih belih ulica, dvorišta sa pacijima, lozama i šedrvanima. Česme, na kojima sakadžije pune svoje jareće, neočišćene od dlaka, mešine. Džinovski, u kratkim iscepanim i tamnim tunikama, golih mišica i snažnih butina. Hanovi za planince, puni rastovarenih ili natovarenih kamila, mazgi, dece obrijanih lubanja koja samo još navrh glave imaju rastrešenu dugu ćubu.
Vođe-derani pokazaše mi na jednu otškrinutu kapiju i ponudiše me da uđem: „Burdelj!“
Najpre je tu jedna velika prostorija sa tezgama punim flaša i tambura obloženih kožom. To je neka vrsta kafane, sa stolovima uz koje su sami Marokanci ljudi, kao što je u svim kafanama. Tek iza nje nastaje dvorište oivičeno ćelijama za žene. U sredini dvorišta su još neke zgrade i česme. Jedna žena, starija, nabeljena, nakićena kuva kus-kus od prosa u crnačkim kalbasima; druge žene toče vodu, ili kuvaju arapski čaj u svojim sobicama, ili se udešavaju. Sve su stare, ružne, tetovirane, nakinđurene i nabeljene. Krepovi, pojasi, šalvare, minđuše, čitave kolajne od teškog srebra, korali; zlatom vezene babuše na nogama, prstenje do samih kanisanih noktiju, pomada koja teško miriše.
Ima i ljudi međ njima. Mladići u vunenim plaštovima i kapuljačama koji se, vidi se, tu po dvorištu motaju ko zna otkad i na koje žene više i ne obraćaju pažnju. Zauzete svojim poslovima, one ih gurkaju u prolazu i odgovaraju sasvim drugarski na njina zadirkivanja.
Velika uzbuna, cika i smeh kad vide da hoću da ih slikam; bežanje u sobice, skrivanje pod marame, panično napuštanje testija. Mladići se raduju, uleću za njima i iznose ih rascikane, ruku koje mašu kroz vazduh, pojasa koji se razvijaju: prave Sabinjanke. Kad ih slikam tako smešne i ljupke, razmlatane, snažno stegnute od zaplamtelih mladića, one se mnogo ne ljute, dure se samo razmaženo i dolaze da me gurkaju, pa opet odlaze na posao. Treba znati da je običaj kod svih žena u Africi, pa čak kad se zanimaju i ovakvim poslom, ne ne pokazati da ih muškarac zanima, da su uopšte i svesne da je on tu. Dok jedna prolazi sa kalbasom ia glavi, neki mladić joj smeta i ona ga ljutito gura da može da prođe. Ovaj joj, ko zna šta, kaže, na šta ga ona ponosito i sa prezrenjem pogleda preko ramena. Pitam šta joj je rekao. „Da pravi mnogo ši-ši!“ odgovara sam mladić zbacujući kapuljaču sa glave. Divna, viteška, tamna glava, polu crnca a polu Arapina. Zovu ga Negrom.
Sišao je sa drugom sa planine, i došao ovamo samo da vidi kako to izgleda. Nema novaca da plati. Koliko košta? Dva i po franka. Nudim im za obojicu pet franaka, na šta se oni prvo stide a onda naglo osmele: „Ne ovde, već u susedstvu. Tamo je bolje! Tamo je bogato, tamo košta četiri franka, istina, ali tamo je maločas baš video jednu koja mu se sviđa. Tamo je bolje! Tamo ima jedna što je vrlo lepa! Ako već hoću da dam novaca onda bi oni voleli tamo!“ Prelazimo.
Negro se stidi i ide poizdalje za nama. Gleda kao životinja iskosa. Njegov snažni vrat plamti na suncu. Ja se uistinu grdno zabavljam ovim svojim smešnim preduzećem: doći sa kraja sveta, kao, jedino, da bih učinio radost i ispunio želju nekih mladića sa marokanskih planina. Zamišljam na svojim plećima ogromna duga anđelska krila.
Ulazimo u uličicu a zatim u neku kuću, s čije se kapije penje odmah na drugi sprat. To je ustvari jedan dugačak balkon koji je svuda u krug oko dvorišta. Čitav red sobica za devojke i žene. Pošto se ovde od ljubavi niko ne stidi, to su svi ulasci širom otvoreni na dvorište. Po sobicama su asure, ali ih ima čak i sa posteljama. Na zidovima dopisnice, fotografije zuava, marinaca, legionara. U jednoj od tih ćelijica sedi Arapin, rame uz rame kraj devojke, prebacio joj svoju nogu preko krila. Drži je za ruku i ćuti. On će tako ne mičući se ostati možda i čitav sat.
Žena koja se Negru naročito dopala sedi na svojoj asuri dok joj neka starica lepi po rukama i nogama, po noktima, člancima od prstiju, nadlanicama i tabanima komadiće vlažne ilovače. Pod ilovačom je još sveža kana. Ivicom zapaljenih mangala, između njih, puno fijola od pečene zemlje sa bojicama i štapićima. Obe žene, u fantastičnim, utrpanim odećama od velova i atlaza, zaposlene su toliko da ih naš dolazak jedva prekida za trenutak. Mlada žena nije ni najmanje ružna. Bleda, žuta, duguljaste limunske glave, dugih vlažnih očiju, ali već uvela od belila, i zuba jako iskvarenih.
Ne, ona ne može sada; ona je sada zauzeta i ne može skidati ilovaču sa ruku. Smešeći se odbija mladića i ne gleda u njega već u svoje ruke na koje još pritiskuju sve nove kuglice. Ja sam je najpre posmatrao kao kakvu sliku Delakroa, ali odjednom videh u njoj Rembrantovu Betzabe, koju sam jedno vreme u Parizu, svaki dan pozdravljao. To je bio isti setni osmeh žene koja docvetava, isti pokret starice koja je kaniše za svadbu.
Mladić govori sa njom, nagovara je tiho, bez nagonjavanja, bez nestrpljenja, kao da je sve to samo slučajno a ne kao da ga beskrajna čežnja vuče k njoj. On nije video Betzabe i voleo je ovu ženu jedino svojim čulima, čime je bio daleko iznad mene. Izgleda mi toliko tužan da se sasvim svojski zauzimam za njega. Njegov drug, koji bi se zadovoljio potom bilo kojom, krasan, veseo mladić, posreduje takođe za prijatelja.
Žena blago ali rešeno odbija, ostavljajući ruke starici, i ne gledajući nas više uopšte. Dolazi vlasnik kuće, Arapin, raspituje se u čemu je stvar i posreduje takođe. Ništa! Ima još dvadeset devojaka gore u sobicama na balkonu i dole u sobicama oko dvorišta, koje gledaju u nas naviše, izvijajući svoje šije pune korala i dukata. Ja potpuno primam srcu neuspeh mladićev i nudim mu da izabere bilo koju drugu. On zastiđen gleda sasvim lagano oko sebe kao kakva životinjica, pognute glave. Ne, nema nijedne druge koja bi mu se svidela,. nijedne! Arapin, koji je bio u sobici sa ženom, prilazi, i misleći da je on bio izabrao najlepšu, a da će tako zaslužiti bakšiš, nudi nam svoju. Mladić je gleda ćuteći, celu od glave do pete, beskrajno lagano, i o odbija glavom. Ne, nema nijedne koja bi mu se svidela.
Drugi planinac bez reči žrtvuje svoje zadovoljstvo pošto ga njegov drug ne može imati. Obojica će se isto veče vratiti u planinu ne iskusivši veliku radost varoši o kojoj su toliko sanjali. Koliko sam često i sam u životu odricao se odjednom svih stvari za kojima sam, bez razlike i za svakom zasebno, žudeo, jedino zato što onu za kojom sam često slučajno prvo pošao nisam mogao imati. Toliko jedna neispunjena žudnja ogorči, umori i isprazni odjednom sav duh, toliko učini sve druge žudnje bezvrednosnim.
Evo me opet između dva ogromna monumentalna zida Salea. Jedan je od džinovskih stena što ograđuju Okean, a drugi od ogromnih platana utvrđenja, bedema, četvrtastih kula, pečenih od sunca i vremena. Noge gaze po mekoj, elastičnoj plaži. Stari ribari sa mrežama odlaze tim putem.
Odjednom vidim da jedva ako budem imao vremena da stignem za autobus, koji treba da me vrati iz Rabata u Kazu. Skoro trčim beskrajnom plažom do ušća reke u more, i posle plažom pored reke. Prema meni profil Rabata, od najlepših profila gradova koje sam video; u daljini slavna kula. Najzad stižemo do baka, isplaćujem svoje vođe – derane, uskačem u čamac i prelazim na drugu obalu. Još jednom gledam Sale, blještavo, sjajno i kockasto. Sa druge strane nikakvih kola, a svega deset minuta do polaska autobusa. Kažu mi da presecajući put kroz čaršiju, uz breg, između dućančića i kroz „sugove“, imaću, mesto dva, samo jedan kilometar puta, do trga odakle autobus polazi.
Jurim najpre kroz čaršiju obućara, pa pamudžija, pa asurdžija, kujundžija, mesara, kožara itd. Kroz čaršiju pokrivenu zelenim venjacima; uz brdo, kroz ulice prepune sveta, magarića, biciklista i dece. Nikada kraja. U goloj vodi, zaduvan, pogledam neprestano na sat, skoro rasplakan što ću zadocniti i što ne znam kako ću posle u Kazu, i na brod koji je osamdeset kilometara odavde. Iznenada sa strane vidim jedan prolaz koji vodi na pijacu trgovaca evropske robe pod vedrim nebom; znam da su dalje hoteli, banke, kafane; i tamo, vidim, već sasvim pun stoji moj autobus. Stižem do njega, i sedam u trenutku kad se kreće. Žedan sam, zaduvan i vreo, još i na dvadesetom kilometru odatle. Čopori kamila, šatori marokanskih nomada, uzvišice, šumarci, bregovi i krševi koji su čudnije osenčeni u večeri koja se lagano spušta. Onih ekvatorskih večeri koje nailaze tačno u šest i survavaju se za nekoliko minuta, više nema. Ovde su već lagani, i čarobni, i rujni zalasci.
U Kazi u sedam časova. Srećan sam da mogu popiti čašu hladnoga piva; da mogu kupiti poslednje novine iz Francuske, donete aeroplanom; ne kao na jugu, gde su, sve do mog odlaska, najnovije bile one koje sam sam doneo. Šetnja po Kazi, po arapskome kraju i po noći, kad i gužva Marokanaca izgleda beskrajno čarobna. Ne vidi se beznačajnost kvarta, dronjavost i prljavost prolaznika, kao nekada.
Uskopistio sam se da za jednu moju urođeničku, crnačku tamburu pronađem, kobilicu koja bi joj unekoliko odgovarala. Zato treba obići sve marokanske kafane gde ima muzike. Ove su pune Arapa, koji sviraju ili slušaju uz kafu. Posedali su po minderlucima i po podijumima pokrivenog asurama. Ispred asura su stotine parova izuvene obuće, apsolutno istovetne. Mladići i stariji ljudi u tihom žagoru, koso osvetljeni lampama. Lepi mladi derani, odviše lepi, ispruženi po slami, nepomični, zamišljeni. Ne, nema kobilice za moju tamburu, ali se zato pred jednim dućančićem zadržavam da čujem gramofon koji ponavlja neku divlju marokansku pesmu.
Kroz tesne uličice, kroz stranputice, izbijam na pristanište. Pogađam hoće li me motorni čamac preneti do broda, pošto je noć već odavno pala. Na krovu broda trgovci Kaze otvorili čitave dućane kožnih jastuka, pribora za kafu, novčanika, dogleda i satova.
Ujutru na pučini balet marsoena, a predveče Tanger, čudna varoš na kršu, u jednom živopisnom planinskom pejzažu visoko nad pučinom. Prošli smo gigantsku stenu Gibraltara: Herkulov stub, i njegovu džinovsku kosu cisternu; neverovatne planinske komplekse s druge strane, sa gradom Seutom, belim, poslednjim gradom priljubljenim uz afričku plažu. To je poslednji pozdrav Afrike našem pogledu.
Otsada mi plovimo Sredozemnim Morem, kraj španskih obala, i na veliko čudo svih, nalazimo da je tiho, plavo, obasjano mesečinom. Poslednji listovi govore o njegovome besu, o nedavnom topljenju brodova i putnika. Na pola puta između Gibraltara i Marselja, poslednjih dana januara, ja sam još uvek obučen kao kad sam se ukrcavao u Dakaru. Čak se i noću šetam po krovu neogrnut gornjim kaputom. Radio javlja da je u Parizu petnaest ispod nule.
Posmatramo aeroplane koji lete nad nama, i brodove, kojih je sve više na pučini; ratne brodove naročito ogromne, čiji su krovovi podešeni za spuštanje aeroplana. Galebi se spuštaju po talasima, i aeroplani se spuštaju takvim istim letom, i takvim istim uglom.
Vreme se, međutim, naglo menja. Od jutra do večeri, i od večeri do jutra, počinju padati kiše. Vetar takođe duva. Nemoguće je izići na krov na kome je odjednom grdno hladno. Setivši se one hladne noći provedene iza Bugunjia, nasred savane, kada sam obukao vuneni kostim za kupanje, ja i sada, nemajući ničeg toplijeg, nosim kostim ispod odela. Brod skače po talasima; njegova elisa, koja je vrlo često iznad vode, tutnji kroz prazninu, i nas nekoliko koji ne patimo od morske bolesti ostajemo u onom malom fimoaru na krovu. Tu su svi bledi, dosta skočanjeni, sabijeni u uglove nad knjigom ili otegnutom partijom šaha. Jedina razonoda, raštimovani gramofon, gledanje kroz prozor na talase i igra dole u kabini sa Bubuom. Ručkovi i večere dočekuju se sa larmom.
Držimo se hrabro, iščekujući da za dan-dva pristanemo u Marselj. Ali kad kapetan broda objavi da se neće ulaziti u pristanište sve dok se bura ne stiša, što može biti još nekoliko dana, i najotporniji klonu. Najzad uveče ugledamo grad: pred njime na pučini čitav red velikih brodova koji se, kao i mi, ne usuđuju da uplove. Tako Marselj izgleda kao opsednut. Ujutru, svi samo što ne plaču. Mnoge tamo čekaju porodice, koje ih nisu videle godinama, a koje su sada samo na dva-tri kilometra od njih. Komesar broda objavljuje da će obroci biti štedljivi, pošto se rezerve ispražnjuju, ali to nikoga ne zanima. Naprotiv, ovo smanjivanje hrane, koje potseća na rat, unosi samo izvesno pustolovno raspoloženje međ putnike. Ostajemo tako četiri dana pred kopnom, dizani i spuštani od talasa.
Poslednjeg dana, prvi put u svome životu, valjda izmučen od puta ili nazebao, pridružujem se i sam opštoj gomili obolelih od mora. Srećom za ručak sam već sasvim dobro. Mistral ne slabi no, prema svima predviđanjima, za vreme iduće noći mora pasti.
Tako moj put od Dakara do Marselja, koji je imao da traje samo osam dana, trajao je dvanaest. Ja sam imao utisak, da me ono što me uvek vuče na put, što me je vuklo i u Afriku, sada nerado pušta od sebe. To je moja čežnja, čežnja celoga moga pokolenja, toliko evropskog, da se otkinemo od svega onog što je Evropa. Evropa je uistinu bila tu, preda mnom, a ja joj nisam pristajao.
Bio sam umoran, modar, prozebao, možda bolestan, ali istovremeno i srećan da će se ovaj put, koji nije bio ni neverovatan ni nepristupačan, ali koji je za mene značio mnogo, još produžiti. Ima muzičkih komada koji se na kraju svršavaju snažnim akordima; moj se put tako završio.
Kada se ujutru svi brodovi požuriše u pristanište, more je već bilo mnogo mirnije, ali je hladnoća i dalje bila neopisana. Video sam sav Marselj oko sebe, sve magacine, nosače, gvozdene konstrukcije, uniformisane i civilne policajce. Nebo beskrajno sivo i puno kiše. Osećao sam da dobijam kijavicu i bio sam tužan.
Ali već gledajući iz automobila u izloge, ugledah jednu veliku obojenu reklamu, na kojoj je pretstavljeno utovarivanje brodova između ko zna kakvih arhipelaga. Slika nije odgovarala nikakvoj stvarnosti; pa ipak, ne pitajući se zbog čega, ispunih se novim životom. I to nisu bili prošli dani koji su me usrećavali, već, kao i oduvek, vera u beskrajnu lepotu onoga što tek ima da dođe: da dođe sa mnogo radosti i sa mnogo trpljenja.
Ostavite odgovor