20.000 milja pod morem

Žil Vern je naširoko poznat kao otac naučne fantastike. Rođen je 8. februara 1828. godine u Francuskoj. Odrastao je okružen brodovima, što je kasnije imalo snažan uticaj na njegove radove. Iako ga je otac terao da ide njegovim stopama i upiše pravo, on je odlučio negovati svoju strast – pisanje. U vremenima dok tehnologija još nije bila toliko razvijena kao danas, Verne je vizionarski pisao o mašinama koje ljudi tada nisu mogli ni da zamisle.

U knjizi „20000 milja“ pod morem reč je naravno o električnoj podmornici „Nautilus“. Opisi podmornice nisu ništa dalje od današnjih modernih podmornica. Ipak, ovo nije samo knjiga o podmornici, niti o članovima posade. Ovo je knjiga koja preispituje vrednosti slobode i kako ona funkcioniše u kontekstu različitih pojedinaca.

Druga tema koja se provlači kroz roman je autentičnost i očuvanje prirode morskog sveta. U doba kad je knjiga napisana, već su postojali problemi preteranog izlova ribe, zagađenja i drugih nepogoda za život na ovom planetu, iniciranih od strane ljudske ruke.

Žil Vern je iskoristio ogorčeni lik Kapetana Nema i opčinjenog Doktora Aronaksa da istakne vrednosti i svetost prirode kojom smo okruženi. To je spona koja spaja ta dva lika, ali postoji i razdiruća struja između njih dvojice. Kapetan Nemo ima drugačiji smisao za pravdu, smatra da je on iznad ljudskih konvencija i zakona – ne libi se ni da ubije pod stegom zastave moralne odgovornosti. Dr. Aronaks je prizemniji i racionalniji, fokusiran na znanost – u njemu ne postoji ogorčenost prema ljudskoj vrsti koja bi ga naterala na zlodelo.

Celo putovanje je kombinacija opisa predivnog morskog života i prirode, nauke koja se primenjuje na tehnološka dostignuća i razgovor o moralnim imperativima i odgovornosti čoveka na ovom planetu. Knjiga je prožeta simbolikom (npr. divovska hobotnica koja uzima život člana njegove posade simbolizira Industrijsku revoluciju, metafora posuđena iz novele koju je napisao Viktor Ugo) i podtekstom o poreklu i političkoj orijentaciji (pomaže Grcima u borbi protiv Otomanskog carstva dajući zlato pronađeno na olupinama potopljenih brodova) kapetana Nema.

Ono što je iznenađujuće – osim što je predvideo da će postojati podmornica s ljudskom posadom, Žil Vern uspešno predviđa i istraživački spektakl, osvajanje Južnog pola. To potvrđuje da je zbilja istinski vizionar na području književnosti i naučne fantastike, ali i stvarnog života i sveta koji nas okružuje.

Zanimljivo je da, iako je pisao romane naučne fantastike, i sam je bio uveren u to da će se njegova maštanja pokazati istinitima.

Ime romana „20000 milja pod morem“ ne označuje dubinu kojom je podmornica plovila (to bi bilo 80000 kilometara, a najveća izmerena dubina je 11000 metara), već pređeni put podmornice. Iako su njegovi romani zasebna dela, u početku su zamišljeni kao serija u nastavcima, pa tako lik Nema možemo da nađemo i u romanu „Tajanstveni Otok“ u kojem se sazna više informacija o misterioznom kapetanu (npr. njegovo ime, Princ Dakar). Ime podmornice „Nautilus“ je preuzeto od Roberta Faltona, naučnika i inženjera koji je kasnije izumio prvi uspjšni parobrod.

Vern je sve romane pisao na francuskom jeziku, ali su od 1850. do danas prevedeni na čak 150 jezika, što ga čini drugim najprevođenijim autorom svih vremena (prva je Agata Kristi).

Vrsta dela: naučna fantastika, pustolovni roman

Mesto radnje: Svi okeani, Mediteran, Južni pol, svetska mora

Vreme radnje: juli, 1876. – jun, 1877.

Tema dela: istraživanje podmorja i ljudskog duha, ekologija

Ideja dela: što je jednom čoveku sloboda, drugome je zatvor (mobile in mobilis – odnosi se na život u podmornici)

Kratak sadržaj prepričano

PRVI DEO

1866. godina je. Nakon kratke tehnološke stanke, svet je u začecima druge industrijske revolucije. Vreme je brzog rasta i novih otkrića, svet postaje sve manji, a prekomorski promet je jeftiniji nego ikad. Tokom tih putovanja, pomorci su počeli da primjećuju nekakvu ogromnu morsku senu negde na području između Europe i Amerike.

Iako su prvotne pretpostavke bile da je reč o ogromnom kitu, stizale su vesti da je biće daleko veće i brže od kita, a u nekim izveštajima je stajalo da biće svetli u mraku. Izveštaji su postajali sve češći i sve neobičniji – misteriozni morski stvor je duplo veći od najvećeg poznatog kita. Viđen je i u Atlantskom i u Pacifičkom okeanu u razmaku od samo dve sedmice itd.

Javnost se počinje da se zanima za misterij, prestižni naučnici pišu eseje, ali i dalje nema empirijskog dokaza da biće postoji. Ipak, kap koja je prelila čašu su obilježila dva incidenta – udarac putničkog broda u navodni kamen koji se pojavio niotkud, i vrlo slična situacija s prestižnim brodom Skotija:

„Skotija nije udarila, nego je bila udarena, činilo se, nečim poprilično oštrim, što se više useklo nego udarilo o trup. Sudar se činio tako bezazlenim da se niko na brodu ne bi uzbudio, da nije bilo povika mornara iz potpalublja koji su se popeli na most uzvikujući: Tonemo! Tonemo!“

Na „Skotiji“ se nalazio savršeno pravilan jednakostranični trouglasti rez, takav ni da ni najprecizniji stroj nije mogao da ga napravi. Kako nije bilo boljeg objašnjenja, u očima javnosti bilo je, dakako, krivo čudovište. Nedugo nakon toga, Dr. Aronaks dobiva pozivnicu da se pridruži ekspediciji koja za cilj ima pronalazak morskog monstruma. Kao autor knjige „Misteriji Dubokog Okeana“ ne može da propusti takvu priliku. Iako je pomalo skeptičan, naposletku donosi pretpostavku da se radi o poznatoj životinjskoj vrsti – divovski narval, morski jednorog.

„Narval vulgaris ili morski jednorog često doseže dužinu od šezdeset stopa. Upeterostručite ili čak udeseterostručite tu dužinu i dodajte tom kitu snagu proporcionalnu njegovoj veličini, povećajte njegovo ubojito oružje, i dobićete životinju koju tražimo. Ona ima mere koje su utvrdili časnici s broda Šenon, sredstvo potrebno za perforaciju Skotije i snagu koja mu treba da ošteti trup parobroda.“

Nekoliko sati pre polaska, užurbano kreće u pustolovinu sa svojim osobnim asistentom, Konsejom. Na doku ih čeka Kapetan Faragut, i uz poklike uzbuđenih promatrača, brod „Abraham Linkoln“ je otpraćen u nepregledno morsko plavetnilo.

Posada je bila sastavljena od iskusnih mornara, čiji je entuzijazam prema poslu povećavala pozamašna novčana nagrada za onoga koji prvi ugleda misteriozno morsko čudovište. Među njima je bio najiskusniji Ned Lend, profesionalni lovac na kitove koji je na brodu već prošao okeane uzduž i popreko.

U prvih nekoliko meseci, on i Dr. Aronaks postaju nakloni jedan drugome kroz razgovore o zajedničkoj misiji i sličnim interesima. Ipak, u jednome se nisu slagali – Ned je bio jako skeptičan prema samom postojanju morskog čudovišta. Nakon podužeg izbegavanja odgovora, Aronaks ga je direktno priupitao šta misli o njihovoj misiji i tajanstvenom čudovištu, na što je Ned odgovorio:

„Narodna verovanja u neobične komete koji prolaze iznad naših glava kroz svemir ili u postojanje pretpotopnih čudovišta koja nastanjuju središte Zemlje možda mogu negde da prođu, ali ni astronom ni geolog ne veruju u postojanje takvih himera. Tako je i s kitolovcima. Ulovio sam mnogo kitova, veliki broj sam ih harpunirao, brojne sam dokrajčio, ali ma kako snažni i ubojiti oni bili, ni svojim repom ni kljovama ne bi mogli ni da ogrebu oplatu parobroda.“

Vreme je odmicalo, a od morske nemani nije bilo ni traga ni glasa pa njegov skepticizam ubrzo prelazi i na ostale mornare. Poraženi i umorni, mornari zahtevaju od kapetana da otkažu misiju i vrate se doma. Kapetan je prihvatio poraz, ali istog tog dana Ned u daljini spazi ogromnu zakrivljenu površinu koja je u mraku isijavala fluorescentnim svetlom.

Mornari do tog trena nisu bili previše zabrinuti šta će biti ako zaista i pronađu morsku neman – „Abraham Linkoln“ bio je opremljen neverojatnom eksplozivnom snagom i najnovijim oružjima koje je novac mogao da kupi. To nije bilo dovoljno, svaki pokušaj da se probije dugo crno telo njihovog protivnika bilo je neučinkovito.

Protunapad nemani bio je brz i efikasan, pa se u sledećem trenutku Dr. Aronaks našao u mračnoj vodi. Zahvaljujući svojim sjajnim plivačkim sposobnostima i hrabrom pomoćniku Konseju, teškom mukom preživljava. Konsej je prema starijem profesoru osećao veliku privrženost i osećaj odgovornosti, a zauzvrat nije tražio apsolutno ništa.

„Ti, rekao sam, ti!
Ja… osobno!, rekao je Konsej, vama na usluzi.
I tebe je onaj udarac izbacio u more kad i mene?
Nipošto. Ali ja sam u gospodinovoj službi. Sledio sam gospodina.
Hrabri je mladić smatrao to sasvim prirodnim.“

Svest ga napušta, a kad se probudio, skoro i razum – morska neman je zapravo bila podmornica, a on je sada stajao na površini iste zajedno s Ned Lendom i Konsejom. Zatečeni otkrićem i umorni od očaja, uvedeni su unutar podmornice kao zarobljenici. Unutra situacija nije bila ništa lakša, suočeni su s nedostatkom slobode, prepušteni jedni drugima i vlastitim percepcijama stvarnosti koja se događala oko njih.

Zbunjenost je trajala neko vreme dok napokon na scenu nije stupio kapetan podmornice, tvrd i neopušten čovek, odmetnik od civilizacije ranjen ljudskim konvencijama i klasičnim društvenim uređenjima, ali također uglađen i obrazovan.

Njegovo viđenje situacije bilo je ponešto drugačije nego njihovo, smatrao ih je neprijateljima koji su poremetili njegov mir ničim izazvani. Nakon što im je ukazao da je imao svako pravo da ih ostavi na milost i nemilost okeana, odnosno sigurnu smrt, Dr. Aronaks mu je kontrirao rekavši da je to pravo necivilizirane osobe, divljaka. Na to mu kapetan odgovara:

„Gospodine profesore, odgovorio je odmah kapetan,  ja nisam ono što nazivate civiliziranim čovekom. Raskinuo sam potpuno s društvom iz razloga o kojima samo ja imam pravo suditi. Ne poštujem njegova načela, stoga vas pozivam da se na njih preda mnom ne pozivate.“

Nije im trebalo dugo da shvate kako je to osoba koja živi po svojim pravilima i ne mari za tuđa mišljenja. Predstavlja se imenom Nemo, a svojoj crnoj kreaciji nadenuo je ime „Nautilus“.

On ih pušta na slobodu, ali s obzirom na to da su sada upoznati s njegovom podmorskom tajnom, ta sloboda je ograničena na kretanje unutar prostora podmornice. U očima kapetana Nema, ta ograničenost nije zatvor, već ultimativna sloboda – lepote i resursi podmorja su sve što jednoj osobi treba, dok vanjski svet i kopno pružaju nesigurnosti i pravila nametnuta od organizovanih ljudskih zajednica (kao što je npr. država).

„More je nepregledni spremnik prirode. U moru je život na zemlji i nastao, a tko zna, možda će tamo i da završi. More je beskrajni mir. More ne pripada nijednom vladaru. Na njegovoj se površini još mogu događati nepravde, borbe i proždiranja, na nju se mogu preneti sve zemaljske strahote. Ali samo trideset stopa ispod njegove površine, njihova moć prestaje, njihov utjecaj nestaje, a snaga se gubi. Oh, gospodine, živeti, živeti u nedrima mora! Potpuno neovisan! Ovde nemam gospodara. Ovde sam slobodan!“

Nakon tih reči, Nemo odvodi Dr. Aronaksa u obilazak impresivne podmornice, koja osim što je samodostatno tehnološko čudo, sadrži u sebi ceo muzej svakojakih umetnina, knjižnicu, salon itd.

Dr. Aronaks saznaje da je čelu podmornicu dizajnirao i izradio sam kapetan Nemo. Dizajn broda, materijal, napajanje, snaga podmornice i oružje, sve je izrađeno na pustom otoku vlastitim rukama kapetana Nema, što je ukazivalo na neverojatnu izučenost, ali i bogatstvo potonjeg. Aronaks, koji je i sam bio obožavatelj znanosti provodio je sve više vremena s kapetanom, ali na putu do pravog drugarskog odnosa zapreka je bila manjak slobode. Ipak su na kraju krajeva njegovi zarobljenici.

Ubrzo ih Nemo odvodi u lov na morskom dnu ispod otoka Krespo. Kretanje su im omogućila morska odela koja je također dizajnirao kapetan. Prirodna čuda okeana nisu ostavila ravnodušna nikoga osim Neda Lenda, koji je svojeglavo odlučio da ga zanima jedino lov na klasičan način. Nakon te avanture, Aronaks je u potpunosti bio očaran morskim čudima, a kapetan Nemo je ponovo nestao na nekoliko tjedana.

Od trenutka kad su završili u „Nautilusu“, podmornica je prošla već 8000 milja. Na obali Papue Nove Gvineje, doživeli su nezgodu – podmornica se nasukala u Toresovu prolazu. Da bi mogla dalje, morali su da pričekaju plimu. Primamljeni idejom svežeg mesa i ostalih blagodati kopna, izlaze na zemlju australskih domorodaca unatoč potencijalnim opasnostima. Dok su tu veče uživali na plaži jedući meso i povrće, napadnuti su od strane divljačkih domorodaca.

Prisiljeni su vratiti se u podmornicu i obznaniti kapetanu da ih prate divljaci u primitivnim kanuima s namernom da ih izbuše strelama:
„- Divljaci, kapetane.
– Divljaci! – ponovio je kapetan Nemo podrugljivo. – Jeste li iznenađeni, gospodine profesore, što ste naišli na divljake čim ste stupili na tlo? Ima li zemlja u kojoj ih nema? I zar su ti, koje vi nazivate divljacima, gori od drugih?“

Nezabrinut, kapetan Nemo je aktivirao strujni udar kroz površinu podmornice, te su neozleđeni nastavili svoje putovanje.

Iako je Nemo dotad u očima Aronaksa mirna, hladna i sabrana osoba koju ništa ne može da izbaci iz takta, incident koji se desio ukazaće mu na to da je ipak i on čovek od krvi i mesa.

Ne znajući tačno šta se desilo jer mu je bilo naređeno da ostane u svojim odajama, Dr. Aronaks je doveden pred fatalno ranjenog člana posade u nadi da se možda još može nekako spasiti. Nakon njegove smrti, kapetan Nemo pokazuje saosećanje i žalost, te svi zajedno odlaze na podvodni pogreb posred predivnog koralnog grebena. Kapetan se povlači u osamu, izražavajući svoju bol kroz ceremonijalne zvukove orgulja.

DRUGI DEO

Nakon tog nemilog događaja, Dr. Aronaks počinje da preispituje stvarnu motivaciju kapetana Nema. Da li je razlog njegovog povlačenja iz civilizacije obavijen nekakvom mračnom tajnom? Ko je zapravo kapetan Nemo?

U kontemplaciji mogućih odgovora na pitanje, „Nautilus“ pristiže u Indijski okean. Tamo ih Nemo poziva na pomalo ekstremnu aktivnost – tražiće biserje u području u kojem plivaju opasni morski psi. Iako se Dr. Aronaks nadao da će Konsej i Ned da se možda usprotive, oni su veselo pristali na ideju i upustili se u novu opasnu avanturu.

Nailaze na indijskog domoroca koji je i sam u potrazi za biserima tačno u momentu kada ga napada morska psina. Nemo ni sekundu ne okleva i priskače mu u pomoć, a obojicu ih spašava Ned Lend hicem iz svog harpuna. Dr. Aronaks je kasnije razmišljajući o tom događaju pohvalio kapetanovu ljudsku stranu i toplinu, na što mu je Nemo vidljivo ganut odgovorio:

„Indijac, gospodine profesore, živi u zemlji potlačenih, a ja ću do zadnjeg daha pripadati takvoj zemlji.“

Ned sve ozbiljnije predlaže ideju bega, ali Dr. Aronaks smatra da je bolje da pričekaju dok budu u europskim vodama. Istraživački duh ih je odveo baš u tom smeru – iako se isprva nije činilo tako. Naime, kapetan Nemo je porinuo „Nautilus“ na kurs Crvenog Mora, odnosno slepu ulicu.

Aronaksu stvari postaju jasnije nakon što mu kapetan obznani neverojatno otkriće – postoji tunel koji spaja Crveno More i Mediteran. Iako su uživali u iskustvu istraživanja podmorja, pa čak i Ned Lend, nije više imalo smisla odgađati razgovor o begu. Teškog srca, Dr. Aronaks pristaje na pakt u kojem će skupa s kompanjonima pobeći, ako im prilike to dozvole.

Nakon što su prošli tunel majstorskim manevrima kapetana Nema, uplovili su u vulkansko područje uz obalu Santorinija. Radije nego da se približe obali, kuhali su se u kipućim vulkanskim vodama, što je bila samo potvrda koliko Nemo ne želi da rizikuje potencijalni beg njegovih zatvorenika. Ipak, Dr. Aronaks ga nagovori da promeni kurs.

Osim zabrinutosti za zatvorenike, Nemo se na Mediteranu oseća zarobljeno, osećaj apsolutne slobode prisutan je jedino u okeanu, pa se „Nautilus“ već nakon 48 sati našao kod Gibraltara. Ned je smatrao da moraju da iskoriste priliku dok su još u blizini Velike Britanije i Francuske.

Dr. Aronaks je negodujući prihvatio plan, te još jednom potvrdio koliko mu je zapravo stalo do kapetana, čak i nauštrb vlastite slobode. Na njegovu sreću, Nemo je (slučajno) osujetio plan, te ih sledeće jutro odveo na izlet do novog čuda – davno izgubljene ruševine velikog grada Atlantide.

Nedaleko od toga, nalazila se tajna baza kapetana Nema. Kao i svako drugo vozilo, podmornica je trebala održavanje kako bi ostala dobra i ispravno funkcionisala. Baza je bila smeštena u unutrašnjosti neaktivnog vulkana, u čijem dnu je bio prolaz spojen s Atlantskim okeanom. Bilo je sve jasnije da se neće izvući iz svog zatočeništva, a time je rasla i nervoza Neda Lenda koji je hteo da pobegne pošto – poto. Njegovoj nervozi je doprinela i nova ruta kapetana Nema – obići će Antartik.

Na putu za Južni pol, isprečila im se prva nevolja: ogromna polarna kapa. Iako je kapetan Nemo bio vrhunski pomorac i znalac podmorja, priroda Južnog pola je bila negostoljubiva za razliku od njemu dobro poznatog okeana. Ned ih je pokušao upozoriti, ali podcenio je istraživačku znatiželju „Nautilusa“.

„Vaš kapetan je možda velik čovek, ali ipak nije veći od prirode, a tamo gde je ona postavila granice, mora se zaustaviti silom ili milom.
– To je točno, Nede, ali ja bih hteo da znam šta je iza te prepreke. Nema goreg nego naći se pred zidom.
– Gospodin ima pravo – rekao je Konsej. – Zidovi su napravljeni da bi živcirali profesore. Nigde ne bi smelo da bude zidova.“

Unatoč velikom riziku da ostanu bez zraka, Dr. Aronaks i Nemo su se složili da prođu ispod. Ranim jutrom našli su se druge strane ledenog diva.

Morali su da utvrde koja im je tačna lokacija, a jedini način na koji se to moglo je bilo uz pomoć Sunca. Nakon nekoliko dana, dobili su potvrdu koju su trebali te je kapetan Nemo postavio crnu zastavu sa zlatnim slovom N u znak svog uspeha. Prvi ljudski koraci napravljeni na škrtim udolinama leda i vulkanskih stena.

Impresioniranost podvigom i jedinstvenošću života u ledu naglo je prekinuta u pokušaju da se vrate nazad u sigurnije vode. Morali su opet da prođu ispod polarne kape koja je sada bila podebljana radi nestanka Sunca. Ispostavilo se da Nedova upozorenja ipak nisu bila bezazlena. Kad je Aronaks otišao da ispita situaciju kod kapetana Nema, dobio je indirektan odgovor na svoja pitanja:
„- Zar se Nautilus nasukao?
– Da.
– Kako se to dogodilo?
– Zbog hira prirode, a ne zbog nesposobnosti ljudi. U našim manevrima nije bilo ni jedne pogreške. Ipak su zakoni ravnoteža takvi kakvi jesu. Ljudski zakoni se mogu svladati, ali ne i prirodni.“

Ostali su zatočeni u ledu 300 metara ispod vodene površine. Nije im ostalo puno opcija – morali su ručno da iskopaju podmornicu iz leda. Ned Lend je odlučio volontirati za zadatak. On i ostali članovi posade radili su bez prestanka, ali zidovi leda su se sve više približavali podmornici pod pretnjom da je zgnječe, a unutrašnjost podmornice sve je više ostajala bez kisika. U očajničkom pokušaju da spasi stvar, kapetan Nemo je ispumpao vruću vodu iz podmornice, pa se „Nautilus“ napokon probio kroz sada dovoljno tanak zid leda.

Ova nevolja je učvrstila odnose između Aronaksa, Neda i Konseja. U borbi za goli život, i Aronaksu je došlo do glave da je beg jedina opcija i da je on zapravo, koliko god mu dobro bilo, zatvorenik. Osim toga, oseća da duguje svoj život Nedu i Konseju koji su bili uz njega u momentu kad mu je život visio o koncu, spremni žrtvovati se za njegovu dobrobit.

Na povratku prema bazi, Ned mu predlaže da upitaju kapetana planira li ih zbilja zadržati pod svojim krilom zauvk. To se sada činilo teže nego ikad, pošto se Nemo nakon incidenta povukao u sebe i postao hladniji i šutljiviji nego inače.

Nevolja nikad ne dolazi sama pa ih kod Amazone napada jato divovskih hobotnica, a u očajničkoj borbi za život, član posade umire i gura ionako katastrofalnu situaciju do ruba.

„Opisao sam kako je kapetan Nemo plakao gledajući more. Njegova tuga bila je iskrena i duboka. Već je izgubio i drugog druga otkad smo se ukrcali na brod. I to još kakvom strašnom smrću! Prijatelj, kojeg je smrvila, ugušila i zdrobila strašna hobotnica, i smrskala željeznim kljunom, nije mogao da počiva sa svojim drugovima u mirnim vodama koralnog groblja!“

Ned Lend daje Dr. Aronaksu ultimatum – ili će da ode porazgovarati s kapetanom, ili će Ned osobno da iskali svoj bes na njemu. Aronaks odlazi do kapetana Nema, ali ne nailazi na plodno tlo:

„Vi ste, gospodine Aronaks, verujem jedan od onih koji mogu sve razumeti, pa čak i šutnju. Nemam više što reći. Neka ovaj prvi put, što ste došli o tome razgovarati, bude i poslednji. Ne želim više da slušam o tome.“

Situacija je nepromenjena, Nemov naum je da nikad ne napuste podmornicu. U međuvremenu, na obzoru nedaleko od zapada Engleske pojavljuje se ratni brod. Bio je to kapetan Faragut, koji ovog puta nije imao dileme oko toga ko mu je protivnik.

Pri potopu „Abrahama Linkolna“ shvatio je da ne postoji nikakva morska neman, već da je podmornica zaslužna za sve glasine i nerede na moru. Kapetan Nemo, osećajući se kao žrtva u toj situaciji, nije oklevao pri svojoj odluci – potopiće ratni brod. Kad ga je Dr. Aronaks pokušao da odgovori od te ideje, Nemo je odgovorio:

„- Ja sam pravo, ja sam pravda! Ja sam potlačen, a ono je ugnetavaoc! On je kriv što sam sve izgubio, što sam ljubio, cenio i obožavao: domovinu, ženu, decu, oca, majku… sve je uništeno! U njemu je utelovljeno sve što mrzim! Više ni riječi!“

Na videlo izlaze duboke rane utisnute u kapetana, bes koji oseća prema ljudima koji su mu oduzeli sve što je volio. Dok je ratni brod tonuo duboko u povest, Dr. Aronaks ugleda kapetana Nema kako plače iznad slike žene i dvoje male dece.

Sledeća tri tjedna, ne može da zaspi ni da misli o ičemu drugome osim o potopljenom ratnom brodu i masakru jadnih članova posade. Jedno jutro, nad njim stoji nadvijen Ned Lend i šapće mu novi plan za beg koji će se dogoditi te večeri.

20 milja od podmornice nalazi se kopno, mogu da ga dosegnu čak i kroz oluju, a ako ne mogu, i smrt je bolja od ostanka na „Nautilusu“. U deset sati navečer, kapetan Nemo svira svoje voljene orgulje i kroz suze izgovara poslednje reči koje će Dr. Aronaks čuti od njega:

„- Bože svemogući! Dosta! Dosta!“

Čuvši ga kako zapomaže i plače, oseti veliko žaljenje prema njemu, ali nastavi svoj put prema slobodi. Dok su odvezivali brod za beg, shvati da su usred struje koja se ubrzo pretvorila u pijavicu, i da je ponovno u borbi za goli život.

Budi se u na otočju Lofoten blizu Norveške, u društvu svog pomoćnika Konseja i Ned Lenda, ne sećajući se tačno kako je tu završio. Tako završava njegov memoar o desetomesečnom putovanju u „Nautilusu“. Upustio se u avanturu s mnogo nepoznanica i misterija, a završio je skoro s jednako toliko.

Koja sudbina je snašla kapetana Nema i njegov „Nautilus“? Ko je uopće kapetan Nemo, šta ga je nagnalo na mržnju prema društvu? Unatoč svim dešavanjima, gaji nade da se podmornica zajedno sa svojim nesretnim kapetanom ipak spasila, jer se radi o velikom čoveku, naučniku, vođi, avanturistu i ljubitelju prirode.

Likovi: kapetan Nemo, Dr. Aronaks, Konsej, Ned Lend

Analiza likova

Kapetan Nemo – glavni protagonist romana. O njegovoj prošlosti se malo zna, osim ponekih mutnih referenci o nepravednostima koje su mu počinjene od strane jednako tako misterioznih ljudi. Te nepravde učinile su od pravog naučnika i inženjera mračnu i tešku osobu, koja je odlučila da veruje moru više nego ljudima. Dubina njegovih emocija najviše dolazi do izražaja dok svira orgulje u samoći. Samo ime mu znači „niko“ na latinskom, čime je autor verojatno hteo da naglasi njegovu odbačenost i izolovanost od civilizacije.

„Odblesak ljutnje i prijezira zasjao je u očima tog neznanca, čiji je život morao biti opterećen strašnom prošlošću. Ne samo da se stavio izvan ljudskih zakona, nego je postao potpuno neovisan, slobodan u najpotpunijem smislu reči, potpuno izvan dosega. Tko bi ga se usudio progoniti u dubinama mora, kada je i na površini izigrao sve pokušaje da ga se napadne?“

Dr. Aronaks – predavač u muzeju Prirodnih znanosti u Parizu. Pozvan je na avanturu pronalaska morskog čudovišta koje je haralo morima, zahvaljujući reputaciji koju je stekao knjigom „Misteriji Oceanskih Dubina“.

„U Francuskoj sam bio objavio rad manjeg formata u dva dela, naslovljen Misterije morskih dubina. Ta knjiga, dobro prihvaćena u znanstvenom svetu, učinila me specijalistom u tom dosta tamnom području prirodoslovnih znanosti. Tražilo se moje mišljenje. Dokle god sam mogao zanijekati činjenice, ostao sam pri apsolutnoj negaciji. Ali kasnije, pritisnut uza zid, morao sam se jasno očitovati. Pa je tako i ‘časni Pjer Aronaks, profesor pariškog muzeja’ pozvan od strane Njujork Heralda da iznese bilo kakvo mišljenje.“

Spletom okolnosti, saznaje da je čudovište podmornica „Nautilus“, te stvara kompleksan odnos sa svojim otmičarom, kapetanom Nemom.

Ned Lend – za čoveka koji se preziva „Lend“, nije za očekivati ništa drugo nego li da će da bude najveći obožavaoc kopna u romanu. On ne deli kvalitete Nema i Aronaksa, vrlo je jednostavan i temperamentan čovek. Kroz čitavo putovanje, pati za domom i želi da pobegne od zatočeništva unatoč tome što je impresioniran avanturom koja ga je zatekla.

„Sabranosti i hladnokrvnosti, odvažnost i lukavosti, tih vrlina imao je napretek, i samo su stvarno opaki kit ili vrlo pametna ulešura mogli izbeći njegovom harpunu. Ned Lend je imao četrdeset godina, bio je čovek visokog rasta, preko šest engleskih stopa, snažno građen, pretećeg izgleda i šutljiv, ponekad čak nasilan i ljut ako bi mu se netko suprotstavio. Takva osoba nije mogla izmaknuti pažnji, posebno zbog snage pogleda koja je još više naglašavala njegovu fizionomiju.“

Konsej – asistent Dr. Aronaksa, koji se najviše ističe po svojoj lojalnosti. U više situacija u romanu stavlja svoju sigurnost na drugo mesto kako bi pomogao ljudima do kojih mu je stalo. Vrlo je dovitljiv i stoički podnosi svaku nevolju koju im je donelo njihovo putovanje.

„Konsej je bio moj sluga. Odani pratitelj na svim mojim putovanjima, hrabri Flamanac kojega sam voleo i koji me je dobro služio, flegmatičan po prirodi, čvrsto veran svojim načelima, revan po navici, vešto se nosio sa životnim iznenađenjima, pritom vrlo spretan s rukama i spreman na bilo kakvu uslugu. Unatoč svom imenu nije davao savete, ali ih nije nikada ni tražio.“

Beleška o piscu

Žil Vern je francuski književnik koji se rodio 1828. godine u gradu Nantu (Francuska) u porodici oca advokata, koga Žil nije hteo da nasledi u advokatskoj kancelariji.

Nakon završetka pravnih studija u Parizu Žil je odlučio da se posveti književnosti. Kao jedanaestogodišnjak se ukrcao na brod koji je trebao isploviti za Indiju, ali ga je otac sprečio. Ljubav prema moru ga je držala i u starijoj dobi.

Žil Vern je u svojim romanima istraživao ne samo more, nego i Mesec, podzemlje i nestale kontinente. Delo koje je napisao za mlade ima naslov Neobična putovanja i u sebi sadrži 63 romana naučno-fantastičnog i avanturističkog sadržaja. Među njima je i 20.000 milja pod morem.

Prvi roman pod nazivom Pet nedelja u balonu napisao je 1862. godine. Samo godinu dana kasnije izlaze dela: Od Zemlje do Meseca, Put u središte Zemlje, Avanture kapetana Hanterasa, Put oko Meseca… Umro je kao bogat čovek 24. marta 1905. godine.

Autor: L.U.